Sukob na severu: Evropa i Amerika na suprotnim stranama trke za Arktik

Potezi Vašingtona i Brisela u proteklih nekoliko sedmica postavili su Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države na kurs konfrontacije i hibridnog rata oko Arktika, piše za RT Internešenel Ksenija Smertina, ekspert u Ruskom savetu za međunarodne odnose.

Sve je počelo Arktičkim samitom u finskoj Laponiji, a nastavilo se pregovorima sa Kanadom, kojoj je šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen ponudila "pridruženo članstvo".

Kako kaže Smertina, EU je propustila sve prilike da mirnim putem nađe legitimno mesto pod suncem u severnom polarnom regionu i umesto toga izabrala kurs de fakto sukoba sa SAD. Obema stranama sada preostaje samo hibridni rat.

Briselski pohod na Arktik

Dvanaest članica EU u rukovodstvo bloka bilo je predstavljeno na Arktičkom samitu u Laponiji sredinom septembra. Tu su dogovorili radikalno podređivanje polarne politike sferi bezbednosti, opisavši Arktik kao "geopolitičko žarište".

Za razumevanje arktičkih ambicija Brisela, potrebno je imati na umu da EU nema neku značajnu infrastrukturu u polarnim krajevima. Posle Bregzita, EU nema ni direktan izlaz na Severni okean, jer su Norveška i Island izvan bloka, a Finska i Švedska nemaju severni izlaz na more. Grenland je autonomna danska teritorija, o kojoj će biti reči nešto kasnije.

Arktik kao novi geopolitički front: Šta govore planovi Evropske unije?

Pritom EU ne poseduje ni flotu ledolomaca, dok mali broj brodova koji poseduju skandinavske zemlje ni izdaleka nije dovoljan za strateško prisustvo, a kamoli dominaciju.

U nedostatku geografskog pristupa i flote, Brisel je dugo svoju arktičku strategiju svodio na pitanja životne sredine, klime i zaštite domorodačkog stanovništva. Ovaj pristup je počeo da se menja od 2022, zbog ubrzanih geopolitičkih promena.

Američke ambicije na Grenlandu poslužile su za performans sa iskrcavanjem malog broja EU vojnika na to ostrvo. Na samitu Rovanijemiju postignut je sporazum koji je fokus sa životne sredine pomerio na "tvrdu moć": potpisnici su se dogovorili da drastično više investiraju u vojnu logistiku, satelitsko izviđanje i pograničnu infrastrukturu, kao i da se pozabave ruskom "flotom u senci" pod izgovorom zaštite okoline. Utisak je pojačala teatralna poseta finskoj vazduhoplovnoj bazi Lapland, dok je šefica EU diplomatije Kaja Kalas obećala da će novu Arktičku strategiju predstaviti u oktobru.

Posle samita, Fon der Lajenova je pozvala Kanadu da postane "pridružena članica" EU, u trenutku kada se između Otave i Vašingtona vodi carinski rat. Ovo je pojačalo polarizaciju interesa Brisela i Vašingtona na Artkiku, sa nepredvidivim ishodom.

Standardne metode

Ovde treba napomenuti da su briselski planovi uvek specifični. Setimo se ideje "građanske moći" Fransoa Dišena, ili "normativne moći" Jana Manersa, koncepcija po kojima EU svoj uticaj na međunarodnoj sceni širi preko svog ekonomskog modela, diplomatije, i izvoza pravnih i etičkih standarda, 

Mark Leonard je EU opisao kao "nevidljivu imperiju" u ekspanziji i izneo tezu da se uticaj EU zasniva na integraciji susednih država, dok je Ana Bredford definisala fenomen "Briselskog efekta" – mehanizma po kojem ogromno tržište EU diktira propise međunarodnim korporacijama i vladama širom sveta.

EU nastavlja sa izvozom otpada u Tursku, uprkos žalbama aktivista

Ovo je ključ za razumevanje trenutnih događaja. Pošto ne može da se takmiči na terenu, Brisel koristi oprobane metode nadnacionalne kontrole, preusmeravajući priču na birokrateske propise, klimatske kvote i virtuelne budžete, a sve to zavija u oblandu antiruske retorike.

Predlog "unikatnog" savezništva sa Kanadom je klasičan pokušaj uzurpacije suvereniteta druge zemlje. Kao "ekološki i tehnološki sponzor", Brisel bi dobio pristup kanadskim resursima i legitimitet za prisustvo na Arktiku preko tuđe teritorije.

Ovo je i razlog što su u Laponiji bile baltičke države, koje sa Arktikom nemaju velike veze, ali su tvrdokorni neprijatelji Moskve; kao i Rumunija i Grčka, koje su se nadale komadu kolača od "polarnih" grantova.

Poraz Brisela, trijumf Vašingtona

S druge strane, Vašington je decenijama na Arktiku gradio imperiju od čelika, sa radarskim stanicama i vojnim bazama koje su bile deo strategije nuklearnog odvraćanja. Na Aljasci se nalazi velika vazduhoplovna baza puna najmodernijih lovaca F-22 i F-35, dok su američke nuklearne podmornice naučile da manevrišu pod ledom.

