Kada su Britanija i SAD zajedno, ne treba očekivati ništa dobro

Od 7. do 8. juna, britanski premijer Riši Sunak bio je u prvoj zvaničnoj poseti Sjedinjenim Američkim Državama. Poseta Sunaka, koja je imala za cilj da promoviše "specijalne odnose između Britanije i SAD", smesta je izazvala osećaj ugroženosti kod nekih zemalja, piše u uvodniku kineskog "Global tajms".

Činjenica je da geopolitički savez SAD i Britanije, zasnovan na "anglosaksonskim vrednostima", nema mnogo konstruktivnih aspekata. Zapravo, kada se ove dve zemlje nađu zajedno, može se pretpostaviti da planiraju nešto loše.

Jedna od ključnih tema o kojima su razgovarali Sunak i američki predsednik Džo Bajden bila je jačanje sankcija protiv Rusije. Sunakov predlog za uspostavljanje "ekonomskog saveza", sličnog vojnom, izazvala je zabrinutost i unutar Evropske unije. Posle Bregzita, uloga Velike Britanije kao američkog "trojanskog konja" u Evropi naglo je izgubila na značaju.

Poseta Sunaka SAD donosi i značajne implikacije na Kinu. Čak se i mnogi britanski građani osećaju poniženim zbog Sunakovog preterano pokornog stava prema Bajdenu.

Britanski političari bez oštroumnosti, hrabrosti i mašte

Ipak, trenutno stanje britanske diplomatije ne može se pripisati isključivo Sunaku. U poređenju sa njegovim prethodnicima, Liz Trus i Borisom Džonsonom, Sunakov stav prema mnogim međunarodnim pitanjima je relativno pragmatičan i na britanskoj političkoj sceni ne smatra se previše radikalnim.

Sunakov prioritet je oporavak oslabljene britanske ekonomije. Britanija se nosi i sa ozbiljnim pitanjem inflacije, ali bez jasnog rešenja. Potpuno oslanjanje Britanije na SAD samo otežava ove probleme.

Britanski političari, koji nemaju dovoljno političke oštroumnosti, hrabrosti i mašte, ostavljaju Britaniju da se vrti u uskom krugu. Unapred se može predvideti da će Sunakov ambiciozni "ekonomski savez UK-SAD" dovesti do velikih razočarenja.

Što se tiče britansko-američkih odnosa, u njima već postoji značajna neravnoteža. Britanska pregovaračka moć u odnosu na SAD neprekidno se smanjuje. Kako je već pisao britanski "Gardijan", komande su sada u rukama Vašingtona.

Međutim, postoji još jedna mogućnost: ukoliko Sunak demonstrira autonomiju i nezavisnost, izbegavajući da otvara pitanja koja nisu u vezi sa interesima Britanije, to bi moglo značiti proaktivniji pristup za britansku diplomatiju.

Ocrnjivanje Kine

U očima spoljnog sveta, Britanija je odavno postala samo "evropski ogranak SAD", pošto su stavovi Londona o raznim pitanjima vezanim za Kinu blisko usklađeni sa Vašingtonom, ili su čak i agresivniji. Samo nekoliko dana pre Sunakove posete, Britanija je ponovo otvorila neke sasvim neosnovane teme poput kineskih "prekomorskih policijskih stanica" ili "špijunskih kamera" kako bi ocrnila Kinu.

Strateška zavisnost od SAD manifestuje se u britanskoj agresivnosti prema Kini, što je u suprotnosti sa britanskim nacionalnim interesima. Osim toga, nedavno istraživanje javnog mnjenja u Evropi pokazalo je da, uprkos tome što SAD vrše pritisak na kontinent, većina ispitanika i dalje vidi Kinu kao "neophodnog partnera".

U slučaju sukoba između Kine i SAD oko pitanja Tajvana, većina anketiranih očekuje da će Evropa zadržati neutralnost. To odražava istinsko osećanje u Evropi.

Stare fantazije o "anglosaksonskom svetu"

Prema novinskim izveštajima, Sunak je napravio neosnovana poređenja između ekonomske saradnje i pobeda britanskih i američkih snaga na bojnom polju. Međutim, do čega je u posleratnom periodu dovela "saradnja" između SAD i Britanije u Iraku, Avganistanu, Siriji ili Ukrajini?

Sunak pokušava da oživi staru britansku strategiju formiranja uskih klika i angažovanja u konfrontacionim blokovima u oblasti ekonomije, pa čak i da uspostavi "vojni" ekonomski savez sa SAD. Iz bilo koje perspektive, London nastavlja da se kreće pogrešnim putem.

Posle bregzita, Britaniji će biti potrebno vreme da pronađe izlaz. Ova potraga bi trebalo da bude racionalna, zaključuje "Global tajms", a ne da se prepušta starim fantazijama o "anglosaksonskom svetu" ili ambicijama da Britanija postane "druga sila na Zapadu", čak i po cenu žrtvovanja diplomatske autonomije i nezavisnosti. Kakvu vrednost onda ima britanska diplomatija?