Svet
Zašto kitimo novogodišnju jelku: Prerušeni Hrist, paganizam ili vera u vaskrsnuće
U našim krajevima, običaj kićenja jelke nije bio ustaljen do sredine 19. veka, kada se proširio pod uticajem nemačke kulture. Pre toga domovi su se na Badnje veče kitili cvećem i plodovima, posebno zelenilom, a to su najčešće činila deca
Ne možemo zamisliti decembar, Novu godinu, ni Božić bez šarene i okićene jelke. Čak i u tradicijama koje ne proslavljaju rođenje Isusta Hrista, ukrašena jelka predstavlja novogodišnji simbol i označava novi početak.
Poštovanje zimzelenog rastinja se od najranijih vremena dovodilo u vezu sa najkraćim danom u godini - solisticijem, koji (danas) pada 21. decembra.
Najkraći dan u godini je slavljen kao poslednji dan bolesnog Sunca i predstavljao je početak njegovog ozdravljenja. Zelene grančice zimzelenog rastinja značile su da će biljke izrasti ponovo, kada Bog ozdravi - u proleće i leto. Otuda poreklo vuče i običaj kićenja novogodišnje jelke.
Drevni Egipćani su poštovali boga sunca Ra, koji se na dan solsticija oporavlja od bolesti i u čiju čast su se domovi kitili zelenim lišćem palme, koja simbolizuje pobedu života nad smrću.
Rimljani su dan kratkodnevice posvećivali Saturnu, kada su domove i hramove ukrašavali zimzelenim biljem. Keltski druidi su ukrašavali hramove zimzelenim lišćem, koje je predstavljalo simbol večnog života. Vikinzi su zimzelene biljke smatrali rastinjem boga Baldera.
Međutim, Riga, glavni grad Letonije, smatra se pravim domom božićnog drvceta; na osmougaonoj ploči u jednom od gradskih trgova na osam jezika napisano je: "Prva novogodišnja (božićna) jelka u Rigi 1510."
Običaj raširen širom Evrope, Rusije i Amerike
Ipak, prvi narod kod koga se ustalio običaj kićenja novogodišnje jelke bili su Nemci.
Običaj se u Nemačku uvodi tokom 16. veka. Božićne jelke ukrašavane su svećicama koje je, prema legendi, prvi put upalio Martin Luter. Dok je, kako kaže legenda, jedne večeri šetao kućom smišljajući propoved, bio je zatečen lepotom zvezda koje su sijale sa jelke.
Postoji i priča o siromašnom drvoseči koji je na Badnje veče pronašao izgubljeno i gladno dete. On je dete poveo kući kako bi se brinuo o njemu. Sutradan deteta nije bilo, ali je ispred kuće ugledao drvo koje je sijalo neobičnim sjajem. Drvoseča je zaključio da je to dete bilo prerušeni Hrist.
Početkom 19. veka običaj je postao popularan među plemstvom i uvrežio se na dvorovima, sve do Rusije. Prvu novogodišnju jelku u Rusiju je doneo car Petar Veliki, ali je, posle njegove smrti, ovaj običaj uglavnom napušten.
I u savremenoj Rusiji postoji poseban običaj biranja, kićenja i postavljanja glavne novogodišnje jelke.
Prva novogodišnja jelka na javnom mestu pojavila se tek 1852. godine u tadašnjoj prestonici Peterburgu. Jelku danas bira posebna komisija, a mesto na kojem se postavlja je moskovski Kremlj.
U Beču se običaj pojavio 1816. godine, gde ga je donela princeza Henrijeta od Nasau-Vajlburga, a zatim se brzo proširio Austrijom.
U Britaniju se običaj nije proširio sve do doba kraljice Viktorije. Ono što je činio dvor, preslikavalo se u kuće podanika, naravno, na daleko skromniji način.
Običaj ukrašavanja božićnog drveta u Ameriku doneli su nemački doseljenici. Prvi zapis o tome potiče iz 1830. godine u Pensilvaniji. Međutim, sve do sredine 19. veka božićno drvce smatrano je ostatkom paganizma.
Vilijam Bradford, guverner Plimuta u Masačusetsu, sredinom 17. veka zapisao je da je pokušao da "stavi pečat na ovu paganskoj lakrdiju." Jedan od vođa Britanske revolucije Oliver Kromvel bio je žestoki protivnik pevanja božićnih pesama, kićenja jelke i svakog drugog "pokazivanja radosti koje kvari svetost događaja."
Propis o zabrani ovih običaja u Americi bio je na snazi sve do 19. veka, kada je ukinut zbog protivljenja nemačkih doseljenika.
Simbol vere u vaskrsnuće
Za razliku od Evropljana, koji biraju manja stabla, Amerikanci više vole ogromne jelke.
Nemački doseljenici su u početku kitili jelke jabukama, orasima i kolačima od marcipana. Izum električne energije označio je prekretnicu i u ukrašavanju jelke.
U Americi je popularno božićno drvo u Rokfeler centru. Ovaj običaj datira iz sumornog vremena Velike depresije - ekonomske krize iz 1931. godine, kada su građevinski radnici prvi put postavili neokićeno drvo.
U našim krajevima, običaj kićenja jelke nije bio ustaljen do sredine 19. veka, kada se proširio pod uticajem nemačke kulture.
Iako ranije kod nas nije postojao običaj ukrašavanja jelke, domovi su se i pre na Badnje veče kitili cvećem i plodovima, posebno zelenilom, a to su najčešće činila deca.
Prvobitno su kićena belogorična stabla, kasnije zimzelena, i to voćem: jabukama, šljivama, kruškama, ukrasima napravljenim od papira i šarenim nitima.
Čest ukras predstavljali su (pozlaćeni) orasi i lešnici, a postavljale su se i sveće - simboli nade i vere u vaskrsnuće.
Jelka se ukrašava raznobojnim ukrasima, trakama i svetlećim lampicama. Na vrh jelke često se postavljaju anđeo ili zvezda repatica koja predstavlja Vitlejemsku zvezdu iz priče o rođenju Isusa Hrista.
