Kako je 11. septembar ubrzao kraj američke hegemonije

Teroristički napadi na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. godine označili su kraj decenije u kojoj je američka hegemonija u svetskim poslovima bila gotovo neosporna.

Značaj je delom bio i simboličan, jer su napadači udarili na dva najočiglednija središta američke moći: Svetski trgovinski centar je predstavljao finansijsku, a Pentagon vojnu snagu SAD.

Period nakon Hladnog rata – tokom kojeg su Sjedinjene Države poverovale da više ne postoji suštinska pretnja po njihovu bezbednost ili interese – bio je okončan, navodi Fjodor Lukjanov, istraživački direktor Valdaj kluba u tekstu za časopis "Rusija u globalnoj politici" čiji je urednik.

Iz perspektive Vašingtona, ta decenija je počela gotovo čudesnim nestankom glavnog geopolitičkog protivnika, Sovjetskog Saveza, a završila se spoznajom da opasnost može iznenada da se pojavi gotovo bilo gde.

Činjenica da je većina Amerikanaca prethodno malo znala o onima koji su ih napali samo je produbila šok i doprinela impulsivnosti reakcije.

Reakcija Vašingtona pokrenula je globalno prestrojavanje čije su posledice danas mnogo uočljivije. Nemoguće je znati da li je Osama bin Laden imao neku genijalnu dugoročnu strategiju za podrivanje američke moći, ali je ishod bio očigledan: Sjedinjene Države su krenule putem koji je postepeno slabio njihovu sposobnost da upravljaju međunarodnim poslovima.

Naš izbor

Četvrt veka posle: 11. septembar i izgubljeni rat SAD protiv terorizma

Administracija Džordža V. Buša, pod snažnim uticajem neokonzervativnih ideja, bila je zatečena napadima od 11. septembra, pa se njena reakcija zasnivala na dvema širokim pretpostavkama. Prva pretpostavka bila je da pretnje po Ameriku mogu poticati sa bilo kog mesta – ne samo od neprijateljskih država, već i od nedržavnih grupa koje su stekle sposobnost da nanesu ogromnu štetu – te se stoga tim pretnjama moralo suprotstaviti gde god bi se pojavile, prvenstveno upotrebom ogromne vojne moći kojom su Sjedinjene Države raspolagale.

Druga pretpostavka bila je ideološke prirode, s obzirom na to da je liberalna teorija zastupala stav da demokratije međusobno ne ratuju; to je značilo da bi, ukoliko je ta tvrdnja tačna, veći broj demokratija u svetu učinio Sjedinjene Države bezbednijim.

Iz toga je proizašlo sve odlučnije zalaganje za širenje demokratije u inostranstvu, koje je ponekad poprimalo i otvoreno agresivan karakter.

Metode su varirale od vojnih intervencija u Avganistanu i Iraku do pružanja političke i finansijske podrške demokratskim pokretima u bivšem Sovjetskom Savezu i vršenja pritiska radi sprovođenja liberalnih političkih reformi širom Bliskog istoka; Libija je kasnije postala još jedan primer zapadne vojne intervencije koja je dovela do posledica daleko ozbiljnijih od onih koje su prvobitno predviđene.

Neki događaji iz tog perioda danas su gotovo zaboravljeni, poput trenutka kada je Vašington snažno podstakao održavanje izbora na palestinskim teritorijama, uprkos upozorenjima regionalnih aktera na moguće posledice. Kao što se i moglo očekivati, Hamas je potom pobedio na palestinskim parlamentarnim izborima 2006. godine, što je dramatično izmenilo palestinsku političku scenu.

Ista vera u mogućnost političke transformacije obeležila je i američki odgovor na Arapsko proleće, tokom kojeg su srušeni postojeći politički odnosi snaga na Bliskom istoku, često bez ikakve stabilne alternative koja bi ih zamenila.

Posledice invazije na Irak 2003. godine bile su još znatnije. Obaranje Sadama Huseina uništilo je ključni element regionalne ravnoteže uspostavljene tokom 20g. veka i oslobodilo snage koje se pokazalo izuzetno teškim obuzdati.

Amerika se našla zarobljena u sukobima koje su njeni sopstveni političari kasnije nazivali "beskrajnim ratovima". Ti sukobi su doprineli unutrašnjoj polarizaciji u SAD, dok su pokušaji izvoza demokratije narušili ugled same demokratije.

