"Politiko": Zašto EU voli Erdogana

Postoji mnogo razloga da zapadni lideri ne vole Redžepa Tajipa Erdogana. Tokom svoje 20-godišnje vladavine, turski predsednik je zatvarao novinare i opozicione ličnosti, nasilno se obračunavao sa demonstrantima i loše upravljao ekonomijom.

Erdogan ili Kiličdaroglu? Za odnose Turske i Rusije to pitanje nema značaja

Na spoljnopolitičkom frontu, priklonio se Rusiji, pokrenuo upad u Siriju i iskoristio svoj veto u NATO-u kako bi blokirao pristupanje Švedske u kritičnom trenutku za Alijansu.

Ali, piše briselski "Politiko", postoji jedan razlog zašto bi liderima EU posebno mogao da nedostaje ostareli lider ako bi izgubio od svog centrističkog protivnika Kemala Kiličdaroglua na predsedničkim izborima 14. maja.

Erdogan na vlasti znači da EU može da izbegne razmišljanje na temu da li Turska treba da se pridruži njenim redovima, objašnjava "Politiko".

Za mnoge evropske političare, Erdogan je bio koristan jer je omogućavao EU da legitimno isključi bilo kakvu ozbiljnu diskusiju sa Ankarom o članstvu. Njegovo sve neprihvatljivije ponašanje kada je reč o političkim zatvorenicima i vladavini prava, dalo je EU političko pokriće da izbegne ovo pitanje. Promena režima mogla bi da promeni tu dinamiku.

"Ono što smo videli u proteklih nekoliko godina je da se Turska i EU kreću u suprotnim pravcima", rekao je Selim Kuneralp, bivši turski ambasador u Evropskoj uniji. "Turska se pod Erdoganom udaljila od evropskih vrednosti; proces pristupanja je potpuno zaustavljen, što je rezultiralo time da ideja da Turska postane članica Evropske unije više nije kredibilan cilj."

Priča o odnosima EU i Turske seže više od 60 godina unazad. Turska je 1959. godine podnela zahtev za pridruživanje Evropskoj ekonomskoj zajednici, preteči EU, što je dovelo do potpisivanja sporazuma iz Ankare 1963. godine.

Turbulentni odnosi

Dok su niz državnih udara i ekonomska i politička nestabilnost doveli u pitanje integracije Turske u EU, do 1980-ih proces pridruživanja se vratio na pravi put. Turska je 1987. godine podnela zahtev za pridruživanje EEZ. Deceniju kasnije dobila je status kandidata, a zemlja je počela da preduzima značajne korake da ispuni kriterijume za pristupanje koje je postavila EU.

Otprilike u to vreme je Erdogan došao na vlast. Tada je kao reformistički lider nove Partije pravde i razvoja (AKP) govorio o pluralizmu, demokratiji i harmoniji, čak je bio otvoren za mirovne pregovore sa kurdskom grupom PKK.

Prionuo je na posao, uvodeći reforme koje su Tursku približile ispunjavanju kriterijuma EU, kao što je promena zakona o vojsci čime su oružane snage podvrgnute civilnoj kontroli. Iako ih je Evropska komisija u to vreme pohvalila, te promene su u stvari pripremile teren da Erdogan kasnije preuzme veću kontrolu nad vojskom.

Posle kratkog perioda medenog meseca, odnosi sa Briselom su se ubrzo pogoršali. Erdogana je sve više frustrirao tempo pristupanja EU, a nekoliko država članica je jasno stavilo do znanja da ne žele da prihvate Tursku u klub.

Zastoj

Odluka EU da primi Kipar 2004. bila je stalna tačka trvenja Brisela i Ankare. Turska je okupirala severni deo ostrva od 1974. godine, što je podstaklo Nikoziju da zatraži da se to pitanje razmotri pre eventualnog pristupanja Ankare EU.

