U zlatnoj svetlosti atinske večeri, sa Akropoljem i Partenonom za leđima, u prilično teatralnom nastupu, američki državni sekretar Marko Rubio je 7. oktobra pozvao na "odbranu zapadne civilizacije", kako bi Zapad "zadržao svoje mesto na čelu sveta". Zapad je, izjavio je on, "najveća civilizacija na svetu, koju danas moramo braniti sa istom strašću sa kojom su je branili naši preci".
Rubio je u Atini pozvao na novi krstaški rat, primećuje sociolog Rikardo Martins za sajt "Nju istern autluk". Pritom, Rubio je veoma grubo falsifikovao istoriju, predstavljajući činjenice van njihovog istorijskog konteksta. Jedan primer bi trebalo da bude dovoljan: Kserksov pohod na Grčku.
Kserksovi – persijski – pohodi predstavljeni su kao agresija na same temelje zapadne civilizacije, nastavlja Martins, u cilju opravdanja današnjeg američko-izraelskog rata protiv Irana.
Rubio je osudio persijsku imperijalnu ekspanziju, ali ne i ekspanziju Aleksandra Velikog, evropskih konkvistadora ili britanskih doseljenika u Ameriku. To su, prema Rubiju, bili činovi dostojni divljenja. Međutim, zašto bi osvajanje trebalo da dobije drugačije moralno značenje u zavisnosti od toga ko ga sprovodi, pita se Martins.
Zapad je, izjavio je Rubio, jednostavno moralno i intelektualno superioran. Ova prividna sofisticiranost je deo njegovog političkog teatra: Zapad treba da dominira upravo zato što je Zapad Zapad i zato što je hrišćanski.
Ova poruka državnog sekretara upućena je, međutim, pre svega Evropljanima.
Nema više lakih pobeda za "Matriks"
Kada je Ernan Kortes stigao u Meksiko 1519. godine, podseća Martins, on nije kročio na prazan kontinent, koji nije imao sopstvenu civilizaciju, već je zatekao svet sa razvijenim političkim institucijama i sopstvenim kulturnim dostignućima.
Špansko osvajanje je bilo tipično kolonijalno osvajanje, koje je nemilosrdno zatiralo stare civilizacije. Rubijev govor, takođe, predstavlja znak da Trampova administracija ne odustaje od unipolarne dominacije planetom, iako su se promenile temeljne paradigme moći, piše bivši britanski obaveštajac i diplomata Alister Kruk za sajt "Forum geopolitiks".
"Umreženi, nadnacionalni sloj", nastavlja on, "dugo je sprovodio svoj globalni 'veliki plan' putem fabrikovanja javnog pristanka za ratove, ali se konačno suočio sa granicama svoje moći. I došli smo do trenutka kada svi mogu da vide: 'Car je go'."
Njegovi tradicionalni instrumenti – američka vojska, dolarski sistem, kreditna zamka, bretonvudske strukture, ekonomska šok-terapija i valutni ratovi – više ne uspevaju da održe američki primat.
Odnosno: nema više lakih i brzih pobeda za Matriks, piše Kruk. Tradicionalni instrumenti za očuvanje pozicije na "čelu sveta" pokazuju se neefikasnim protiv država koje raspolažu alternativama, kao što pokazuju primeri Kine, Rusije i Irana.
Ko vlada svetom iza kulisa
Ipak, nije reč o pretnji Zapadu, na način na koji to vidi Rubio. To, u stvari, znači predviđanje suštine savremenih sukoba. "Veliki plan za jednu globalnu vladu", uočava Kruk, "bio je rat usmeren na eliminisanje civilizacijskih država, koje nude drugačiji način posmatranja i razumevanja sveta."
Bivši britanski premijer Bendžamin Dizraeli je još 1846. godine zaključio: "Svetom upravljaju ličnosti koje se veoma razlikuju od onih koje zamišljaju oni koji nisu 'iza kulisa'". Dizraeli je u više navrata izričito upozorio na "svetsku revoluciju" (ili, savremenim rečnikom rečeno: "obojenih revolucija"). On je ukazivao na postojanje "plana" koji je stajao iza izbijanja revolucija širom Evrope sredinom 19. veka.
Danas Emanuel Tod, ugledni francuski istoričar i antropolog, ponavlja Dizraelijevu misao: on u današnjim ratovima vidi nešto mnogo dublje od niza izolovanih i zasebnih teritorijalnih sukoba.
Zapravo, tvrdi Tod, Moskva ne vodi rat protiv dvadesetak miliona stanovnika Ukrajine, dodaje britanski diplomata, već se, preko Ukrajine, suočava sa čitavim atlantističkim blokom, sa NATO-om u celini, njegovim obaveštajnim službama, arsenalima, satelitima, vojnom industrijom i medijskom mašinerijom: "Ukrajina je samo poprište operacija, bojno polje u okviru jednog latentnog svetskog rata."
Bilo da je reč o Ukrajini, Iranu, Jemenu ili Kini – sve su to poprišta operacija; jedno od mnogih bojnih polja, koja su međusobno povezana time što su uvučena u latentni svetski (građanski) rat.
Sukob između Kine i SAD ostaje ključan sukob našeg doba
Za Toda, današnji ratovi predstavljaju civilizacijski sukob između Zapada, koji je u opadanju, i Rusije, koja brani tradicionalni i suvereni koncept političkog poretka.