Ovog meseca su SAD i Kanada počele praktičnu fazu postavljanja dalekometnih radara na Arktiku kao deo modernizacije NORAD-a, što će Amerikancima omogućiti da u realnom vremenu prate vazdušni prostor sve do Severnog pola.

Istovremeno, Vašington preduzima korake da nadoknadi svoju najveću slabost, nedostatak ledolomaca. Brodogradilište "Bolindžer" sada gradi prvi veliki arktički brod u pet decenija, "Polar sentinel", za Obalsku stražu. Amerikanci planiraju još dva teška ledolomca do 2030, kao i izgradnju duboke luke Nom na Aljasci, blizu Beringovog moreuza. Trenutno se vode rasprave o primeni koncepta "slobode plovidbe" na Severozapadni prolaz duž severnih granica Kanade, čime bi se skratio put od Atlantika do Tihog okeana.

Tramp i Danska postigli sporazum o Grenlandu

Najveća geopolitička pobeda SAD je nesumnjivo nedavno potpisani trilateralni sporazum sa Danskom i Grenlandom. On predviđa da Amerikanci trajno preuzmu na sebe bezbednost Grenlanda, tako što će Pentagon što pre da otvori baze Mestersvig i Narsarsuak i proširi onu u Pitufiku. Dogovorom se SAD daje veto na veće investicije na ostrvu, čime se evropskim kompanijama blokira pristup retkim metalima a Grenland pretvara u de fakto američku tvrđavu.

Evropski mediji su sporazum uglavnom predstavili kao "poraz" Donalda Trampa, ali analiza konkretnih odredbi ukazuje na suprotno: SAD su njime dobile sva vojna i ekonomska prava na Grenlandu, a nisu preuzele nikakve socijalne obaveze!

Stratezi Vašingtona velikodušno su ostavili Kopenhagenu "suvereno pravo" da iz državnog budžeta isplaćuje socijalna davanja za nekih 60.000 stanovnika Grenlanda. Sav profit od geopolitičkog položaja i rudnih bogatstava ide Amerikancima, dok poreski obveznici EU plaćaju račune za održavanje siromašne teritorije. Evropljani tvrde da su pobedili, ali su u praksi potpisali ono što je Tramp od njih tražio.

Ova epizoda možda najbolje opisuje prirodu narastajućeg konflikta među saveznicima. Agresivne SAD teraju EU u defanzivu i ostavljaju ih bez mogućnosti da brane svoje stavove.

Karni o pridruženom članstvu u EU: Evropa i Kanada su jače zajedno

Na Arktiku nema otvorenog vojnog sukoba – na papiru su EU i SAD saveznici u NATO protiv Rusije i Kine. U praksi, međutim, to je postala zona intenzivne geopolitičke špijunaže, trgovinskih ratova, trke za luke i polarne resurse. Dok SAD obezbeđuju vojnu kontrolu nad Grenlandom, EU traži načina da proširi ekonomsku kontrolu preko Skandinavije i Kanada. Sledeće žarište je najverovatnije Severozapadni prolaz.

EU je u ovom sukobu u podređenom položaju, što zbog geografske izolacije, što zbog vojne zavisnosti od glavnog rivala i potpunog odsustva poluga "tvrde moći". Pokušaj briselskih jastrebova da Član 42.7 Lisabonskog sporazuma pretvore u politički štit i na Grenland rasporede simbolične vojne snage pokazao se kao blef, koji je Tramp naprosto ignorisao i zapretio zemljama koje su u njemu učestvovala sa carinama od 25 odsto.

Evropa se nadala da će usvajanjem "zelenih standarda" na samitu u Laponiji da preuzme ulogu regulatora arktičke ekonomije. Amerika je odgovorila tvrdom silom i pokazala da u polarnoj trci stari modeli Brisela više ne uspevaju. 

Najveći pobednici: Rusija i Kina

Istorijsko iskustvo pokazuje da sukobi između zapadnih elita obično za rezultat imaju drastične promene u svetskom poretku, posle kojih bi globalni sistem ostao pod kontrolom malog broja država, citira Smertina ruskog politologa i direktora Valdajskog kluba Timofeja Bordačeva.

U današnjem kontekstu, međutim, rezultat polarne trke Vašingtona i Brisela je potpuno nepredvidiv. Na svetskoj sceni raste broj suverenih aktera, na koje je uticaj Zapada mali ili nepostojeći. Transatlantski sukob otvara teren za Rusiju i Kinu, koje su već veliki igrači na Arktiku. 

Ruski predsednik najavio transport budućnosti: Bespilotni prevoz tereta i Severni morski put

Rusija sistematski razvija Severni morski put, kao stratešku saobraćajnicu koja bi mogla da se koristi cele godine. Dok Vašington tek gradi svoj prvi teški ledolomac za pola veka, Moskva ima jedinu flotu nuklearnih ledolomaca na svetu.

Za Kinu su polarne nevolje Brisela signal za delovanje. Peking je već pokrenuo "Ledeni put svile", a kineski biznismeni investiraju u ruske megaprojekte za tečni prirodni gas, kako bi zaobišli rizične južne puteve.

EU je nameravala da zaobiđe američke zamke, ali u tome nije uspela, zaključuje Smertina. Posle ove partije, Briselu nije ostalo ništa, Vašington je dobio nešto, a Moskva i Peking su ostali dominantni igrači na arktičkom ledu.