Svet
Vojne vežbe SAD, Južne Koreje i Japana: Kakvi su američki planovi za Aziju
Trilateralne ratne igre odvijaju se po planu uprkos ranijim kritikama Donalda Trampa
Zajedničke vojne vežbe Sjedinjenih Američkih Država, Južne Koreje i Japana predstavljaju jasan signal da Vašington nastavlja sa dugoročnim projektom pretvaranja svojih saveza i partnerstava u Aziji u čvrstu vojno-političku strukturu, uprkos promenama rukovodstva kako u SAD, tako i u Južnoj Koreji.
Ipak, piše za RT internešenel Konstantin Asmolov, vodeći istraživač Centra za korejske studije na Institutu za Kinu i savremenu Aziju Ruske akademije nauka, aktuelna administracija u Vašingtonu ne preza od upotrebe političkog pritiska kako bi Seul zadržala u okvirima svoje politike.
Zajedničke vežbe SAD, Južne Koreje i Japana bile su redovna pojava tokom administracije Džozefa Bajdena. Sa odlaskom Bajdena i južnokorejskog predsednika Jun Suk Jeola, mnogi su pomislili da će biti ukinute.
To što nisu, pokazuje da razgovori o takozvanom "azijskom NATO-u" nisu u potpunosti zamrli.
Sasvim je moguće, navodi Asmolov, da su trilateralne vežbe SAD, Južne Koreje i Japana usmerene ne samo na obuzdavanje Severne Koreje, već i na obuzdavanje Kine – a šire gledano, i na integrisanje i koordinaciju tri zemlje koje Amerikanci pokušavaju da pretvore u vojno-politički blok. Taj proces nikada nije bio jednostavan.
Problem je u tome što su, dok su veze Vašingtona sa Tokijom i Seulom bile relativno jednostavne i nisu bile značajno opterećene istorijskim nasleđem, odnosi između Seula i Tokija dugo bili mnogo složeniji. Bilo je teško uspostaviti bilo kakvu stvarnu paralelnu saradnju između njih uprkos snažnom američkom pritisku, jer je antijapansko raspoloženje u Južnoj Koreji donedavno predstavljalo jedan od važnih stubova nacionalnog političkog identiteta, naročito tokom vladavine Demokratske stranke.
To se promenilo sa dolaskom konzervativca Jun Suk Jeola koji je poručio da je prošlost, prošlost i da alijansa treba da se okrene budućnosti.
Njegove poruke izazvale su, očekivano, bes demokrata koji su tada bili u opoziciji, ali je taj bes splasnuo kada je njihov političar Li Je Mjung postao predsednik. Odjednom je demokratska partija postala stranka levog centra a Li proamerički.
Otvoreno je rekao da stara formula "bezbednost sa Amerikom, ekonomija sa Kinom" više ne funkcioniše – da je Južna Koreja sada orijentisana isključivo ka Sjedinjenim Državama. Naravno, to ne znači potpuni raskid sa Kinom. Želeo je da Seul bude most između Vašingtona i Pekinga.
Aktuelna trilateralna vežba predstavlja vidljiv pokazatelj tog kursa.
Najzanimljiviji detalj se javlja kada se ove vežbe uporede sa nedavnim vežbama SAD i Južne Koreje, sprovedenim u smanjenom obimu i pod okolnostima koje mnogo toga otkrivaju.
Dan pre njihovog početka, Tramp je iznenada na društvenim mrežama objavio da su vežbe skupe i da šalju loše signale Severnoj Koreji, te da je stoga naložio ministru odbrane da ih svede na manji obim. Zatim je dodao da je od južnokorejskog predsednika zatražio da nam se pridruži u sukobu sa Iranom, što je Li odbio.
Sve jasno - Tramp se svetio zbog Lijevog odbijanja – a sudeći po kasnijim događajima, možda je čak i primorao predsednika Južne Koreje da ipak ograničeno učestvuje u američkom sukobu sa Iranom.
Zbog čega je Li uopšte odbio da "pomogne" SAD?
Kao prvo, odnosi Južne Koreje sa Iranom nisu naročito loši. Drugo, kada je reč o domaćoj javnosti, uprkos svojoj proameričkoj orijentaciji, Li ipak želi da sačuva imidž populiste koji se povremeno suprotstavlja SAD, vodi nezavisnu politiku i svakako neće slati južnokorejske trupe da se bore za američke interese – naročito ne u sukobu koji bi nosio veliki rizik i bio politički toksičan.
Za razliku od Iraka gde su južnokorejske trupe čuvale inženjere na naftnim poljima na teritoriji koju su kontrolisale proameričke kurdske snage, Iran je drugačiji. Ovde bi morali da se brane od iranskih projektila i dronova. A pitanje je koliko bi bili efikasni u tome.
Naime, Južna Koreja želi da zauzme vodeće mesto na svetskom tržištu naoružanja. A šta bi se dogodilo ako bi zakazala vojska - koja generacijama nije učestvovala u ratu, ili sistemi naoružanja - koji nisu isprobani na terenu?
Tu je i pitanje Severne Koreje. U slučaju da dođe do sukoba, južnokorejske oružane snage ne odgovaraju direktno predsedniku već Komandi zajedničkih snaga, odnosno Amerikancima.
Li je obećao da će do kraja predsedničkog mandata 2030. povratiti operativnu kontrolu nas južnokorejskim trupama.
Ali, kaže Asmolov, postoji "caka".
Da bi se to ostvarilo, južnokorejski generali moraju da pokažu da su sposobni da rešavaju složene strateške zadatke jednako efikasno kao njihove američke kolege. A za to su neophodne redovne vežbe velikih razmera. Smanjenjem obima tih vežbi, Tramp je direktno ugrozio tu ambiciju.
Li je, naravno, bio prinuđen da izigrava hrabrost i izjavi da će smanjenje vežbi zaista poslati pravu poruku Severnoj Koreji - "razgovarajmo".
Međutim, u stvarnosti, mnogo važnija i bolnija posledica bila je ta što vežbe više nisu pružale punu priliku za uvežbavanje onoga što je neophodno za prenos operativne komande.
Nakon toga stav Seula o pružanju podrške SAD u vezi sa Iranom promenio se u pravcu koji više odgovara Vašingtonu.
Severna Koreja je, prirodno, kritikovala kako zajedničke vežbe SAD i Južne Koreje, tako i trilateralne vežbe sa Japanom. Ali ključno je sledeće: bilateralne vežbe su smanjene, dok se trilateralne vežbe nesmetano nastavljaju. A to mnogo govori o stvarnim ciljevima Vašingtona u tom regionu.
Live
