Zemlja minskih polja: U Ukrajini gore nego u Avganistanu i Siriji

Od februara prošle godine, kada je Rusija započela Specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, u eksplozijama mina u toj zemlji je poginulo oko 200 civila, dok je više stotina povređeno, piše za RT politički novinar Petr Lavrenin.

Ujedinjene nacije su Ukrajinu već nazvale državom sa najviše mina na svetu. Ipak, kontaminacija nastavlja da raste zbog načina na koji se vodi rat. S obzirom da se sukobu ne nazire kraj, dalje postavljanje eksploziva moglo bi imati katastrofalne posledice.

Smrtonosne zamke 

Zvanični izveštaji tvrde da je minirano 250.000 kvadratnih kilometara (skoro 62 miliona hektara) ukrajinske teritorije. Ovo je jednako teritoriji Velike Britanije (244.000 kvadratnih kilometara). 

Prema rečima premijera Denisa Šmiglja, zemlja je postala najveće minsko polje na svetu, što je čak podstaklo vladu da stvori poseban centar za suočavanje sa posledicama. 

Eksperti smatraju da je situacija u Ukrajini gora nego u Avganistanu i Siriji. Rasejani su milioni neeksplodiranih ubojnih sredstava, protivpešadijskih, protivtenkovskih i drugih mina i eksplozivnih granata.

U međuvremenu, ukrajinska minska polja rastu eksponencijalno. U proteklih godinu dana minirana je čitava linija fronta sa obe strane. Često se polažu raštrkano i bez mapiranja. S obzirom na veličinu Ukrajine, to otežava proces njihovog pronalaska i uništavanja. 

"Zaista, postoji šansa da se minirane teritorije mogu dalje širiti, kako zbog produženja sukoba, tako i zbog verovatne ofanzive bilo koje strane, što bi moglo da pokrene neprijateljstva na ranije nezahvaćene teritorije", rekao je Maksim Semenov, politički analitičar i specijalista za sukobe na postsovjetskom prostoru.

Zvanični izvori takođe kažu da se kontaminirano područje širi. Prošlog leta Udruženje ukrajinskih deminera navelo je da su minska polja pokrivala oko 133.000 kvadratnih kilometara Ukrajine, ali je broj koji je Šmigalj nedavno otkrio je dvostruko veći. 

U međuvremenu, ne postoje rešenja koja mogu biti potpuno efikasna, i što je najvažnije, brza i jednostavna. Deminiranje je posao isključivo vojnih inženjera. Na primer, još 2000-ih, u Angoli, jednoj od zemalja sa najvećom količinom mina na svetu, dizano je u vazduh u proseku 50 ljudi dnevno na protivpešadijskim objektima. Do danas je ostalo oko 500.000 eksplozivnih naprava, uprkos činjenici da su desetine deminerskih jedinica iz celog sveta pomagale u zemlji. Takođe je vredno napomenuti da su i borbe i obim kontaminacije u Angoli bili daleko manje ozbiljan nego u Ukrajini.

"Treba napomenuti iskustvo afričkih i azijskih zemalja, pa čak i Sovjetskog Saveza, gde su se decenijama nakon završetka rata povremeno dešavale eksplozije mina. Nemoguće je dati garancije da je neko područje potpuno očišćeno od mina. Vojska možda neće praviti karte minskih polja, kao što je to bio slučaj sa Oružanim snagama Ukrajine u Donbasu od 2014. Ili mape mogu biti netačne, mogu se izgubiti itd. Sve to otežava rad deminera", napominje Semenov, dodajući da čak i decenijama nakon što je neko područje očišćeno, mine i dalje mogu postojati na najneočekivanijim mestima. 

Čak ni demineri ne mogu da garantuju da su sve mine i granate pronađene i očišćene. 

Za sukobom pogođene regione, ovo stvara ogromne probleme u tranziciji na mirnodopski život, a da ne spominjemo moguću smrt civila i izazove u normalizaciji ekonomije. 

"Ovo se tiče i poljoprivrede, industrijskog sektora i infrastrukture. Poznato je da Oružane snage Ukrajine miniraju civilne objekte, na primer u Marijupolju, gde ruski demineri još čiste postrojenja, stambene zgrade i sudove", dodao je ekspert .

Drugim rečima, može potrajati decenijama. Još u junu prošle godine, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ukrajine Denis Monastirski rekao je da će za delimično razminiranje biti potrebno od pet do deset godina. 

Za sada, ovaj problem ostaje u pozadini zbog totalne cenzure ukrajinskih medija, fokusa na vesti sa fronta i razumljive želje ljudi da se drže podalje od borbi. Ali kada se zahuktala faza oružanog sukoba završi, problem će se pojaviti kao ključno pitanje.

Nivoi opasnosti

Pre godinu dana Kijevska, Harkovska, Černigovska i Sumska oblast (severni i istočni delovi Ukrajine) bile su oblasti sa najviše mina. Ali sada su to istočni i južni regioni.

"Trenutno smo najaktivniji u Hersonskoj oblasti. Osam hiljada kvadratnih kilometara treba da bude očišćeno od mina, od čega je sedam hiljada u Hersonskoj, a oko 1,5 hiljada u Nikolajevskoj oblasti", rekao je u novembru prošle godine  Sergej Kruk, načelnik Državne službe za vanredne situacije Ukrajine.

Sukobom zahvaćena područja mogu se podeliti u nekoliko kategorija prema stepenu opasnosti od mina. 

Najveći nivo opasnosti ostaje u regionu Donbasa. Teritorija Donbasa je zatrpana minama od početka oružanog sukoba 2014. godine. Ribari i deca redovno naleću na mine u Lugansku, a berači pečuraka doživljavaju istu sudbinu u blizini Slavjanska. Neke od njih su postavljeni pre skoro deset godina. 

