Tokom nedavnog Evropskog samita o Arktiku u Rovanijemiju u Finskoj, evropski lideri obukli su vojne uniforme kako bi poslali jednoglasnu poruku o svojoj spremnosti za rat sa Rusijom. Prizor je, uzgred, bio više nego groteskan.
Ruska Federacija, podseća brazilski publicista Lorenco Karasko na sajtu "Fondacija strateške kulture", poseduje ogroman nuklearni arsenal i napredne udarne sisteme, uključujući i hipersonične rakete; svaki direktni rat između NATO-a i Rusije uključivao bi snage sposobne da izazovu razaranje civilizacijskih razmera.
Međutim, ono što ima Rusija nedostaje Evropi. Kao prvo, u evropskoj ratnoj retorici postoji element mimikrije, pretvaranja, nastavlja Karasko, jer Evropi nedostaju industrijski kapaciteti neophodni za održavanje dugotrajne vojne mobilizacije.
Evropa se igra sa mogućnošću samouništenja
Nesumnjivo, Evropa je poslednjih godina uložila ogromne napore da obnovi svoje zalihe, poveća proizvodnju municije i povrati industrijske kapacitete. Ali to je nedovoljno.
Ipak, upozorava ovaj autor, najozbiljniji problem nije industrijski, a ni vojni, već strateški: "Tretiranje direktnog sukoba sa Rusijom kao puke spoljnopolitičke opcije nije čin hrabrosti; to predstavlja igranje sa mogućnošću samouništenja."
Za to vreme, dok su evropski lideri pozirali u maskirnim uniformama, mediji na Zapadu su ponavljali već do bola izlizani refren o tome kako se Rusija sprema da napadne Evropu - uprkos često ponavljanim izjavama ruskih zvaničnika, uključujući i predsednika Putina, da Rusija nema takvu nameru.
Ali, ako Evropa zaista želi rat, upozorio je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, poznat po svojoj diplomatskoj uzdržanosti, taj rat će se razlikovati od onog koji Rusija trenutno vodi na tlu Ukrajine.
I, dodao je, biće veoma kratak.
"Mi (Evropa) smo rajski vrt, ostalo je džungla"
Šta je uzrok tako pogrešnim predstavama evropskih elita o svetu koji nas okružuje? Ko finansira takve predstave i kome je potrebna stalna atmosfera ratnih pretnji?
Ili, kako se pita ovaj novinar, zašto se čini da politički poredak, suočen sa očiglednom krizom legitimiteta, u ratu pronalazi jedan od poslednjih narativa kako bi EU opravdala sopstveni opstanak.
Pre svega, razlog je besprimerna oholost, drska aroganija, koju je savršeno izrazio bivši šef evropske diplomatije Žozep Borelj: "Mi (Evropa) smo rajski vrt, ostalo je džungla."
Istina je da sadašnje evropske elite čine sasvim prosečni ili potprosečni ljudi. Engleski istoričar Arnold Tojnbi razlikovao je kreativnu manjinu od dominantne manjine. Kreativna manjina predvodi jer nudi odgovore koji mobilišu narode i ljude. Njen autoritet proističe iz sposobnosti da odgovori na istorijske izazove i da stvori nove oblike organizacije i kulture. Kada elita izgubi tu sposobnost da zamišlja, stvara i ubeđuje, to je obično znak da se jedna era bliži kraju.
Kada ta sposobnost iščezne, kaže Karasko, na istorijsku scenu stupaju dominantne manjine – one koja više nikog ne inspirišu, već se održavaju putem kontrole. Ubeđivanje postepeno zamenjuje disciplina, maštu administracija, viziju propaganda, a poverenje strah.
Upravo to je slučaj sa današnjom Evropom.
Evropske fiktivne predstave o ratu
Trenutne ratnohuškačke fantazije evropskih elita nisu samo puko političko poziranje, piše brazilski autor, već predstavljaju konkretnu opasnost samouništenja evropske civilizacije.
Evropa je vekovima bila epicentar zapadne civilizacije, preživela je dva svetska rata i iz prve ruke je saznala šta znači pretvaranje političkih rivalstava u ratove uništenja.
Možda bismo zbog toga mogli da očekujemo da evropski lideri prvi shvate da rat između nuklearnih sila ne pruža drugu šansu za ispravljanje pogrešnih procena. Ipak, nastavlja Karasko, sada ih vidimo kako se poigravaju vojnim simbolima, mobilizacionom retorikom i egzistencijalnim neprijateljima.
