Nagasaki, tri dana posle Hirošime: Ratni zločin radi zastrašivanja Sovjetskog Saveza

Tri dana pošto su bacili atomsku bombu na Hirošimu, Amerikanci su, 9. avgusta 1945, na isti način bombardovali japanski grad Nagasaki.

Atomska bomba bačena na Hirošimu zvala se "mali dečak". Ona bačena na Nagasaki nosila je naziv "debeljko". Zapravo, "debeljko" je bio razornija atomska bomba od one koja je uništila Hirošimu. Prva atomska bomba imala je razornu snagu koja je predstavljala ekvivalent 16 kilotona TNT-a. "Debeljko" je imao razornu moć od 22 kilotone TNT-a, i to je, za razliku od "dečaka", koji se bazirao na uranijumu, bila prva implozivna plutonijumska bomba.

Godine 2013. zvaničnici Hirošime objavili su nove podatke o broju stradalih u eksploziji dve atomske bombe i o naknadnim žrtvama radijacije. Prema ovim podacima, u atomskom bombardovanju Japana stradalo je ukupno 557.478 osoba, od čega je 277.996 direktnih žrtava eksplozije.

Napad na Nagasaki predstavljao je doslovnu reprizu ratnog zločina iz Hirošime, njegovo vojno besmisleno i brutalno ponavljanje, na samom kraju Drugog svetskog rata. Pitanje da li su SAD ovim počinile ratni zločin ima samo retorički značaj.

Japan je već bio na kolenima

Zapadni (američki) odnos prema žrtvama atomskog napada to belodano potvrđuje. Američkim novinarima je dugo vremena bilo zabranjeno da se bave ovom temom. Izveštaji o Hirošimi i Nagasakiju i njihovim žrtvama podlegali su nekoj vrsti neizrečene cenzure. O hiljadama i hiljadama bolesnih, rođenih sa deformacijama, itd, dugo se ćutalo, posebno u SAD.

Međutim, da je u pitanju pravi ratni zločin, besmislen sa vojnog stanovišta, svedoče neke važne istorijske činjenice. Japan je već prethodno iskazao spremnost da sa SAD pregovara o kapitulaciji.

Sovjetski Savez je imperijalnom Japanu objavio rat 8. avgusta 1945, faktički između dva bacanja američkih bombi. Vojna dejstva su počela ubrzo posle ponoći 9. avgusta, sovjetskim napadom na japansku marionetsku državu Mandžukuo.

U njemu su sovjetske i mongolske snage okončale japansku kontrolu nad Mandžukuom, potom nad Mengđangom (Unutrašnja Mongolija), severnom Korejom, prefekturom Karafuto i Kurilskim ostrvima.

Prema mišljenju nekih istoričara, "poraz japanske Kvantunške armije ubrzao je proces japanske predaje i doprineo završetku Drugog svetskog rata", odnosno, ulazak Sovjetskog Saveza u rat bio je veoma važan faktor u odluci japanske vlade da se bezuslovno preda.

Uostalom, Kvantunška armija je tada predstavljala jedinu vojnu grupaciju ove nekada moćne sile - carskog Japana, koja je još bila spremna na borbu. Sa vojno-strateškog aspekta, nije bilo nikakvog razloga za upotrebu atomskih bombi. Što se tiče ostatka japanske imperijalne armije, američka metodična bombardovanja i razaranja japanskih gradova već su uništila njihovu vojnu industriju i prehrambenu proizvodnju.

Jednom rečju, Japan više nije mogao sa se bori.

Ko danas predstavlja nuklearnu pretnju za čitav svet

Da li je uopšte postojao razlog da SAD, protiv već pobeđenog Japana, koriste atomsko naoružanje? SAD su se pripremale za hladnoratovsku eru i zastrašivale su buduće protivnike, pre svega Sovjetski Savez. Otprilike u to vreme, britanski premijer Vinston Čerčil predlagao je saveznicima nastavak rata, ovog puta protiv Sovjetskog Saveza, koji je uključivao i masovnu upotrebu atomskih bombi.

Što se tiče žrtava ovog za sada jedinog slučaja korišćenja atomskog oružja u svetu, odnos prema poginulim ne daje nam pravo na preveliki optimizam. Na primer, nijedan japanski zvaničnik na komemoraciji žrtvama nije ni pomenuo pravog krivca: SAD. To nije učinio ni premijer Japana Fumio Kišida, a ni ostali japanski zvaničnici, ogrešujući se na taj način o nevine civilne žrtve.

Umesto da osudi zločin i njegove počinioce, premijer Kišida je prozvao Rusiju, pominjući neke, samo njemu znane "činjenice", kao što je ona da današnja "Rusija preti nuklearnim oružjem", što, navodno, čini put ka svetu bez nuklearnog naoružanja sve neizvesnijim i "sve težim".

Svetu danas ne preti Rusija. Svetu preti ranije počinjen zločin, koji je ostao nekažnjen, za koga niko nije odgovarao i čiji je počinilac danas, očigledno, barem za Zapad i njegove štićenike poput Japana, sasvim zaboravljen, ili barem amnestiran.