Zašto je "duh Aljaske" izbledeo?

Polemika između ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova i američkog državnog sekretara Marka Rubija o tome da li su tokom prošlogodišnjeg sastanka na Aljasci postignuti konkretni dogovori ili su samo razmatrani predlozi otvorila je pitanje koliko danas uopšte vrede tadašnja razumevanja.

Kako ocenjuje urednik časopisa "Rusija u globalnoj politici" Fjodor Lukjanov u tekstu koju prenosi RT internešenel, spor dvojice diplomata nije toliko važan zbog samog sadržaja razgovora koliko zbog toga što pokazuje da su se političke okolnosti u međuvremenu značajno promenile.

Prema toj analizi, ideje razmatrane u Enkoridžu predstavljale su nacrt sporazuma koji je američki predsednik Donald Tramp nameravao da predstavi Kijevu i evropskim saveznicima kao najbolje moguće rešenje. Polazio je od procene da Ukrajina nema realne šanse za vojnu pobedu i da bi prihvatanje kompromisa bilo u interesu svih strana, pre svega samog Kijeva.

Međutim, u narednih deset meseci, navodi Lukjanov, ukrajinsko rukovodstvo i evropski saveznici uspeli su da ubede Trampa da ruska vojna prednost nije toliko velika da bi zahtevala hitan politički kompromis. Iako je Rusija u međuvremenu ostvarila određene uspehe na frontu, oni nisu bili toliko veliki da bi u Vašingtonu promenili procenu o daljem toku sukoba. Istovremeno, evropske zemlje nastavile su da održavaju vojnu i finansijsku podršku Kijevu, integrišući Ukrajinu još dublje u evropski bezbednosni sistem.

Naš izbor

Tramp između Enkoridža i Brisela: Kome smeta okončanje sukoba u Ukrajini?

Lukjanov ocenjuje da Trampu nije presudno na koji način će se sukob završiti, sve dok ishod ne bude velika ruska pobeda. U tom kontekstu, američki predsednik je više puta poručivao da će Vašington prepustiti zaraćenim stranama da nastave borbe ukoliko to žele, bez dodatnih političkih i diplomatskih napora da sukob bude okončan.

Istovremeno, autor analize smatra da se pažnja Bele kuće sve više usmerava ka drugim krizama, pre svega ka Iranu, dok sukob u Ukrajini postaje pitanje koje više nije u vrhu američkih spoljnopolitičkih prioriteta.

Zbog toga, zaključuje Lukjanov, rasprava o tome šta je prošle godine dogovoreno u Enkoridžu danas ima pre svega istorijski i psihološki značaj. Uslovi na terenu, odnos snaga i političke procene promenili su se toliko da ranija razumevanja više ne mogu da budu osnova za novi pregovarački proces.

Analiza podseća da se isto dogodilo i sa pregovorima vođenim u Istanbulu u proleće 2022. godine, koji su u jednom trenutku predstavljali najbliži pokušaj postizanja sveobuhvatnog mirovnog sporazuma. Posle više od četiri godine sukoba, okolnosti su se toliko promenile da je povratak na tadašnje uslove praktično nemoguć.

Uprkos tome, ocenjuje Lukjanov da Moskva i dalje smatra da Vašington može imati konstruktivnu ulogu u rešavanju sukoba, za razliku od evropskih država. Međutim, preduslov za to, navodi se u analizi, jeste da američka administracija ponovo prihvati procenu da vojna pobeda protivnika Rusije nije moguća. Dok se to ne dogodi, kako se zaključuje, svaki poziv na "duh Enkoridža" ostaće samo politička fraza bez stvarnog uticaja na tok pregovora.