Godina 2026. mogla bi biti upamćena kao odlučujuća prekretnica u formiranju nove geopolitičke mape sveta. Ili barem tako misle mnogi vrsni svetski gepolitičari. U toku je veliko prestrojavanje ključnih gepolitičkih sila, stari savezi više ne važe. Uspostavljaju se nove konstelacije moći. Za sada, nije moguće reći kako će sve to završiti.
Pođimo od našeg evropskog kontinenta. Kako tvrdi Timofej Bordačev, programski direktora kluba "Valdaj", Zapadna Evropa se upravo raspada pred našim očima. Ali mnogi toga uopšte nisu svesni.
"Vodeće zemlje Zapadne Evrope sada se nalaze na raskrsnici, ali izbor koji je pred njima nije samo izbor između različitih modela unutrašnjeg razvoja, već između rata i mira sa susedima, pre svega sa Rusijom", tvrdi Bordačev.
Mnogo je razloga za to. Bordačev dodaje da je niz strukturnih slabosti doveo do toga da politički i ekonomski establišment Zapadne Evrope postane praktično paralizovan.
Konflikt u Ukrajini je katalizator
Sve u svemu, sada je Zapadna Evropa zahvaćena nemirima, koji podsećaju na revoluciju. Gotovo dve decenije evropske vlade su stvarale privid da nešto rade, umesto da sprovode suštinske reforme. Uzastopne krize, povezane sa migracijama, pandemijom, neprijateljstvom prema Rusiji i pripremama za vojnu konfrontaciju, omogućile su evropskim liderima da izbegavaju rešavanje dubljih problema.
Pogrešno je odbaciti ove proteste kao veštačke ili organizovane iz političkih centara, naglašava ovaj autor. Uzroci su mnogo dublji. Nezadovoljstvo demonstranata je stvarno, a stvarna je i kriza koja je izvela ljude na ulice.
Ne treba, međutim, žuriti sa zaključcima. Revolucionarne promene u Evropi više puta su proizvodile spoljnu agresiju. Francuska revolucija predstavlja jedan od takvih primera, upozorava Bordačev. Unutrašnje krize na Zapadu rešavaju se tako što se izvoze van sopstvenih granica.
"Nemojte više da galamite"
Jedan primer za to je dovoljan: previranja u Francuskoj s kraja 18. veka pratili su ratovi protiv susednih država i, na kraju, Napoleonov pokušaj da uspostavi dominaciju nad Evropom.
Stanje nije ništa bolje ni u Nemačkoj. Primer Nemačke još više opominje. Politički potresi 20. veka na kraju su doveli na vlast režim čije su ambicije daleko prevazilazile nemačke granice – nacistički Treći rajh. Posle osvajanja susednih zemalja, podseća on, usledila je agresija na Sovjetski Savez i najrazorniji rat u istoriji čovečanstva.
Ako nas istorija nečem uči, to je lekcija da se unutrašnje krize Zapada uvek rešavaju na isti način.
I ovde je rat u Ukrajini, koji upravo ulazi u svoju završnicu, delovao kao katalizator. Evropski lideri su se kladili na Ukrajinu i – izgubili su. Evropske lidere sada obuzima panika zbog sloma "ukrajinskog projekta".
Kako je izjavio nemački poslanik u Evropskom paralamentu Mihael fon der Šulenburg, u intervjuu sa Glenom Dizenom, evropske političare najviše brine da će na kraju morati da odgovaraju za bankrotirane evropske ekonomije i za naglo osiromašena društva.
Mnogi u Evropi, nažalost, to još uvek ne shvataju. Nedavno je Elbridž Kolbi, visoki zvaničnik Pentagona, zadužen za geopolitiku, poručio da baltičke republike stišaju ton i da prestanu da provociraju Rusiju.
Kolbi je jednom baltičkom zvaničniku saopštio da Evropljani ne bi trebalo da "čačkaju" Ruse izjavama da je Rusija "saterana u ćošak kao pacov".
"Nemojte da budete glasni. Ne dižite buku", poručeno im je iz Vašingtona. Dodajte tome i Trampovo "pranje ruku" od Zelenskog. Neka se o njemu ubuduće brinu njegovi "evropski partneri". U prevodu: Vašingtonu je potreban predah.
Ko razume, shvatiće.
Petro-šeici u raskošnoj odaji persijske palate...
Sve je, zaista, počelo u Ukrajini. To bismo mogli da nazovemo "zakonom Bordačeva". Zapad je oduvek, kroz istoriju, tako rešavao svoje unutrašnje krize – agresijom.