Zatim je tu i Sarkozijev efekat. Francuski predsednik je 2011. godine bio u kratkoj petočasovnoj poseti turskoj prestonici. Dok je nonšalantno žvakao žvakaću gumu, preneo je jasnu poruku: članstvo Turske u EU je za Francusku jedno veliko "ne". Više zvaničnika reklo je "Politiku" da je ova poseta bila prekretnica za Erdogana.

Sa druge strane, Evropljani su bili šokirani Erdoganovim autoritarnim zaokretom i obračunima sa neistomišljenicima koji su potpuno srozali izglede zemlje za članstvo u EU.

Konkretno, njegova tvrdoglavost "sukobila se" sa kriterijumima iz Kopenhagena - uslovima koje svaka zemlja koja želi da se pridruži EU mora da ispuni, a koji uključuju zaštitne mere u vezi sa vladavinom prava, ljudskim pravima i zaštitom manjina.

Do 2018. liderima EU je bilo dosta. U saopštenju Evropskog saveta iz te godine otvoreno je rečeno da su pregovori o pristupanju Turske "zaustavljeni".

Bolja atmosfera?

Veliko pitanje koje visi nad odnosima EU i Turske je da li će se to promeniti nakon što Turci izađu na birališta u nedelju.

Izbori, za koje se nekada smatralo da će ih Erdogan bez problema dobiti, postali su jedan od najvećih testova u njegovoj političkoj karijeri, a ankete pokazuju da je izjednačen sa opozicionim kandidatom.

Promena na čelu države moglabi udahnuti, nadaju se mnogi, svež vazduh u partnerstvo između Turske i Zapada. Kiličdaroglu je rekao da želi da ponovo pokrene proces pridruživanja EU i da će se obavezati da se pridržava odluka Evropskog suda za ljudska prava, što Erdogan nije činio.

"Politiko", ipak, navodi da novo rukovodstvo možda neće eliminisati mnoge osnovne uzroke trvenja.

"Domaći izazovi će ostati isti, ko god da je na vlasti", kaže Galija Lindenstraus, viši naučni saradnik Instituta za studije nacionalne bezbednosti. "Postoji duboka ekonomska kriza, a aktuelna vlada nudi sve vrste populističkih mera za ublažavanje trenutne krize uoči izbora, koji će prestati posle izbora."

Vašington ne krije svoju želju za promenom vlasti u Turskoj, važnoj članici NATO-a. Godine 2019, Džozef Bajden, tada predsednički kandidat, rekao je da bi SAD trebalo da podrže turske opozicione lidere "da preuzmu vlast i pobede Erdogana".

"On mora da plati cenu", rekao je tada Bajden a njegovi komentari su razbesneli tursku vladu.

Lindenstraus predviđa "bolju atmosferu" između Brisela i Ankare ukoliko Kiličdaroglu dođe na vlast. Šestostranački opozicioni blok je signalizirao da želi da resetuje odnose sa EU i da će preokrenuti neke od Erdoganovih mera koje su u suprotnosti sa kriterijumima iz Kopenhagena, kao što je vraćanje na parlamentarni, a ne na predsednički sistem.

Ali suštinski problemi - Kipar, ali i izgledi pridruživanja bloku - značiće da će se malo ko u Evropi utrkivati da otvori vrata. Iako će malo ko to javno reći, mnoge zemlje su takođe oprezne u pogledu dopuštanja većinske muslimanske zemlje poput Turske da se pridruži Uniji, piše "Politiko".

"Nema šanse da su zemlje članice EU ni blizu da razmišljaju o članstvu Turske u EU", rekao je visoki diplomata EU u Briselu.

Pojedini analitičari navode da neće svi u Evropi nužno slaviti poraz od Erdogana. "Za neke u EU bi moglo biti povoljno da imaju autoritarnog lidera u susedstvu i više transakcijski odnos sa Turskom, nego da se ozbiljno bave pitanjem pridruživanja", rekao je Galip Dalai, stručnjak za Tursku u istraživačkom centru "Četam hasu". "Demokratska Turska bi predstavljala mnogo fundamentalnije pitanje za Evropu", dodao je on.