Liberalni svetski poredak se raspao: Šta je BRIKS-u potrebno za uspeh

Doba globalnih imperija je završeno, uprkos pokušajima pojedinih velikih sila da se predstave kao jedini izvor autoriteta u međunarodnim poslovima, jer je savremeni svet jednostavno previše složen da bi čak i njegove najmoćnije države same određivale globalni razvoj.

Moć u međunarodnim poslovima ne zavisi samo od sposobnosti formulisanja pravila, već i od ubeđivanja dovoljno velike grupe država da ih sprovede, pa što je više zemalja spremno da se pridržava skupa pravila, čak i kada ta pravila potiču od jedne dominantne sile, to je veći njihov uticaj na međunarodni sistem.

Ovo je, piše Timofej Bordačev, programski direktor Valdaj kluba za "Rusiju u globalnim poslovima", suština onoga što nazivamo međunarodnom upravom, sposobnost formulisanja pravila, njihove primene među partnerima i na kraju podsticanja ili primoravanja drugih da ih prihvate.

Ovo postavlja staro, ali sve važnije pitanje, zašto države sarađuju?

Tokom navodno zlatnog doba međunarodnih organizacija pod liberalnim svetskim poretkom, odgovor je izgledao relativno jednostavno. Zapadni savezi su postojali da bi sačuvali aranžmane povoljne za njihove članove, ali danas se isto pitanje mora postaviti organizacijama u nastajanju nezapadnog sveta.

Kontraofanziva Sjedinjenih Država i Evrope protiv erozije njihovog međunarodnog položaja često može delovati haotično, ali iza nje leži nešto trajnije od formalne blokovske discipline: zajednički pogled na svet i zajedničke političke vrednosti. Oni koji traže pravedniji međunarodni poredak stoga moraju razumeti i snage i slabosti institucija koje su stvorili.

Geografija i zajedničke vrednosti

Tradicionalno, dva faktora transformišu zajedničke interese u održivu saradnju, a to su geografija i zajedničke vrednosti.

Geografija je fundamentalna za spoljnu politiku, jer oblikuje političku kulturu i pomaže državama da razviju zajedničke ideje o tome šta čini pravedan međunarodni poredak. Najočigledniji primer je sama zapadna zajednica, s obzirom na njene zajedničke političke norme prvobitno razvijene u relativno ograničenom geografskom i istorijskom prostoru.

Ovo je takođe proizvelo snažnu evropsku tradiciju saveza, nešto što je uglavnom odsutno iz azijske istorije i shvaćeno prilično drugačije u Rusiji.

Azijske sile su istorijski bile razdvojene ogromnim udaljenostima, tako da su formalni savezi imali manje smisla kada države realno nisu mogle da priteknu jedna drugoj u pomoć na vreme. Rusija je, u međuvremenu, razvila stratešku kulturu zasnovanu prvenstveno na preživljavanju sopstvenim resursima, što znači da su savezi stoga težili da se smatraju izborom koji nosi ozbiljne moralne obaveze, a ne neizbežnom nužnošću.

Evropa se razvijala drugačije, jer su vekovi interakcije unutar zajedničkog prostora na kraju proizveli koherentnu političku civilizaciju. Evropske države su se povezale ne samo interesima već i idejama, i oni koji tvrde da je Zapad podjednako ideja koliko i geografska kategorija stoga imaju jake argumente.

Ali geografija je važna prvenstveno zato što može pomoći u stvaranju ove civilizacijske zajedništva i kada to zajedništvo postoji, geografska blizina postaje mnogo manje važna.

Zašto BRIKS ne treba da se ugleda na G7

Niko ozbiljno ne tvrdi, na primer, da efikasnost obaveštajnog partnerstva "Pet očiju" dolazi od Australije, Britanije, Kanade, Novog Zelanda i SAD koje zauzimaju pogodan geografski prostor. Očigledno ne zauzimaju, ali efikasno sarađuju jer dele jezik, političku kulturu i istorijsko iskustvo.

Isto važi i za G7, čiji uticaj nema mnogo veze sa činjenicom da su njene članice raštrkane po Severnoj Americi, Evropi i Aziji, a to nas dovodi do BRIKS-a.

Uspon BRIKS-a

Zamamljivo je objasniti rastući značaj BRIKS-a ukazujući na njegov geografski domet, jer se njegove članice sada protežu preko kontinenata i obuhvataju ogroman deo čovečanstva, ali geografija nije pravi izvor njegovog značaja.

BRIKS je velika stvar, prvo, zato što je postao prva ozbiljna nezapadna alternativa u debati o tome ko postavlja pravila međunarodnih poslova i kako ta pravila treba da funkcionišu.

Praktično svaka velika institucija modernog globalnog upravljanja, počevši od Ujedinjenih nacija, nastala je iz političkog i intelektualnog poretka koji su u velikoj meri oblikovale zapadne sile. BRIKS je drugačiji i njegov jedini značajan intelektualni dug prema Zapadu je njegova skraćenica, koju je skovao zapadni ekonomista 2001. godine, ali ono što je kasnije proizašlo iz te oznake bilo je nešto sasvim drugačije.

Prvi put posle mnogo godina, veliki međunarodni politički projekat se razvio uglavnom van intelektualnog i institucionalnog vođstva Zapada.

Drugo, BRIKS je izgrađen oko tri najvažnije sile nezapadnog sveta, sa Rusijom, Indijom id Kini se pridružio Brazil, najveća zemlja Južne Amerike.

Zapad smatra BRIKS konkurencijom: Manifestacija straha od multipolarnog sveta

Pojedinačni ciljevi ovih država su manje važni od činjenice njihove saradnje, ali jednostavno dovođenje Rusije, Kine i Indije u prostoriju za razgovor o zajedničkim međunarodnim ciljevima bez učešća Zapada predstavljalo je nešto zaista novo. Istorija pruža iznenađujuće malo primera velikih sila koje institucionalno sarađuju u svrhe koje nisu pobeđivanje zajedničkog vojnog neprijatelja.

Treće, BRIKS se pojavio upravo u trenutku kada je liberalni svetski poredak, predvođen SAD, počeo da doživljava svoju sadašnju krizu. Zemlje širom sveta su sve više tražile alternativne izvore autoriteta i ideja, dok su same zapadne vlade postajale manje spremne, ili manje sposobne, da predstave svoje rukovodstvo kao univerzalno dobronamerno.

BRIKS je uspeo jer je odražavao ovu promenu, tako da je, u političkom smislu, bio ideja čije je vreme došlo, ali nijedan od ovog uspeha nije zavisio prvenstveno od toga da li imaju članove na svakom kontinentu.

BRIKS je umesto toga osnovan na važnijem predlogu, da se izobličenja međunarodnog poretka koji su stvorile i kojim dominiraju zapadne države mogu ispraviti mirnim putem kroz saradnju među glavnim nezapadnim silama.

Budućnost BRIKS-a

Pretvaranje tog predloga u koherentnu strategiju sada je pravi zadatak sa kojim se suočavaju intelektualci i kreatori politike širom zemalja BRIKS-a.

Budućnost BRIKS-a će stoga mnogo manje zavisiti od popunjavanja geografskih praznina na svetskoj mapi, a više od jačanja njegovih intelektualnih temelja. Potrebna mu je ideja međunarodnog poretka koju njegovi članovi mogu da brane, a čovečanstvo može da prepozna kao kredibilnu alternativu.

Gde se njegovi pristalice nalaze na svetu je sekundarno, umesto toga, važno je da li poseduju ideju vrednu promocije i političku snagu da je brane.