Novinar Kris Hedžis: Katastrofu sa branama u Libiji je prouzrokovao imperijalizam SAD

Katastrofa koja se nedavno dogodila u Libiji, kada je voda provalila dve oronule brane, posledica je američke i zapadne intervencije u Libiji iz 2011. godine, koja je, navodno, počinjena u ime demokratizacije i promovisanja ljudskih prava, što je notorna laž, piše za sajt "Komon drims" čuveni američki novinar Kris Hedžis, dobitnik Pulicerove nagrade, koji je 15 godina bio inostrani dopisnik "Njujork tajmsa" za Bliski istok i Balkan.

"Došli smo, videli, i on je umro", rekla je uz smeh Hilari Klinton 2011. godine, kada je tokom američkog i NATO bombardovanja ubijen Moamer Gadafi. Naravno, Gadafi nije jedina žrtva u Libiji, zemlji koja je nekada predstavljala jednu od najprosperitetnijih zemalja u Africi.

Libija je, podseća Hedžis, bila zemlja sa besplatnom zdravstvenom zaštitom i obrazovanjem, sa pravom na besplatno stanovanje, sa subvencionisanom strujom, vodom i benzinom, uz najduži životni vek i jednu od najviših stopa pismenosti na afričkom kontinentu.

Sada je Libija podeljena između zaraćenih frakcija.

Ko je i zašto uništio Libiju i Irak

Haos koji je usledio nakon zapadne intervencije doveo je do otimanja oružja koje je uskoro preplavilo crno tržište. Do velikog dela tog oružja došla je Islamska država. Civilno društvo prestalo je da funkcioniše. Novinari su zabeležili da se u Libiji imigranti iz Nigerije, Senegala i Eritreje prodaju kao roblje.

U tom haosu je propala infrastruktura Libije, uključujući električne mreže, naftna polja i brane. Konačno, kada su obilne kiše, izazvane olujom "Danijel", preplavile dve oronule brane, Dernu i Bengazi, ostavile su za sobom oko 20.000 mrtvih i oko 10.000 nestalih.

Utopijski društveni inženjering je uvek katastrofalan. To stvara vakuum moći, koji samo uvećava patnju onih za koje utopisti tvrde da ih štite. "Fragmentacija državnih mehanizama za upravljanje katastrofama pogoršala je situaciju u Libiji", priznao je Peteri Talas, generalni sekretar Svetske meteorološke organizacije.

Talas je dodao da bi "većina žrtava" bila izbegnuta da je postojala "normalna meteorološka služba", koja bi "izdala upozorenja", posle kojih bi se "uprava za hitne situacije mogla da izvrši evakuaciju ljudi."

Zapadna promena režima, sprovedena u ime ljudskih prava, prema doktrini R2P (Odgovornost za zaštitu), uništila je i Libiju i Irak.

Žrtve poplava su rezultat zapadne "humanitarne intervencije", koja je prouzrokovala da služba za pomoć u katastrofama više ne postoji, tvrdi Hedžis. "Mi (Zapad) snosimo odgovornost za patnje Libije. Posle katastrofe koju smo jednom napravili, mi zaboravljamo da ove zemlje uopšte postoje."

Neoliberalni društveni inženjering

Utopijski inženjering je velika društvena transformacija, gotovo uvek nasilna, kojom rukovode oni koji nas ubeđuju da znaju istinu. Ovi "inženjeri" uništavaju sistem i društvene institucije, u uzaludnom nastojanju da ostvare svoju "viziju". Istorija je puna primera utopijskog inženjeringa, koji su sprovodili jakobinci, komunisti, fašisti i, sada, globalisti ili neoliberalni imperijalisti.

Libija je, poput Iraka i Avganistana, postala žrtva obmana koje su propagirali takozvani humanitarni intervencionisti: Barak Obama, Hilari Klinton, Ben Rouds, Samanta Pauer ili Suzan Rajs. Obamina administracija je naoružala takozvane pobunjeničke snage.

Nema zvaničnih podataka o tačnom broju žrtava u Libiji. Čak ni NATO, posle sedmomesečnog bombardovanja Libije 2011. godine, nije uspeo da prebroji libijske žrtve. Ukupan broj ubijenih i povređenih verovatno iznosi na desetine hiljada. Od 2011. do 2020. godine, zabeleženo je 8.518 mrtvih i ranjenih, od kojih su 6.027 civilne žrtve.

"Libijska ekonomija pogođena je građanskim ratom i pandemijom kovida 19", izvestila je u aprilu ove godine Svetska banka. "BDP po glavi stanovnika opao je za 50 odsto između 2011. i 2020. godine", navodi se u ovom izveštaju. "Ekonomski rast u 2022. ostao je nizak zbog stalnih prekida u proizvodnji nafte."

Izveštaj "Amnesti internešenel" o Libiji za 2022. isto je tako sumoran: "Naoružane milicije i snage bezbednosti nastavile su da po svojoj volji zatvaraju na hiljade ljudi. Mnogi demonstranti, advokati, novinari i aktivisti podvrgnuti su mučenju i zlostavljanju."

Zemlja kojom haraju naoružane bande

Izveštaj "Amnesti internešenela" opisuje Libiju kao zemlju kojom vladaju naoružane bande i gde su kršenja ljudskih prava, uključujući otmice i seksualno nasilje, naširoko rasprostranjena. U izveštaju se dodaje da je "libijska obalska straža, uz podršku EU, nasilno vratila na hiljade izbeglica u Libiju, gde su bili podvrgnuti mučenju, ubistvima, seksualnom nasilju i prinudnom radu."

