"Forin polisi": Iza sukoba u Sudanu stoji američka greška

Pre nešto više od nedelju dana, u Sudanu su izbile borbe između oružanih snaga te zemlje (SAF) predvođenih generalnom i de fakto liderom Sudana Abdul Fatah al-Burhanom i Snaga za brzu podršku (RSF), paravojne organizacije na čijem čelu se nalazi general Mohamed Hamdan Dagalo, poznatiji kao Hemeti.

Ono što je u prvi mah delovalo kao kratkotrajan sukob između dve zavađene frakcije unutar sudanskog bezbednosnog sektora sve više podseća na pravi građanski rat, a Sudan bi mogao da doživi kolaps sličan onom koji se pre nekoliko godina dogodio u Jemenu, piše analitičar Džastin Linč za "Forin polisi".

SAF se, pre svega zbog prednosti u vazduhu, nalazi blizu zauzimanja sudanske prestonice Kartuma. Upravo su sudanske vazduhoplovne snage odigrale ključnu ulogu u sukobu u Darfuru početkom ovog veka, kada su se SAF i paravojna jedinica "Džandžavid", preteča današnjeg RSF-a, borile na istoj strani.

Upravo je potencijalno presudan uticaj vazduhoplovstva bio jedan od razloga zašto su pripadnici RSF-a na samom početku sukoba pokušali da uspostave kontrolu nad aerodromima, u čemu su uspeli samo delimično. Ipak, procenjuje se da će biti potrebne nedelje da se oni proteraju iz gradskih četvrti Kartuma, dok je podrška koju uživaju u plemenskim oblastima Darfura i dalje jaka.

Sudan na ivici građanskog rata

Potencijalni dugoročni sukob vojske i RSF-a nesumnjivo bi uključivao i regionalne i globalne sile. RSF je zarobio egipatske vojnike koji su trenirali zajedno sa svojim sudanskim kolegama, a mnogi smatraju da bi Kairo mogao da otvoreno podrži SAF. Prema pojedinim navodima, do mobilizacije je došlo i u pograničnim oblastima Sudana i Čada, odakle potiče Hemeti i značajan deo njegove vojske.

Ipak, glavni saveznik Hemetija i RSF-a su Ujedinjeni Arapski Emirati. UAE su glavni dobavljač oružja toj paravojnoj organizaciji, dok se pretpostavlja i da postoji duboka saradnja te zalivske države i Hemetijeve poslovne imperije.

Kao posrednici za rešavanje sukoba u Sudanu ponudili su se lideri obližnjih afričkih zemalja, pre svega Džibutija, Južnog Sudana i Kenije.

Možda i jedne sile koje imaju ograničenu mogućnost uticaja na događaje u Sudanu su SAD i njihovi zapadni saveznici, smatra Linč. Problem, ipak, predstavlja činjenica da njihovi bliskoistočni partneri - pre svih Egipat, Saudijska Arabija i UAE - nalaze na različitim stranama u sukobu.

Zapadne diplomate uz dana u dan postaju svesniji da povratka na stanje pre 15. aprila, kada su izbili sukobi, neće biti. Do potpunog odsustva uticaja SAD u Sudanu došlo je samo četiri godine nakon vrhunca američkih nada u toj zemlji, navodi autor.

Nakon višemesečnih protesta početkom 2019. godine, vojska je u aprilu te godine sprovela puč i uklonila dugogodišnjeg predsednika Sudana Omara al-Bašira. Puni nade da bi ta zemlja uskoro mogla da se nađe na putu ka demokratiji, Amerikanci su primorali vojsku i demonstrante da formiraju "prelazni savet", a plan je bio da se izbori održe do 2022. godine.

Ukoliko je postojao trenutak u kom su nade za uspostavljanje demokratije i definitvno umrle, to je bilo onda kada je postignut dogovor o formiranju prelaznog saveta, piše Linč, zato što je vojsci dato da vodi državu tokom prvog dela demokratske tranzicije.

Burhan je bio šef države kome je povereno da ispuniti obećanje o uspostavljanju demokratije. Ipak, čim je prelazni period započeo, postalo je očigledno da su zapadne nade bile potpuno neutemeljene.

