Raspad poslovnog motora Evrope: Može li nemačka industrija da preživi bez ruskih energenata?

Od gašenja rasvete, preko prebacivanja poslovanja sa gasa na naftu do smanjenja proizvodnje - kompanije širom Nemačke već mesecima pokušavaju da svoje poslovanje prilagode zbog drastično smanjenog uvoz ruskog gasa.

Pojedine firme razmatraju čak i da presele svoju proizvodnju u zemlje gde su energenti jeftiniji, što je izazvalo duboku zabrinutost za budućnost nemačke industrije i održivost poslovnog modela zemlje koji je počivao na jeftinom ruskom gasu.

Hemijski gigant BASF je u gradu Ludvigšafenu izgradio svoje sedište i najveći integrisani hemijski kompleks na svetu. Prirodni gas je ono što pokreće ovaj kompleks i promblemi nabavke gas usled sukoba u Ukrajini ih je koštao glavnog snabdevača.

BASF je odgovorio na skok cena gasa zatvaranjem fabrike amonijaka i smanjenjem proizvodnje u fabrici acetilena i zaustavljanjem izgradnje dva hemijska bloka za različite proizvode koji su od suštinske važnosti za modernu industriju.

"Visoke cene prirodnog gasa su stvorile situaciju u kojoj je uvoz amonijaka iz inostranstva bio jeftiniji nego da ga sami proizvodimo", rekao je "Fajnenšl tajmsu" Uve Libelt, šef BASF-ovih evropskih lokacija.

Do oktobra, kompanija je otišla mnogo dalje, zaključivši da su viši troškovi energenata toliko ugrozili konkurentnost Evrope da će morati da transformiše svoje celokupno poslovanje.

Izvršni direktor Martin Brudermiler najavio je da će BASF smanjiti svoje poslovanje u Evropi "što je pre moguće, ali i trajno". Očekuje se da će većina rezova biti napravljena na lokaciji u Ludvigšafenu.

Direktorka Centra za SAD i Evropu pri Institutu "Brukings", Konstanca Stelcenmiler rekla je da je Nemačka studija slučaja zapadne države koja se "strateški kladila" na globalizaciju i međuzavisnost – i koja sada trpi posledice.

"Svoju bezbednost je prebacila u SAD, svoj izvoz Kini, a svoje energetske potrebe Rusiji. Sada je strašno ranjiva u ranom 21. veku koje karakteriše nadmetanje velikih sila i sve veću upotrebu međuzavisnosti od saveznika i protivnika kao oružje", navela je ona u junu.

BASF poručuje da ne može sebi da priušti da ne bude prisutan u Kini, koja čini 50 posto globalnog tržišta hemikalijama i čija se privreda razvija mnogo brže od evropske.

Brudermiler je poručio da bi Nemci morali da prekinu sa kritikovanjem Kine i kritičnije pogledaju sebe.

Neki Nemci rade upravo to - i pozivaju na ozbiljno preispitivanje ekonomske paradigme zemlje, o svemu, od deregulacije do imigracije.

"Nemački poslovni model mora da se promeni", rekao je ministar finansija Nemačke Kristijan Lindner. "Bio je zasnovan na niskim cenama energenata... Na obilju kvalifikovanih radnika i otvorenim tržištima za nemačke visokotehnološke proizvode ali ovaj model više ne funkcioniše jer su se mnogi ključni elementi promenili."

Ima ih još na spisku

I nije BASF jedini. Brojne kompanije sa viševekovnom tradicijom prinuđene su da smanje proizvodnju i podignu cene svojih proizvoda.

Statistički podaci objavljeni prošlog meseca pokazali su da je proizvodnja u energetski intenzivnim industrijama, koje čine 23 odsto svih industrijskih radnih mesta u Nemačkoj, opala za 10 odsto od početka godine. Sektori poput metala, stakla, keramike, papira i tekstila pretrpeli su najveći udarac. "To znači da u Nemačkoj ima 1,5 miliona radnika čije su industrije trenutno pod pritiskom", rekao je šef statističkog biroa Ifo, Klemens Fuest.

Kancelar Olaf Šolc je u septembru najavio "zaštitni štit" od 200 milijardi evra kako bi se ublažio uticaj viših troškova energenata na kompanije i domaćinstva, uključujući i ograničenje cene gasa. Kompanije se nadaju da će to pomoći da se nemačka industrija održi u životu.

Analitičari, pak, strahuju da to neće biti dovoljno i da će se mnoge kompanije - mala i srednja preduzeća koja su kičma nemačke ekonomije - preseliti u jeftinija okruženja. Situaciju je dodatno zakomplikovao američki Zakon o smanjenju inflacije (IRA) koji predviđa subvencije od 369 milijardi dolara za zelene kompanije koje u SAD proizvode svoje proizvode.

Berlin, ipak veruje da će se izvući, ali pod uslovom da se brzo pronađu alternative ruskim energentima, izgrade terminali za tečni gas i produži život nuklearnih reaktora. Problem je što će za mnoge kompanije to doći prekasno.