Zašto Vučić spominje Azerbejdžan: Strateško strpljenje Hajdara i Ilhama Alijeva

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, tokom sinoćnog gostovanja u emisiji "Ćirilica" na televiziji "Hepi", dotakao se istorijske uloge nekadašnjeg predsednika Azerbejdžana Hejdara Alijeva, uporedivši ga sa Slobodanom Miloševićem.

Vučić je, komentarišući period raspada Jugoslavije krajem prošlog veka, rekao da je Miloševiću zamerao što nije bolje sagledao spoljnopolitičke okolnosti.

"Rambuje bi svako odbio, niko na svetu ne bi to mogao da prihvati. Sa svom ovom pameću to ne bismo mogli da prihvatimo. Ali, kad je video naše snage, trebalo je ranije da prekinemo bombardovanje", rekao je on, dodajući da Milošević ipak nije mogao da bude kriv za agresiju na SRJ.

Vučić je nakon toga napravio poređenje sa azerbejdžanskim predsednikom Hejdarom Alijevom, ocem sadašnjeg lidera te zemlje Ilhama, koji je devedesetih prekinuo krvavi sukob sa Jermenijom u trenutku koji je u prvi mah delovao krajnje nepovoljno po njegovu državu.

Približavanje Zapadu se nije isplatilo: Mogu li Azerbejdžan i Jermenija da izbegnu novi rat?

"Suština je da je Hejdar 1994. godine prihvatio ponižavajuće uslove, zato što je morao, shvatio je da je mnogo slabiji. I 10 godina je čekao. Onda je njegov sin priliku čekao još 17 godina. Dvadeset godina i više je prošlo, čekali su da bi dočekali povoljne prilike", rekao je predsednik Srbije.

Slučaj Azerbejdžana - da li se strpljenje isplati?

Sukob između Jermena i Azera oko regiona Nagorno-Karabah, autonomne oblasti unutar Azerbejdžana u kojoj su većinsko stanovništvo činili Jermeni, izbio je početkom 1988, dok su obe republike i dalje bile članice SSSR.

U prvi mah, sukob je bio niskog intenziteta, a karakterisali su ga gerilske borbe i krvavi pogromi nad Jermenima u Azerbejdžanu i Azerima u Jermeniji.

Kako se proces raspada SSSR ubrzavao, tako je došlo i do eskalacije sukoba na Kavkazu. Uticaj saveznih vlasti je slabio, dok su lokalne vlade jačale sopstvene vojne i policijske jedinice – da bi nakon konačnog raspada zajedničke države krajem 1991. taj omanji sukob prerastao u otvoreni rat između Azerbejdžana sa jedne i samoproglašene Republike Nagorno-Karabah i Jermenije sa druge strane.

Iako je između dve strane i tada postojala značajna razlika u moći – Azerbejdžan je krajem osamdesetih uživao otvoreniju podršku Moskve, a imao je i dva i po puta više stanovnika – Jermeni su odneli nekoliko ključnih pobeda, a do 1994. godine kontrolisali su ne samo čitavu teritoriju Nagorno-Karabaha, već i dobar deo okolnih azerbejdžanskih oblasti.

Posle više od 30 godina sukoba Azerbejdžan i Jermenija kažu da postoji mogućnost za mir

Ključ inicijalnog neuspeha Bakua krio se pre svega u dubokim podelama koje su postojale u tamošnjem političkom vrhu.

Prvi predsednik nezavisnog Azerbejdžana Ajaz Mutalibov, bezlični bivši komunistički birokrata, ubrzo se našao na udaru kritika nacionalističke opozicije okupljene oko partije Narodnog fronta.

Unutrašnji sukobi usporili su formiranje azerbejdžanskih oružanih snaga, koje su u tom trenutku predstavljale labavu koaliciju lokalnih oružanih grupa i milicija.

