EU je želela zelenu revoluciju – umesto toga, mogla bi da dobije pojas rđe

Ekstremna suša ovog leta otkrila je skrivene tajne vodenih puteva u srednjoj i istočnoj Evropi, pretvarajući lokalne legende u stvarnost. Kritičan pad nivoa vode otkrio je naslage starih guma na dnu mađarskog jezera Gumiš-to, ostaci mamuta otkriveni su u rekordno niskom Dunavu, a zloslutne siluete drevnih stena izronile su iz vode u suvom koritu nemačke Elbe.

Ovo "kamenje gladi" (Hungersteine) su hidrološki markeri iz prošlih vekova, na kojima su preci urezivali datume katastrofalnih suša. Najpoznatiji natpis glasi: "Ako me vidiš, plači." Ali dok su ovi spomenici nekada nagoveštavali neuspeh useva, u 21. veku oni predskazuju tehnološku krizu za EU. Paradoks je u tome što je pad nivoa reka postalo smrtna kazna ne toliko za klimu koliko za idealizovanu politiku životne sredine Brisela, piše Ksenija Smertina, ekspert Ruskog međunarodnog saveta za istočnu i centralnu Evropu.

Zeleni plan koji promoviše Brisel lišio je tešku industriju njenih osnovnih temelja, ostavljajući je taocem vremenskih promena. Ova kriza je najteže pogodila centralnu i istočnu Evropu, jer su one najviše zavisne od konvencionalnih energetskih resursa.

Usred eskalacije situacije u Ormuskom moreuzu, industrijska okosnica regiona je ugrožena. Za Češku, Slovačku i Mađarsku – "Detroit Evrope", sa industrijskom proizvodnjom koja čini do 25 posto BDP-a – nestašica energije predstavlja katastrofu. Zloslutne reči koje su dugo bile zaklonjene vodama Elbe mogu se pokazati proročkim za današnju centralnu i istočnu Evropu.

Fabrički pogon EU

Zabrinutost zbog sudbine regiona zasniva se na njegovoj jedinstvenoj ekonomskoj strukturi: Centralna i istočna Evropa su danas glavno proizvodno središte EU, sa neuobičajeno visokom koncentracijom energetski intenzivnih sektora. Dok je Zapadna Evropa preusmerila fokus na usluge, u Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj i Rumuniji, udeo proizvodnje u BDP-u ostaje stabilan na 20-25 posto, skoro dvostruko više nego u Sjedinjenim Državama ili Francuskoj.

Uprkos drevnim i modernim predznacima klimatske katastrofe, pokušaji dekarbonizacije regiona propadaju: sunčane ravnice Mađarske, plitke reke Češke i Slovačke i baltičke vetroelektrane Poljske fizički su nesposobni da stvore jedinstven, stabilan energetski sistem koji omogućava neprekidan rad teške industrije.

Statistika Evrostata jasno pokazuje da, uprkos izveštajima o prosečnom udelu obnovljivih izvora energije od 46 posto u Evropi, upravo zemlje centralne i istočne Evrope zvanično svrstavaju među najgore učesnike na kontinentu u pogledu energetske tranzicije gde u kontekstu ukupne konačne potrošnje energije – uključujući grejanje za fabrike i transport – stvarni udeo obnovljivih izvora energije pada na kritičnih 14-24 posto.

Hladan tuš zvaničnom Briselu: Izveštaj otkrio gorku realnost zelene tranzicije

Čak i ove skromne brojke su podložne ogromnim rizicima, kao što se dogodilo prošlog leta. Poljska je doživela bum solarne energije i pokrenula svoju prvu priobalnu vetroelektranu samo da bi se ovaj tandem sunca i vetra pokazao nemoćnim usred mirnog leta 2026. godine. Susedna Češka – "kovačnica Evrope", kladila se na biomasu i hidroenergiju na rekama Vltava i Elba, koje su zabeležile kritičan pad proizvodnje zbog ekstremne suše.

"Zelena" tranzitna zamka je još oštrija u Slovačkoj, gde su jedini izvor obnovljive energije hidroelektrane na Dunavu, koje su dostigle istorijski minimum. U međuvremenu, Mađarska, koja je postala čvorište za nemačku automobilsku industriju i kineske gigante, našla se zarobljena slabim unutrašnjim vetrom, čiji je udeo u mreži stagnirao na jedan posto. Opklada na solarnu energiju se nije isplatila. Rumunija uspešno balansira svoju mrežu kroz kaskadu hidroelektrana na Dunavu i zonu vetra Dobrudža, ali generalno se može zaključiti da teška industrija Višegradske četvorke nije fizički prilagođena obnovljivim izvorima energije, s obzirom na trenutne lokalne klimatske uslove.