Ovo potvrđuju i izveštaji Misije UN za podršku Libiji (UNSMIL).

Veliki deo zaliha oružja iz Libije prebačen je u susedne države. U Maliju je oružje iz Libije podstaklo pobunu Tuarega, koja je destabilizovala ovu zemlju.

Oružje iz Libije je dovelo i do dugotrajnog rata između vlade Malija i džihadista, izazivajući još jednu francusku vojnu intervenciju, sa oko 400.000 novih izbeglica. Oružje iz Libije je stiglo i u druge delove Sahela, uključujući Čad, Niger, Nigeriju i Burkinu Faso.

Beda i pokolji, koji su se Afrikom proširili iz raskomadane Libije, rezultat su navodne borbe za demokratizaciju i promovisanje ljudskih prava.

Pravi motivi za zločine

Izgovor za napad na Libiju je bio to što je Gadafi navodno želeo da pokrene vojnu operaciju za gušenje pobune u Bengaziju, koja bi dovela do civilinih žrtava. U tome ima isto toliko istine kao i u optužbama da je Sadam Husein raspolagao sa oružjem za masovno uništenje.

Kako kaže Hedžis, ni Gadafi ni Sadam Husein nisu postali mete zbog onog šta su uradili svom narodu, već zato što njihove države imaju velike rezerve nafte, koje su se nalazile van kontrole Zapada.

Osim toga, i jedan i drugi su potpisali su naftne sporazume sa Kinom i Rusijom. Takođe, Gadafi je omogućio ruskoj floti pristup luci u Bengaziju.

Sidni Blumental, dugogodišnji savetnik predsednika Klintona, izvestio je o svojim razgovorima sa francuskim obaveštajcima o stvarnim motivima francuskog predsednika Nikole Sarkozija da interveniše u Libiji. Blumental tvrdi da je Sarkozi tražio "veći udeo od libijske nafte", ponovno uspostavljanje vojne moći Francuske i kraj Gadafijevih pokušaja da istisne Francusku iz frankofone Afrike.

To su bili "zločini" Gadafija u Libiji. Stvarni zločini Zapada uvek ostaju skriveni iza blistave retorike o demokratiji i ljudskim pravima.

Zverski ratovi SAD

"Američki eksperiment", koji je izgrađen na ropstvu, započeo je genocidom protiv Indijanaca.

Narativi o Drugom svetskom ratu, koji služe kao opravdanje za intervencije, predstavljaju golu laž, dodaje Hedžis. SSSR je uništio nemačku armiju mnogo pre nego što su se Amerikanci iskrcali u Normandiji. Amerikanci su surovo bombardovali Nemačku i Japan, ubijajući na stotine hiljada civila.

Rat u južnom Pacifiku bio je zverski, obeležen neviđenim rasizmom, mučenjima i rutinskim pogubljenjima zatvorenika. Atomsko bombardovanje Hirošime i Nagasakija predstavlja još jedan stravičan ratni zločin.

SAD rutinski uništavaju države, koje potom podležu nacionalizaciji američkih i evropskih korporacija, kao u Čileu, Iranu i Gvatemali. Takođe, Vašington je podržao genocide u Gvatemali i Istočnom Timoru. Malo toga u američkoj istoriji može da opravda tvrdnju o "jedinstvenim američkim vrlinama."

Štampa minimizira ili sasvim ignoriše zločine koje su SAD počinile u Iraku, Avganistanu, ili Libiji. Budući da SAD ne priznaju Međunarodni krivični sud, nijedan američki lider do sada nije odgovarao za ove zločine.

Moralni bankrot liberalne klase

Zagovornici ljudskih prava postali su deo imperijalnog projekta. Širenje američke moći, kao što oni tvrde, predstavlja snagu koja se "bori za dobro". Oni zastupaju doktrinu R2P, usvojenu 2005. na Svetskom samitu UN, prema kojoj se od država se traži da poštuju ljudska prava.

Ukoliko se ta prava krše, SAD i njihovi saveznici mogu da intervenišu. Migel d’Eskoto Brokman, bivši predsedavajući Generalne skupštine UN, upozorio je 2009. da R2P može biti zloupotrebljen "kako bi se opravdale proizvoljne i selektivne intervencije protiv drugih država."

"Od kraja Hladnog rata, ideja ljudskih prava je pretvorena u opravdanje intervencije SAD", piše Džin Brikmont u knjizi "Humanitarni imperijalizam: Korišćenje ljudskih prava za prodaju rata".

Kredo ovih humanitarnih intervencija je krajnje selektivan. Saosećanje se proširuje na "dostojne" žrtve, dok se "nedostojne" ignorišu. Vojna intervencija je bila dobra za Iračane, Avganistance ili Libijce, ali ne i za Palestince.

Ljudska prava su navodno sveta, ukoliko se govori o Kubi, Venecueli ili Iranu, ali su irelevantna u američkim kaznenim kolonijama. Progon disidenata i novinara je zločin u Kini ili Rusiji, ali ne i ukoliko su mete Džulijan Asanž iči Edvard Snouden.

Utopijski društveni inženjering uvek prouzrokuje katastrofe. To stvara vakuum moći, koji povećava patnje onih za koje utopisti tvrde da ih štite. Moralni bankrot liberalne klase je potpun. Liberali su prostituisali svoje navodne vrednosti, zaključuje Hedžis. Nesposobni da preuzmu odgovornost za pokolje koje izazivaju, oni traže još razaranja kako bi tobože spasli svet.