To je, naravno, samo evropska fikcija o ratu, iza koje se krije njihova nesposobnost da zaista shvate šta takav rat podrazumeva. Rat nije seoski vašar, ni teatralno poziranje u paradnim uniformama, već, pre svega, duboko tragična realnost. Ukoliko sukob izmakne kontroli, dodaje Karasko, cenu neće platiti samo vlade, stranke ili vojni savezi, već i sama civilizacija koju ovakvi lideri navodno brane.
"Agenti ruske zveri"
Stvarni cilj evropskih političkih elita je da suzbije dolazak novih političkih snaga, koje optužuju da su strani agenti – u ovom slučaju, "agenti ruske zveri".
Na još dubljem nivou, ova kriza nije samo stvar legitimiteta grupe evropskih lidera, već ona utiče na sam sistem koji ih je doveo na vlast – a upravo je taj sistem dospeo u svoju terminalnu krizu, piše brazilski novinar.
Ono što se krije iza ovih himera je kriza liberalno-finansijskog sistema, organizovanog oko "nezavisnih" centralnih banaka, rastuća autonomija finansijske moći od nacionalnih zajednica i ekonomska koncepcija, koja je tokom decenija progresivno pomerala centar bogatstva sa proizvodnje na finansijsku dobit.
Ovaj sistem, inače, ima istorijske korene u formiranju anglo-holandskog trgovačkog i finansijskog poretka 17. i 18. veka – poretka koji je kasnije projektovan na veći deo sveta, putem britanskih, a kasnije američkih imperijalnih i finansijskih struktura.
Sekularna religija propadajućeg liberalnog poretka
Liberalna politika se u međuvremenu pretvorila u neku vrstu sekularne religije, lišene bilo kakvog obećanja o budućem "iskupljenju". Ova sterilnost elita se, dodaje brazilski novinar, ogleda u prosečnosti sadašnjih lidera, koji deluju kao administratori poretka u krizi nego kao kreatori nove političke stvarnosti.
Veliki politički pokreti 19. i 20. veka, čak i kada su čitava društva vodili u katastrofu, ipak su obećavali neki oblik istorijskog iskupljenja: besklasno društvo, nacionalnu veličinu, carstvo, revoluciju, "novog čoveka"...
Sekularna religija propadajućeg liberalnog poretka više ne nudi čak ni to. Ona zahteva žrtve, ali bez obećanja o "budućem raju": osiromašenje u ime stabilnosti, gubitak suvereniteta u ime (nepostojećih) "pravila", deindustrijalizaciju u ime efikasnosti i "zaštitu" životne sredine, kao i cenzuru u ime demokratije.
Na kraju, ona prihvata i rizik od rata kako bi sačuvala poredak čiju svrhu više ne može da objasni. U tom trenutku, kaže Karasko, politika prestaje da štiti društvo i, umesto toga, zahteva da se društvo žrtvuje kako bi odbranio sistem; očuvanje postojećeg poretka postaje mnogo važnije od opstanka ljudi koji žive pod njegovim teretom.
Ovo je, možda, primećuje ovaj autor, jedan od najdubljih znakova civilizacijske iscrpljenosti Evrope. Elita prestaje da bude kreativna i više ne može da zamisli budućnost različitu od pukog nastavljanja sopstvenog opstanka.
Evropa na istorijskoj prekretnici?
Kriza je u punom obimu već nastupila, ali ona etimološki znači tačku odluke, razrešenja. Stvari se mogu razvijati u jednom ili drugom pravcu.
Što više elite podbacuju, one zahtevaju više moći. Što su manje sposobne da zamisle budućnost, to dramatičnije prikazuju sadašnjost kao egzistencijalnu borbu.
Ta zabuna spada među najopasnije greške koje jedna elita može da napravi, upozorava on. Jer, institucije, ekonomski režimi i politički sistemi su samo istorijske tvorevine; civilizacije su daleko veće od njih.
To ne mora da označi smrt evropske civilizacije. Civilizacija, nijedna civilizacija, nije osuđena na neizbežnu propast. Evropa je, zapravo, na istorijskoj raskrsnici: ili će je sadašnje elite uvući u rat, na put bez povratka, ili će se pojaviti sasvim drugačije snage, otvorene ka novim idejama i obnavljanju principa koji su delovali zaboravljeno.
Evropa mora da izabere: ili će poći putem smrti, ili će smoći snage da se uspravi. Jer gubitak određene vizije poretka ne znači i kraj ljudske mašte, zaključuje Karasko.
Svi putevi su sada otvoreni. Od Evropljana se očekuje da daju odgovor, a od odgovora na to pitanje zavisiće da li će Evropa nastaviti da korača putem samouništenja.