U slučaju Iraka, situaciju je dodatno otežalo široko rasprostranjeno uverenje da su američki strateški i ekonomski interesi – uključujući i one vezane za naftu – bili neraskidivo povezani sa samom intervencijom.

Šire posledice bile su značajne: dugotrajni ratovi, destabilizacija Bliskog istoka i širenje radikalnih islamističkih pokreta. Organizatori napada od 11. septembra teško da su mogli da se nadaju boljem ishodu kada su planirali svoju akciju, s obzirom na to da su se pogoršali i odnosi između Zapada i velikog dela muslimanskog sveta.

Naš izbor

Panično bekstvo iz Kabula: Sve američke laži o Avganistanu

Rana izjava predsednika Buša o "krstaškom ratu" protiv terorizma verovatno je bila nesrećan izbor reči, a ne namerna provokacija, ali su je islamistički pokreti spremno iskoristili kao potvrdu svoje teze da se neprijateljstvo Zapada prema muslimanskom svetu nije mnogo promenilo još od vremena krstaških ratova.

Vašington je kasnije pokušao da popravi te odnose, ali je kurs već bio određen.

Urušavanje složene unutrašnje i regionalne ravnoteže u Iraku stvorilo je prilike za radikalne pokrete, istovremeno doprinoseći slici o Sjedinjenim Državama kao izuzetno moćnoj, ali nepredvidivoj sili u dešavanjima na Bliskom istoku. Kao posledica toga, vladama u regionu sve više se činilo razumnim da održavaju određenu distancu u odnosu na Vašington.

Događaji od 11. septembra takođe su izmenili same Sjedinjene Države.

"Rat protiv terorizma" zamišljen je kao globalna kampanja za zaštitu američke nacionalne bezbednosti, ali su njegove posledice u zemlji bile duboke, jer su se nadzor i državna kontrola dramatično proširili, bilo da je reč o ličnoj komunikaciji ili finansijskim transakcijama.

Lavrov o 11. septembru: Rusija odmah ponudila pomoć, SAD iskoristile trenutak za geopolitičke ciljeve

Iako je prvobitno opravdanje bio terorizam, tokom narednih četvrt veka pojavljivali su se novi razlozi za širenje tih mehanizama, dok su se tehnologije menjale, a politički prioriteti pomerali. Ipak, opšti trend ka većem nadzoru i kontroli ostao je nepromenjen.

Nije nestao ni stari problem dvostrukih aršina, jer je – uprkos deklaracijama o nultoj toleranciji prema terorizmu – opstala dobro poznata razlika između onoga koga jedna strana smatra teroristom, a druga borcem za slobodu. Ta dvosmislenost postaje posebno uočljiva kada dođe do sukoba interesa velikih sila, bilo da je reč o Sjedinjenim Državama, Rusiji ili Kini.

Četvrt veka nakon 11. septembra, svet veoma malo liči na onaj koji je postojao uoči tog datuma, mada bi se, naravno, mnogo toga što je usledilo verovatno desilo i bez tih događaja. Međunarodni sistemi se menjaju pod uticajem sila daleko moćnijih od bilo kog pojedinačnog događaja; uspon Kine, rusko ponovno isticanje sopstvenih interesa, tehnološka transformacija i relativni pad zapadne ekonomske dominacije ne mogu se jednostavno pripisati napadima iz 2001. godine.

Ipak, 11. septembar je predstavljao prekretnicu, jer su napadi okončali izuzetan međuperiod nakon Hladnog rata, tokom kojeg je američka dominacija delovala gotovo neosporno; što je još važnije, odgovor Vašingtona ubrzao je procese koji su doveli do kraja tog perioda.

Udaljavanje od unipolarnog poretka nije se dogodilo preko noći, već je počelo postepeno, dobilo na zamahu kroz ratove, krize i pojavu alternativnih centara moći, a taj proces traje i danas. Ostaje nejasno šta će ga zameniti, s obzirom na to da bi uspostavljanje novog stabilnog međunarodnog poretka moglo potrajati godinama, a nemoguće je predvideti da li će se taj sistem pokazati boljim od bipolarne konfrontacije iz druge polovine 20. veka ili od kratkotrajnog perioda američke hegemonije koji je usledio.

Ipak, jedna stvar je sada jasnija nego što je bila 11. septembra 2001. godine: ti napadi nisu samo prekinuli poredak nastao nakon Hladnog rata, već su označili početak njegovog kraja, zaključuje Lukjanov.