Abdula Hamdok, prvi "civilni" premijer Sudana nakon rušenja Al-Bašira, nije naišao na podršku oružanih snaga u sprovođenju neophodnih reformi, dok su sukobi između političkih partija i sindikata koji su učestvovali u protestima oslabili njihov uticaj.

Iluzije da civilna vlada u Sudanu ima bilo kakav uticaj konačno raspršene u oktobru 2021. godine, kada je Hamdok smenjen u još jednom državnom udaru. Obećanje vojske da će vlast predati civilnoj vladi pokazalo se kao laž, a čitav proces demokratske tranzicije kao manjkav.

Verovatno najveća greška koju su SAD i njeni saveznici napravili je insistiranje da se prelazni proces nazove periodom "civilne uprave", pošto skoro ništa u vezi sa čitavim procesom nije bilo "civilno". 

Prelazni ustav iz 2019. godine predvideo je da bi vojska državom trebalo da upravlja 21 mesec, nakon čega bi usledilo još 18 meseci civilne vlade. Iako se Hamdok našao na čelu civilne vlade, njegova funkcija je u praksi imala izuzetno malo uticaja.

Ipak, SAD su insistirale na tome da se sačuva naziv "civilna uprava", čak i u trenucima kada su vojne vlasti više puta odlagale prelazak u sledeću fazu demokratske tranzicije. Kako su kasnije priznale pojedine američke diplomate, mnogi u Vašingtonu su verovali da ako Sudan dovoljno dugo budu nazivali demokratijom, da će on pre ili kasnije to i postati, piše Linč.

Sporazum o prelaznoj vladi koje su SAD zdušno podržale od početka je bio izuzetno loš. Američka politika je tako direktno je doprinela izbijanju nasilja koje se trenutno događa u Sudanu.

Zavađeni sudanski generali snose najveću krivicu za krvoproliće u toj bliskoistočnoj državi. Ipak, okidač najnovijeg sukoba može se naći u reformi sudanskog bezbednosnog sektora za koju su se SAD i UN zdušno založile.

Neposredno nakon puča protiv Hamdoka, Vašington je revitalizovao taj plan, što je značilo povratak na verziju propalog ustava iz 2019. i pružanje poverenja vojnim vođama da će održati svoja obećanja.

Reforma bezbednosnog sektora zasnivala se na, pre svega, spajanju SAF-a i RSF-a u jedinstvenu vojsku. Teško je proceniti koliko je tačno njihovo brojno stanje, ali se procenjuje da sudanska vojska ima oko 100.000 vojnika, dok RSF ima između 30.000 i 50.000 aktivnih pripadnika.

Pregovori dveju strana trajali su mesecima, ali bez konkretnih uspeha. Problem je bio u tome što ni Burhan ni Hemeti nisu želeli da se odreknu moći koju su u međuvremenu stekli, ali i zato što su strane diplomate koje su te pregovore vodili bili "pravi amateri", kako je to rekao jedan zapadni posmatrač.

Posledice su bile predvidljive, pogotovo zato štos su slični pokušaji postizanja sporazuma u Južnom Sudanu iz 2013. i 2016. godine doveli do građanskih ratova.

Reforma bezbednosnog sektora u Sudanu je stvorila takmičenje i podstakla Burhana i Hemetija da ojačaju sopstvene snage. 

To je takođe značilo da će se oba generala morati naći pod civilnom kontrolom, što nije bilo u interesu nijednog od njih. Burhan i Hemeti su se javno zalagali za reformu i demokratiju, ali izgleda da su jedini ljudi koji su im verovali bili zvaničnici SAD i UN.

Diplomate smatraju da sada postoje ograničene diplomatske  mogućnosti za okončanje borbi u Sudanu. Dosadašnji vrhunac predstavljaju povremena i kratkotrajna primirja koja su pojedinim strancima u Kartumu omogućila da napuste taj grad.

Ipak, čak i kada se borbe u budu okončale, Sjedinjene Američke Države moraju da stave prst na čelo i ozbiljno razmisle zašto je njihova politika dovela do eskalacije sukoba u Sudanu. 

Za sada nije izvesno da je Vašington spreman za tako nešto. Kada su borbe počele 15. aprila, američki državni sekretar Antoni Blinken ponovio je zablude SAD o Sudanu: "Ovo je prava prilika da se konačno nastavi tranzicija predvođena civilnim vlastima".