Američki strah od multipolarnosti: Kako SAD proždiru sopstvene saveznike – i same sebe

Poslednjih dana evropske političke elite pojačavaju retoriku zasnovanu na jasno usaglašenim porukama: "Rat sa Rusijom je sve bliži; Rusija namerava da napadne NATO; moramo se pripremiti za rat; nabavite zalihe flaširane vode i konzervirane hrane; budite spremni da pošaljete svoju decu na služenje vojnog roka".

I, najvažnije od svega: "Mnogi će pri tom poginuti, ali njihova dužnost je da brane svoju zemlju".

Barem na prvi pogled, poruke da će Rusija uskoro napasti Evropu i da je rat sa Rusijom neminovan, nemaju nikakvog smisla. Evropa ne može da pobedi Rusiju i to je svima jasno.

Odbrana Baltika, ili šta se desilo kad su Englezi udarili na Rusiju

Evropa nema ni ljudstvo, ni municiju, ni finansije, ni industrijske kapacitete za vođenje rata protiv Rusije, koja se danas, bar u krugovima upućenih, smatra vodećom vojnom silom, piše britanski analitičar i bivši britanski obaveštajac Alister Kruk za sajt "Fondacija strateške kulture".

"Kakve besmislice!", kaže Kruk. Osim toga, reč je o državi koja poseduje najveći arsenal nuklearnog oružja, što bi trebalo da otrezni Evropu. Posle teškog pijanstva sledi teški mamurluk, a on će ovog puta biti veoma bolan i dugotrajan.

Ovih dana mogli smo videti da su evropski lideri, uključujući visoku predstavnicu EU Kaju Kalas i nemačkog kancelara Fridriha Merca, obukli u maskirne uniforme, kako bi, tokom Evropskog samita o Arktiku, dokazali "svoju spremnost za odbranu". Ovaj prizor je ostavio groteskan utisak.

Šta, međutim, stoji iza histerije koja je obuzela evropske tehnokrate?

Kako piše portal "Zirohedž": "Među najglasnijim zagovornicima ovog neutemeljenog narativa nalaze se lideri baltičkih država. Letonski predsednik Edgars Rinkevičs je otišao toliko daleko da je izjavio kako su ruski napadi na EU i NATO već počeli". 

Baltičke zemlje izdaju planove pripravnosti za vanredne situacije svom stanovništvu, što podseća na scenario filma "Crvena zora" (Red Dawn).

Poljski premijer Donald Tusk nedavno je rekao da bi Moskva u narednim mesecima mogla da izvede neku vrstu vazdušnog napada na teritoriju NATO-a, "kako bi pokazala da je obaveza o zajedničkoj odbrani iz Člana 5 samo nekoliko reči na papiru". 

Na ovu kampanju odgovorio je probranim rečima ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov: "Želim da naglasim da mi nemamo interesa da se upuštamo u to (napad na Evropu), ali ako Evropa – koja svakodnevno govori o pripremama za rat protiv Rusije – napadne Rusiju, to će biti potpuno drugačiji rat – i biće veoma kratak". I sasvim različit od onog koji se vodi na tlu Ukrajine.

To bi trebalo da deluje kao otrežnjenje. Posledica teškog pijanstva je teški mamurluk. Šta se, međutim, zaista krije iza ovih očiglednih apsurda?

Lavrov: Evropljani se spremaju za rat sa Rusijom, uvek smo spremni za pregovore

S jedne strane, nastavlja Kruk, jasno je da vladajuće strukture u Briselu uviđaju da im se sada vraćaju njihove strateške greške – bezuslovna podrška Ukrajini, žrtvovanje evropskog ekonomskog modela zarad vršenja pritiska na Rusiju, podrška ratu protiv Irana i ravnodušnost prema patnjama na Bliskom istoku. Širenje straha od Rusije, uočava bivši britanski obaveštajac, pre odaje utisak očajanja nego pažljivog razmatranja stvarnih rizika od raspirivanja ratne atmosfere.

Posebna opasnost je to što bi Evropa, stalnim prelaženjem "crvenih linija", lako mogla da isprovocira rat sa Rusijom. Međutim, evropski establišment sada uviđa i da energetska kriza, koju je proizveo američko-izraelski rat protiv Irana, više nije nešto što tek "dolazi", već da je upravo u toku.

Evropski establišment postaje svestan i da troškovi života za Evropljane rastu, da radna mesta nestaju, a tržištima preti kolaps – prvenstveno tržištu obveznica, gde nivo kamatnih stopa određuje vrednost svih ostalih rizičnih aktiva.

Političari iz Brisela, smatra Kruk, samo pokušavaju da skrenu pažnju sa sopstvenih neuspeha i da, možda, prežive naredni izborni ciklus.

Ipak, ukrajinsko bojište je samo deo složenog mozaika trećeg svetskog rata – rata protiv multipolarnosti – rata koji je upravo u toku.

U tom ratu protiv multipolarnosti, SAD "kanibalizuju" – proždiru – svoje satelite i same sebe, primećuje analitičar Brajan Berletič na sajtu "Nju istern autluk": Vašington iscrpljuje svoje satelitske države, ali urušava i sopstvene društvene temelje. U stvari, Amerikanci samo ponavljaju put koji je već prešla Britanska imperija.

