Svet
Koja je cena sistematske demilitarizacije Evrope? Desetine milijardi dolara i 20 godina koje EU nema
Sistematska demilitarizacija Evrope ostavila je posledice za koje će biti potrebne decenije (i milijarde) da se "ispeglaju"
Odsustvo neposredne pretnje i vojna dominacija Sjedinjenih Država doveli su do "sistematske demilitarizacije" Evrope koja se sada suočava sa više izazova kada je reč o jačanju odbrane - od višedecenijskog nedovoljnog ulaganja, fragmentacije vojno industrijskog sektora i nedostatka ljudi i sirovina, piše Radio Slobodna Evropa (RSE).
Kraj Hladnog rata doveo je do dubokih promena u vrstama oružanih sukoba u koje su uključene NATO snage jer su ratove velikih razmera zamenili manji okršaji protiv neravnopravnih protivnika. Kako je većina evropskih armija izgrađena je za operacije protiv pobunjenika u dalekim zemljama, one su loše opremljene za borbu protiv dobro naoružanog neprijatelja u kopnenom ratu.
Danas su Rusija, Kina i Indija rangirane kao vojno moćnije od Velike Britanije, najbolje ocenjene evropske vojske, dok su Južna Koreja, Pakistan i Japan ispred Francuske, druge najveće evropske sile, prema sajtu "Global fajerpauer". Sa druge strane Internacionalni institut za strateške studije upozorava da bi Britanija u sukobu visokog intenziteta iscrpila zalihe municije za osam dana.
Da bi se proširili vojni kapaciteti evropskih snaga i ponovo pokrenula davno obustavljena proizvodnja, kako bi se popunile zalihe i poslala pomoć Ukrajini, osim desetina milijardi evra ulaganja biće potrebno i 20 godina. A postoje najmanje tri konkurentna zahteva u evropskoj odbrambenoj industriji koja moraju hitno da se ispune.
Prvo, NATO i EU moraju da nastave isporuke oružja Ukrajini. Drugo, evropske članice NATO-a moraju da popune sopstvene zalihe isceđene pomaganjem Kijeva. Treće, evropske članice NATO-a moraju da prošire i stvore veće zalihe modernog oružja. To praktično znači da će članice NATO-a morati istovremeno da razvijaju sledeću generaciju municije i prate napredne tehnologije kao što su hipersonično, autonomno i jeftino oružje.
"Konačno, u sprovođenju ova tri prioriteta Evropa mora da neguje industrijsku bazu sposobnu da se takmiči sa mobilisanom ruskom industrijskom bazom", ocenjuju analitičari vašingtonskog Centra za strateške i budžetske procene Ketrin Elgin i Tajler Haker.
Tome treba dodati zagušene lance snabdevanja, ali i činjenicu da je proizvođačima komponenti interesantnija automobilska industrija od vojne. Sa druge strane, proizvođači traže garancije da potražnja neće pasti kada se sukob u Ukrajini završi.
RSE u svojoj analizi vojnih zaliha Evrope navodi da Evropska unija zapravo nema zajedničku viziju odbrane, a tome su doprinele i SAD od kojih je Stari kontinent zavisio nakon Drugog svetskog rata i koje su iskoristile svoj uticaj da odvrate EU od razvoja odbrambenih resursa iz straha da bi to umanjilo moć NATO-a.
To je sve rezultiralo rascepkanom odbrambenom industrijom EU gde svaka kompanija na druge gleda kao na rivale i gde Evropa koristi pet puta više različitih sistema naoružanja od SAD, a raspolaže mnogo manjim budžetom.
Hjugo Majer, istraživač Centra za međunarodne odnose (CERI) i Stiven Bruks, profesor Dartmut koledža nazivaju problem sa kojim se suočava Evropa kao "stratešku kakofoniju" koju definišu kao "duboke razlike širom kontinenta u svim domenima politike nacionalne odbrane, pre svega u percepciji pretnji".
Praktični rezultat je dominacija nacionalnih, a ne evropskih interesa u odbrani. Da bi se prilagodila na sukob visokog intenziteta protiv dobro opremljenog neprijatelja, Evropi neće biti potrebno samo vreme i novac već, kako ocenjuje Internacionalni institut za strateške studije, "kulturološko resetovanje".