Nemački publicista Volfgang Minhau tvrdi da bi se sukobi u Ukrajini, kao i oni u Iranu i na Bliskom istoku uskoro mogli spojiti u jedan jedinstveni rat – pri čemu geopolitičko rivalstvo između Kine i SAD ostaje ključni sukob našeg vremena.
Emanuel Tod ističe da Zapad, uprkos svojoj prividnoj ekonomskoj i tehnološkoj nadmoći, pokazuje znake duboke krhkosti: demografsko starenje, krizu poverenja, deindustrijalizaciju. Kako primećuje švedski novinar Matijas Forsgren: "Zapadni centar je decenijama unazad živeo od finansijalizacije i sistematskog premeštanja proizvodnje u inostranstvo. Industrijski kapaciteti su izmešteni u zemlje sa niskim nadnicama, a zapadne ekonomije su se okrenule izvlačenju rente, inflaciji vrednosti imovine i recikliranju globalne štednje putem dolarskog sistema."
Događaji iz 2008. godine, kada se sistem našao na ivici kolapsa, razotkrili su koliko se ova struktura približila ponoru. Godine obeležene pandemijom kovida ponovile su taj obrazac u daleko većim razmerama, pri čemu su strukturni problemi ostali nerešeni. Ono što je izgrađeno, upozorava Forsgren, jeste sistem koji je još više opterećen dugovima.
Sve do 2022. godine, kada je Evropa odlučila da stane uz Ukrajinu, njeni vladajući slojevi bili su deo ovog projekta "velikog plana", kojim upravlja moćni blok "globalne vlade".
Vladajuće elite u Evropi su i dalje zarobljene u tom "dizajnu", ali, u našoj eri, obeleženoj pojavom Trampa, EU i SAD više nisu ravnopravni partneri. Danas je realnost, uočava Kruk, da Amerika ne može da rizikuje vertikalnu eskalaciju u sveopšti rat kako bi očuvala globalni primat, jer je njena vojska previše iscrpljena i postala je disfunkcionalna.
Protivnici poput Rusije i Irana odabrali su suptilniju, sporiju, ali daleko ambiciozniju strategiju, smatra Tod, koja kombinuje vojni pritisak, ekonomski rat, diplomatske bitke, geopolitički uticaj i informacioni rat. U tom sukobu, cilj nije samo vojna pobeda, već trajno preoblikovanje svetskog poretka.
Rat u koje Evropa nema izgleda za pobedu
Kako bi upravljale ovom novom paradigmom ratovanja, SAD prebacuju "aspekt vertikalne konfrontacije" na svoje zastupnike (proksije). Jedan od najvažnijih američkih proksija je Evropa/EU:
"Evropski kontinent se pretvorio iz saveznika u resurs: ekonomski iscrpljen, politički zarobljen i vojno pripremljen da posluži kao poprište na kojem će se platiti cena ’popravke’ imperije", tvrdi Forsgren.
Krajnji domet američke strategije jeste kontrolisana eskalacija, koja američku teritoriju čuva kao bezbednu zonu, a Evropa preuzima na sebe posledice iscrpljivanja, kao i nuklearni rizik.
Nastavljajući da deluje kao poslušni zastupnik – kroz kontinuirano snabdevanje Ukrajine raketama i dronovima za napade duboko unutar ruske teritorije – Evropa mora da, pre ili kasnije, očekuje rusku odmazdu, koja će verovatno biti pažljivo odmerena.
U tom ratu, međutim, kako priznaje Minhau, Evropa nema izgleda za pobedu.
Mantra da su "nuklearne pretnje" predsednika Putina samo "blef" služi tome da smanji evropski strah od eskalacije. U tom kontekstu – pošto je američki potencijal za eskalaciju uglavnom iscrpljen – Vašington ne želi da američki gradovi budu izloženi nuklearnim udarima.
Uostalom, američko taktičko nuklearno oružje je i tokom Hladnog rata bilo namenjeno za upotrebu unutar Evrope, protiv snaga na evropskom tlu, sa ciljem da se nuklearni sukob zadrži unutar određenih geografskih granica, podseća Forsgren.
Evropljani, spremite se za budući rat sa Rusijom
Poruka Marka Rubija upućena Evropljanima – koji moraju da se "discipliniju radi zajedničke odbrane Zapada" – zapravo glasi: Evropljani, spremite se za rat koji nije vaš već naš rat.
Evropljani bi najzad morali da shvate da ih Amerikanci pripremaju za rat koji ne žele evropski građani, a ni Rusija. "Udvajanje uloga" (intenziviranje već ionako rizične strategije) – što Evropljani očigledno nameravaju da učine – uopšte nije strategija, primećuje Kruk.
Širenje straha u vezi sa (izmišljenom) ruskom hibridnom agresijom lako može prerasti u narativ koji sam sebe ispunjava i da dovede do nehotičnog izbijanja pravog, "vrućeg" rata u Evropi.
Dokle su Evropljani u tome spremni da idu?
Videćemo. Za sada, evropske elite poriču očiglednu činjenicu da Ukrajina gubi rat protiv Rusije, dok SAD i Evropa balansiraju na ivici kolapsa tržišta obveznica i suočavaju se sa jasnim dokazima da njihovo jedino oružje protiv Rusije – sankcije – nikada nije dalo rezultate.
Na ovo važno pitanje za sada nema jasnog odgovora. Moguće je i jedno i drugo. I mir i rat. Trajni mir, ili rat koji će, prema izjavama ruskih zvaničnika, biti izuzetno kratak...