Demineri ruske vojske koji neutrališu eksplozivne naprave u Mariupolju veruju da će to područje ostati opasno za nekoliko generacija stanovnika. 

Visok nivo opasnosti ostaje i duž sadašnje linije fronta od Harkovske do Zaporoške oblasti, kao i duž linije dodira u Hersonskoj oblasti. U ovim oblastima, vojna svrsishodnost čini većinu mina. Što duže front ostane statičan u nekom trenutku, minirana područja se šire dublje u unutrašnjost. 

Situacija je posebno teška u oblasti Harkov, gde linije fronta, koje se često smenjuju, dovode do intenzivnog miniranja na obe strane. Direktor Odeljenja za naoružanje Hjuman rajts voča, Stiven Guz, primetio je  da su Oružane snage Ukrajine rasule takozvane 'mine latice' "po ogromnom području u blizini grada Izjuma, što je dovelo do civilnih žrtava i još uvek predstavlja ozbiljnu pretnju".

Pojačana pretnja ostaje i na mestima prvih borbi – u Kijevskoj, Žitomirskoj, Černigovskoj i Sumskoj oblasti. Ova područja se izdvajaju od ostalih regiona iz dva razloga. 

Prvo, u početnoj fazi sukoba, borbe još nisu poprimile formu pozicionog "ratovanja". Pošto su bitke bile brze, nije bilo potrebe za teškim miniranjem. Drugo, miniranje su uglavnom vršile Oružane snage Ukrajine, pa će zato ukrajinskoj strani biti mnogo lakše da očisti sopstvene mine. Međutim, stanovnici ovih regiona bivaju osakaćeni na minama skoro svaki dan.

Nizak nivo opasnosti ostao je duž cele granice Rusije i Ukrajine, kao i Belorusije i Ukrajine. Krajem prošle godine, predsednik Državnog graničnog komiteta Belorusije, general-potpukovnik Anatolij Lapo, rekao je da je Ukrajina digla u vazduh skoro sve granične mostove i minirala puteve na granici Ukrajine i Belorusije. 

"Do te mere da su postavili protivtenkovske mine u tri reda na putevima", rekao je zvaničnik. Ovo podržava Državna granična služba Ukrajine, koja je potvrdila da su pogranične teritorije minirane. 

Ostatak teritorije Ukrajine je relativno čist. Na tim mestima ljudi i dalje mogu da pecaju i uživaju u piknicima, beru pečurke, sade krompir u svojoj bašti i samo slobodno šetaju. Međutim, "ostatak Ukrajine" smanjio se na samo polovinu zemlje. Čak ni ljudi koji su išli na more - na primer u Odesu, "ne žure" tamo, jer je cela obala gusto minirana.

Prevazilaženje opasnosti

Svaki dan je sudbinski ispit za civile. Opasnost je svuda. Poljoprivrednici su u još većem riziku i posebno su zabrinuti zbog beskrajnih minskih polja. Tokom sezonskih radova na farmi, svaki korak bi mogao biti njihov poslednji. 

Poljoprivrednici ne mogu da obrađuju njive, jer mine stvaraju ozbiljne probleme poljoprivredi, koja je jedan od glavnih sektora ukrajinske privrede. Pre izbijanja sukoba, Ukrajina je činila skoro 10% svetskog tržišta žitarica. Zemlja je takođe bila među najvećim proizvođačima semena suncokreta, kukuruza i drugih useva. Sada su mnoga polja minirana i mogu ostati neiskorišćena, barem kratkoročno.

Na osnovu analize satelitskih snimaka, prošle godine američka kompanija za svemirsku tehnologiju "Maksar" zaključila je da Ukrajina može postići samo polovinu uobičajene žetve žitarica. Poljoprivrednici su 2022. godine zasejali 30 odsto manje oranica nego 2021. U 2023. žetva žitarica i mahunarki smanjiće se za još 17 odsto u odnosu na prošlu godinu. 

Trenutno je najteže pogođen region Herson, gde će minska polja uticati na sadnju tikvica.

"U Hersonskoj oblasti, nažalost, većina teritorija je minirana, polja su oštećena granatama i biće potrebno vreme da se to područje razminira. Međutim, u Odeskoj oblasti i u delovima Kirovogradske oblasti biće zasađeni luk, lubenice i dinje",  rekao je u martu ove godine član Odbora Vrhovne rade za agrarnu i zemljišnu politiku Dmitrij Solomčuk.

Cvekla, šargarepa i krompir biće zasađeni u zapadnim i centralnim regionima Ukrajine. Poljoprivredna gazdinstva se fokusiraju na sadnju povrća kako bi se izbegle nestašice i niski izvozni pokazatelji. 

Oko milion hektara ukrajinskog poljoprivrednog zemljišta kontaminirano je minama i neeksplodiranim ubojnim sredstvima. 

"Minska polja će definitivno imati negativan uticaj na promet zemljišta i proizvodnju poljoprivrednih dobara. Veliki deo borbi se vodi na takozvanim 'černozemskim' zemljištima – odnosno područjima sa najplodnijim zemljištem. To će u velikoj meri ograničiti poljoprivredni potencijal regiona i smanjiti udeo Ukrajine na svetskom tržištu žitarica ne samo ove, već i narednih godina",  dodao je Maksim Semenov. 

Iz očiglednih razloga, niko ne može da predvidi koliko će vremena biti potrebno da se Ukrajina potpuno razminira. Ali jasno je da će čak i nakon što se sukob završi, njegovo užasno nasleđe ostati u obliku nagaznih mina i eksplozivnih sredstava rasutih širom zemlje. U narednim decenijama ovo će nesumnjivo ostati jedna od najvećih briga za zemlju.