Nakon što su jermenske snage krajem februara 1992. sprovele masakr nad Azerima u gradiću Hodžali, Mutalibov je bio primoran da podnese ostavku, a njega je ubrzo nasledio lider Fronta Abdulfaz Elčibej.

Ipak, ni Elčibej se nije proslavio kao lider, a azerske trupe su nastavile da nižu poraze. Nakon pada regiona Kalbadžar početkom 1993, grupa nezadovoljnih vojnika sprovela je državni udar, a na mesto predsednika došao je upravo Hejdar Alijev.

Dolazak Alijeva i uspon Azerbejdžana

Za razliku od svojih prethodnika, sedamdesetogodišnji Alijev nije bio politički novajlija – naprotiv, reč je o nesumnjivo najiskusnijem azerbejdžanskom političaru svoje generacije.

Taj nekadašnji agent KGB-a vodio je Azerbejdžan kao predsedavajući lokalnog sovjeta više od decenije, od 1969. do 1982, nakon čega odlazi u Moskvu kako bi postao stalni član politbiroa. Sredinom osamdesetih on je proveo pet godina kao prvi zamenik premijera SSSR.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Alijev se vratio u svoj rodni Nahčivan – azerbejdžansku eksklavu između Turske i Jermenije – gde je čekao svoju šansu za povratak na vlast u Bakuu. Kada mu je to i pošlo za rukom, on je ubrzo konsolidovao svoju vlast, eliminisao neposlušne elemente i centralizovao državu.

Ipak, Alijev nije bio naivan – bio je svestan da njegova zemlja u tom trenutku nije imala kapaciteta da odnese pobedu na bojnom polju. On je 1994. godine prihvatio izuzetno teške uslove primirja, kojim je oko 15 odsto međunarodno priznate teritorije Azerbejdžana ostalo pod kontrolom Jermena, dok je stotine hiljada Azera iz okupiranih regiona bilo interno raseljeno.

Nakon primirja, azerbejdžanski lider se okrenuo jačanju svoje ratom razorene države.

On je razvojnu šansu video pre svega u privlačenju stranih investicija u energetskom sektoru, odnosno eksploataciji nafte i gasa kojim je ta kavkaska zemlja bogata. Alijev je istovremeno razvijao dobre odnose sa svim relevantnim silama – od Rusije i Turske do SAD i evropskih zemalja.

Alijev je preminuo 2003, u svojoj osamdesetoj godini, a na čelu Azerbejdžana ga je nasledio njegov sin Ilham. On je nastavio sa očevom politikom ekonomskog i vojnog jačanja, pre svega kroz razvoj energetskog sektora. Kada je reč o vojnoj saradnji, Baku se okrenuo Turskoj i Izraelu, koji su postali glavni dobavljači naoružanja.

Azerbejdžanska politika "ko čeka, taj i dočeka" konačno se isplatila 2020. godine, kada je tokom 44-dnevnog rata Baku naneo težak poraz jermenskim snagama i zauzeo veći deo okupiranih teritorija.

Alijev podigao zastavu Azerbejdžana u Nagorno-Karabahu (FOTO)

Jermeni su sada bili ti koji su morali da prihvate ponižavajuće uslove, iako su Azeri odlučili da svojim protivnicima ne zadaju konačni udarac. To se dogodilo tri godine kasnije – u septembru ove godine – kada su nakon samo nekoliko sati borbi Stepanakert i Jerevan bili primorani na efektivnu kapitulaciju.

Azerbejdžan je tako uspostavio kontrolu nad svojom čitavom međunarodno priznatom teritorijom, uključujući i čitav Karabah, doduše uz visoku cenu – poraz Jermena pratio je i egzodus gotovo svih etničkih Jermena iz te oblasti, čija budućnost do danas ostaje neizvesna.

Zanimljivo je da Hejdar Alijev ima spomenik i u Beogradu - tačnije u Tašmajdanskom parku. Spomenik su 2011. otkrili tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i Ilham Alijev.