Ne veruj Americi ni kad darove donosi: Libija pred novim iskušenjem

Posle 15 godina građanskog rata, haosa i podela, Libija ima priliku da konačno raspiše verodostojne izbore. Začkoljica je što tu priliku pruža kontroverzni predlog iz Sjedinjenih Američkih Država, koje nemaju naviku da svoje ambiciozne planove sprovode u delo, piše za RT Internešenel Murad Sadigzade, predsedavajući Centra za bliskoistočne studije.

Libija je od građanskog rata 2014. godine de fakto podeljena na dve države, onu u Tripoliju koju priznaju UN i onu sa sedištem u Bengaziju. Svi  dosadašnji pokušaji ujedinjenja zvučali su sjajno na papiru i odmah propali u praksi. UN su imenovale toliko izaslanika za Libiju da su diplomate počele da njihova imena sakupljaju u album.

A onda su predstavnici tri vladajuća tela – predsedavajući skupštine Agvila Saleh, predsednik Visokog državnog saveta Muhamed Takala i predsednik predsedništva Muhamed el-Menfi – 18. juna potpisali dogovor o održavanju zajedničkih predsedničkih i parlamentarnih izbora pre 17. februara 2027. godine i osnovali komisiju za implementaciju. Iako je rok od osam meseci ambiciozan za zemlju u kojoj izbore obećavaju od 2011, ipak postoji neka osnova za optimizam, kaže Sadigzade.

Libija između američkog plana i izbora: Da li Vašington preuzima inicijativu od UN?

Osim poziva na stvaranje ustavno-pravnog okvira za izbore, dogovor poziva na ekonomske i fiskalne reforme koje bi obezbedile funkcionisanje državnih institucija, kao i na donošenje ustava, kojeg Libija nema još od pobune protiv pukovnika Muamera Gadafija 2011. godine. Upravo to je razlog što nijedan dosadašnji sporazum nije imao legitimitet.

Ono što je iznenadilo sve posmatrače bilo je formiranje tehničke komisije za udruženi budžet za 2027. godinu. Naime, u aprilu ove godine su dve paralelne vlade Libije postigle dogovor o zajedničkom budžetu, prvom od 2013, u iznosu od 30 milijardi dolara. Po svemu sudeći, upravo je američka intervencija jedan od razloga potpisivanja junskog sporazuma.

Američki čovek u Libiji zove se Masad Bulos. Nije diplomata, već je biznismen libanskog porekla i savetnik predsednika SAD Donalda Trampa za arapska i afrička pitanja. Libijci ga pomalo u šali zovu "Tifanin tata", jer je njegov sin Majkl Bulos oženio Tifani Tramp, najmlađu ćerku američkog predsednika.

Bulos je libijskom pitanju pristupio bez diplomatskog ustručavanja, brzo, jasno i direktno. Sredinom juna je za "Fajnenšel tajms" izjavio da je cilj SAD "da imamo jedinstvenu vlast i ujedinjene institucije".

Primarni motiv Vašingtona je po svemu sudeći ekonomski. Politička stabilnost je preduslov da američki naftaši poput "Ševrona" i "KonokoFilipsa" investiraju u Libiju, koja ima najveće dokumentovane rezerve nafte u Africi. Plan je da se proizvodnja nafte udvostruči na tri miliona barela dnevno do 2030.

Bulos je već u septembru 2025. održao tajni sastanak u Rimu kojem su prisustvovali Sadam Haftar, sin i zamenik maršala Kalife Haftara iz Bengazija, kao i Ibrahim Dbeibe, sinovac i savetnik Abdulhamida Dbeibeja, premijera iz Tripolija. Sledeći sastanak je bio u Parizu, u januaru ove godine. Rezultat je bio predlog da se osnuje novo predsedništvo, kojem bi na čelu bio Sadam Haftar, dok bi premijer jedinstvene vlade bio Dbeibe. Američki predlog je da zemlju u suštini podele dve najmoćnije porodice i tako zaobiđu pitanja institucija i demokratije.

Lavrov: Rusija namerava da pomogne u obnavljanju jedinstva u Libiji

Egipat, Saudijska Arabija i Turska, koji su godinama podržavali jednu ili drugu stranu u Libiji, sada su poslali šefove diplomatije da se sastanu sa Bulosom u Kairu. Problem je što su Haftar i njegove oružane snage podržali samo Bulosov predlog, ali ne i trilateralni sporazum o institucijama.

Iako je pristup Trampove administracije istinski osvežavajući, u smislu da ne mari za mukotrpne multilateralne procese koji godinama nisu ništa postigli, ostaje pitanje šta posle dogovora, s obzirom na istoriju američkog mešanja u regionu.

Obrazac je jasan: Vašington identifikuje problem, pošalje izaslanika bliskog Beloj kući sa potrebnim punomoćima, napravi sporazum koji služi američkim strateškim i ekonomskim interesima, a onda proglasi pobedu i ode.

To se najbolje videlo u Gazi, gde su američki posrednici postigli sporazum o prekidu vatre koji je na papiru izgledao realno, ali je stvarni napredak ishlapio posle svega par sedmica. Prioritet je bio da Amerika bude zadovoljna, a ne da region postane stabilan. Pošto logika dogovora nije nalagala da se reše koreni sukoba, to se onda nije ni desilo. 

Iranski rat pokazao je ista strukturna ograničenja u većem obimu: odlučna dejstva sa konkretnim ciljevima u konkretnom trenutku, ali bez razmišljanja kako bi Iran mogao da postane igrač u stabilnom regionalnom poretku. 

Bulosov plan je u suštini američki interes obučen u libijsko političko odelo. Jedinstvena vlada znači jednu adresu za američke energetske firme. Unapređenje Sadama Haftara rešava sukcesiju njegovog sve starijeg oca i postavlja sagovornika za SAD na istoku, dok Dbeibe sprečava zapad da se pobuni. Gledano iz određenog ugla, ovo je stvarno elegantno rešenje.

Problem je što elegancija ne može da reši probleme političke kulture, plemenske geografije, ratničkog ekosistema i odsustva poverenja u institucije. Dogovor dve porodice ne odnosi se na oružane grupe koje oni ne kontrolišu. Ignoriše i stanovnike Fezana na jugu, koje doduše zaboravlja svaki pregovarački proces u Libiji. Ne čini ništa da gubitnici izbora prihvate rezultat kao legitiman. Niti odgovara na pitanje šta će se desiti kada se interesi Haftara i Dbeibeja neminovno raziđu.

Epstinov tajni rat za libijske milijarde

Tu je onda i pitanje šta sa onima koji se ne prezivaju Haftar ili Dbeibe. Libija ima političke stranke, građanske i ženske organizacije i plemenske strukture koje nadilaze istočno-zapadnu podelu, kao i milione običnih građana koji od 2011. čekaju izbore. Podela zemlje između dve porodice biće jednako legitimna kao svaki prethodni propali aranžman, osim što ovaj put ima američki blagoslov.

Istorijat američkih dogovora na Bliskom istoku i severu Afrike pokazuje da uspeh postižu ljudi koji su voljni da ostanu na terenu i završe ono što su započeli. Vašington, nažalost, ima dokazanu tendenciju da izgubi interes čim izblede pozitivni naslovi u medijima. Libija je imala 15 godina da ovo dobro nauči. 

Vrata dogovora su se stvarno otvorila u junu 2026, ali u Libiji vrata imaju naviku da se jednako brzo i zatvaraju. A oni koji najbolje mogu da ih drže otvorena, imaju i najveću motivaciju da proglase pobedu i odu.