Ali, ako ne možeš da pobediš u Ukrajini, pređi na drugi deo sveta. Američki novinar Taker Karlson nazvao je odluku Vašingtona da izvrši agresiju na Iran najgorom odlukom koju je ikad doneo neki američki predsednik. Napad na Iran izbegavale su brojne američke administracije, još od Islamske revolucije.
To je trebalo da, nakon Venecuele, bude operacija od "dva, tri, najviše sedam dana", koja će se završiti trijumfom. Ali, sve se pretvorilo u dugotrajnu agoniju.
Iran je pružio žestok otpor, kome se uskoro pridružio i Jemen. Tramp ne želi da se meša u sukob Rijada i Sane. Sada je u pitanju i sudbina američkog proksija – Saudijske Arabije, kao i budućnost Izraela, koji je samo američki (zapadni) kolonijalni projekat na Bliskom istoku. I ovde bi 2026. mogla da bude ključna.
Brazilski geopolitičar Pepe Eskobar na sajtu "Fondacija strateške kulture" navodi jednu do juče nezamislivu, upravo spektakularnu epizodu:
"Saudijski ministar odbrane, princ Kalid (brat prestolonaslednika MbS-a), šef turske obaveštajne službe Ibrahim Kalin i vojni lider Pakistana feldmaršal Asim Munir – svi oni punopravni članovi 'Odbrambenog saveza iz Meke' – stupili su u raskošnu odaju, poput onih iz persijskih palata, kako bi pozdravili – ili, simbolično, 'poljubili prsten' – sekretara Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost (VSNB) Mohsena Rezaija, druge najmoćnije ličnosti u iranskoj hijerarhiji, odmah ispod vođe Modžtabe Hamneija".
Ovo nije bio "Odbrambeni savez iz Meke" u svom uobičajenom izdanju, dodaje on – savez koji okuplja neootomane, Arape i narode Južne Azije. Ovo je bio samit u Teheranu – onako kako su ga zamislili Persijanci.
Eskobar ovaj samit naziva "prelomnim". Do njega je došlo na predlog pakistanskog feldmaršala Asima Munira, sa jednim, jasnim ciljem, sasvim van okvira Sporazuma iz Meke ("islamskog NATO-a"). Tema je bila diskusija o "autohtonoj regionalnoj bezbednosti".
Lopta je sada u dvorištu Zapadne Azije
Tamo se razgovaralo o Palestini, Libanu, Jemenu, bezbednosti u Zalivu i moreuzu Ormuz, u duhu smanjenja "regionalnih napetosti" i okončanja američkog rata protiv Irana i "Osovine otpora".
Sve je, naravno, još neizvesno. Ali činjenica da je takav sastank održan dovoljno govori sama za sebe. Sve, dodaje Eskobar, zavisi od toga kakvu će konačnu odluku doneti dinastija Saud. A ta odluka je direktno povezana sa tim kako će Rijad rešiti pogubni sukob u Jemenu.
Teheran je, međutim, bio jasan: spremni smo da posredujemo u rešavanju pitanja Jemena, a na Rijadu je da razmotri – i da prihvati – uslove jemenskog pokreta Ansar Alah. U suprotnom, rat – koji već traje – nastaviće se.
Islamabad i Ankara, iako pružaju vojnu pomoć Rijadu, ne mogu zanemariti stav Irana. Kao predvodnik šiitskog sveta, Iran ne može ostati ravnodušan prema problemima šiitskih Huta.
Takođe, tvrdi politikolog Aleksandar Svaranc na sajtu "Nju istern autluk", Iran je upozorio da je svaka nova eskalacija nedopustiva, jer će značajno proširiti zonu borbenih dejstava i dovesti do uništenja kritične infrastrukture u regionu.
Stav koji je izneo Teheran je: ili "endogena" bezbednost – ili ništa, tvrdi Eskobar, i dodaje: "Nikada ne potcenjujte Persijance. Uz svoju uobičajenu prefinjenost, upravo su strateški preokrenuli situaciju: strategija obuzdavanja Irana sada je potpuno okrenuta naglavačke".
U pitanju je, konačno, i sudbina samih petro-šeika – koji predstavljaju pandan baltičkim čivavama, kaže Eskobar. Oni sada treba da okončaju anglo-salafističko podsticanje sektaških sukoba.
Lopta je sada potpuno u dvorištu Zapadne Azije, zaključuje on, a SAD nisu čak ni deo igre.