Decenijama su SAD koristile brojne satelitske države, tvrdi ovaj analitičar, kao produžetke sopstvene vojne, ekonomske, finansijske i političke moći, i uvlačile saveznike u ratove. Sve to predstavlja nastavak prakse Britanske imperije, koja je koristila kolonije za vođenje posredničkih ratova.

Danas na RT: Rusija ponovo za velikim stolom i dve varijante za Evropu (VIDEO)

Baš kao što se Britanska imperija u poslednjim godinama svog postojanja sve više oslanjala na kolonije, nastavlja Berletič, dok joj je realna moć opadala, tako se i SAD danas oslanjaju na svoje satelite, u bespoštednom ratu protiv Rusije, koja se iznova vratila na scenu, Kine, koja je u usponu i istrajnog Irana.

I baš kao što su Britanci koristili kombinaciju administrativne kontrole i političke propagande da bi nametnuli poslušnost svojim kolonijama, SAD koriste političku kontrolu nad satelitskim državama i svoju dominaciju u informacionom prostoru.

Cilj ove politike je uvlačenje drugih zemalja u posredničke ratove i povećanje vojnih troškova na štetu socijalnih davanja, pa čak i ekonomske održivosti. A to je nešto što ne pogađa samo klijentske države, već ubrzava krizu i u samim SAD, tvrdi ovaj analitičar. 

Takozvana "koalicija voljnih" – termin preuzet iz vremena američke invazije na Irak 2003. godine – zajedno sa predloženim članstvom Kanade u EU, ima za cilj da stvori sliku o veštački pretnji koju navodno predstavlja "Rusija – agresor", kako bi SAD obezbedile dodatne resurse za posrednički rat Vašingtona u Ukrajini.

Nešto slično SAD rade i u Zapadnoj Aziji, gde koriste sva raspoloživa sredstva da mobilišu "saveznike" protiv Irana.

Isto tako, Kvad i AUKUS koriste izmišljene pretnje o "kineskoj ekspanziji", da bi obmanuli milione ljudi širom Azijsko-pacifičkog regiona i naveli ih da preusmere resurse sa nacionalnog razvoja na vojnu potrošnju i predstojeći sukob sa Kinom.

Veštački izazvana mržnja i/ili strah javnosti su pokretačka snaga za sve akcije objedinjavanja resursa američkih klijentskih država, usred međusobno povezanih sukoba koji danas zahvataju Evropu i Zapadnu Aziju. Paralelni sukobi se odvijaju širom sveta, od Latinske Amerike sve do afričkog kontinenta.

Iza svega toga, možemo uočiti prilično jednostavnu formulu: svi američki "savezi" počivaju na imperativu povećanja vojne potrošnje – i to na oružje koje su ili proizvode same SAD, ili je deo sistema američke vojne interoperabilnosti. Povećanje vojne potrošnje neminovno znači smanjenje socijalnih davanja, smanjenje ulaganja u ekonomski razvoj, pa čak i žrtvovanje političke stabilnosti država-klijenata, koji, prividno, mogu delovati i kao opozicija Vašingtonu (EU).

Baltičke zemlje traže od Brisela pristup fondu EU za odbranu: Plašimo se Rusije

To znači da je svetski rat – koji možete nazvati "trećim" ili "četvrtim", savršeno svejedno – već uveliko u toku.

Zaboravite na Trampa, Bajdena i Obamu. Svi oni slede isti obrazac, koji, u suštini, ponavlja istoriju pada Britanske imperije. Zatvaranje Ormuskog tesnaca i moreuza Bab el Mandeb je tačan ekvivalent britanskoj Seuckoj krizi, nakon čega Britaniju više niko ozbiljan nije smatrao za svetsku silu. Preostala je samo senka nekadašnje moći.

Izraz "mreža za podelu tereta" potiče iz Strategije nacionalne bezbednosti SAD za 2025. godinu i predstavlja sredstvo za sprečavanje preteranog rastezanja američkih kapaciteta – kao što je to bilo neophodno Britanskoj imperiji da bi održala moć u poznoj fazi svog pada.

Rusija, Iran i Kina su toga apsolutno svesne. Kao što su svesne da Vašington ne jede samo svoje "saveznike" u trećem svetskom ratu, već i sopstvenu ekonomiju. Međutim, najočigledniji primer "kanibalizacije" takozvanih saveznika je današnja Evropska unija, čiji se politički lideri fotografišu komično maskirani u vojne kostime.

Za to vreme, jedna za drugom, padaju i mnoge američke industrije, poput industrije automobila. Imperija koja loše upravlja svojom ekonomijom usred terminalnog pada nije ništa novo, dodaje Berletič: Britanska imperija je takođe zloupotrebljavala nacionalne resurse i industriju u očajničkim pokušajima da održi globalni primat, umesto da se reorganizuje i da se iz predatorske imperije pretvori u funkcionalnu nacionalnu državu.

SAD – poput Britanske imperije – jednostavno kupuju vreme, kaže Berletič, pri čemu Vašington ignoriše neophodne temelje potrebne za funkcionalnu i produktivnu državu. Posledica toga je infrastruktura koja truli ispod nogu američkog naroda, dodaje on, nepristupačno obrazovanje i zdravstvena zaštita, kao i sve više podeljeno, nefunkcionalno društvo...

To je tačno onaj put kojim se u postimperijalnom periodu zaputila Britanska imperija.