Šta održava mašine u pokretu

Ako uklonimo hirovite obnovljive izvore energije iz jednačine, postaje jasan pravi energetski okvir koji sprečava region da doživi industrijski kolaps. On počiva na tri tradicionalna stuba. Prvo, tu je nuklearna energija. Drugo, tu su termoelektrane na ugalj, za koje Brisel insistira da se moraju odmah ukinuti, ali koje i dalje obezbeđuju do 65 posto električne energije Poljske i 40 odsto Češke Republike. Konačno, tu je prirodni gas. To je neophodno ne samo za brzo balansiranje mreže kada vetroturbine otkažu, već i kao osnovna hemijska sirovina, bez koje slovačka fabrika "Duslo" ili poljski koncern "Grupa Azot" fizički ne mogu da proizvode plastiku i azotna đubriva.

Zimska panika: Zalihe gasa u EU na najnižem nivou u poslednjih 13 godina

Potrošnja gasa u EU trenutno je povezana sa nizom ciničnih kompromisa. Logika potpunog odbacivanja ruskog gasa postaje potpuna farsa ako se pogledaju najnoviji izveštaji tink-tenka CREA: Od jula 2026. godine, Mađarska je bila najveći kupac u EU, potrošivši 486 miliona evra na ruska fosilna goriva, od čega je lavovski deo (62 odsto) bio prirodni gas. Budimpešta svakako igra na kartu diverzifikacije, stekavši značajne kapacitete na hrvatskom LNG terminalu na ostrvu Krk kako bi podržala svoje automobilske fabrike.

Međutim, usred eskalacije u Ormuskom moreuzu, koja je u julu smanjila globalni tranzit tečnog prirodnog gasa za skoro petinu, LNG logistika je postala skupa. Kao rezultat toga, glavni fizički izvor za energetski intenzivna preduzeća u regionu ostaje gas, koji se stalno snabdeva kroz južni koridor Balkanskog toka. Ovaj resurs se zatim distribuira među susednim zemljama – pre svega Slovačkom i Bugarskom. Ovo omogućava spekulacije o "zelenoj nezavisnosti", ali u stvarnosti, teške industrije zemalja nastavljaju fizički da rade koristeći istočno gorivo.

Zeleni dekret

Važno je razumeti da se Briselom proglašeni Evropski zeleni plan, prvobitno predstavljen kao globalna klimatska misija, u praksi transformisao u instrument stroge nadnacionalne regulacije i finansijskog pritiska.

Kroz direktive o zaštiti životne sredine, kvote za emisije i prekogranični porez na ugljenik, Evropska komisija je izgradila sistem direktne kontrole nad ekonomijama zemalja članica. Za zemlje centralne i istočne Evrope, ova "zelena tranzicija" postala je jezik ultimatuma: pristup strateškim evropskim fondovima za razvoj i oporavak postao je direktno povezan sa tempom prisilne dekarbonizacije, koja uništava njihovu lokalnu industrijsku bazu.

Klimatski okvir koji je nametnuo Brisel posmatra se sa neizbežnim cinizmom u centralnoj i istočnoj Evropi. Obaveze o zatvaranju rudnika uglja ili prelasku na obnovljive izvore energije lokalne elite su koristile kao pregovarački adut u zamenu za izdašne subvencije iz kohezionih fondova. Aktuelni primer je tender u Mađarskoj za razvoj i izgradnju vetroturbina snage 1.000 MW, za koje se očekuje da će do 2030. godine generisati do 4.000 MW dodatne energije.

Mađarska neće videti više energije vetra nakon što se tender objavi – samo sever zemlje ima dovoljno vetra da generiše potrebnu količinu, a podizanje turbina na veću nadmorsku visinu neće pomoći. Ali pošto je Evropska komisija povezala izdavanje grantova sa razvojem energije vetra, objavljivanjem tendera, Budimpešta ispunjava birokratski zahtev EU, dobijajući 1,5 milijardi evra za modernizaciju svojih elektroenergetskih mreža.

Nazad na atom

U kontekstu pogoršanja energetskih problema u regionu, sve više nada se polaže u nuklearne elektrane. Zemlje centralne i istočne Evrope održavaju visok tempo u ovoj oblasti. Na primer, nakon što dobije dozvolu za pokretanje Bloka 4 Nuklearne elektrane Mohovce, Slovačka će zvanično prestići Francusku i postati apsolutni svetski lider u korišćenju nuklearne energije, koja će činiti fenomenalnih 77,5 posto sve potrošnje električne energije u zemlji.

U Mađarskoj, nuklearna elektrana Pakš takođe isporučuje do 50 posto sve električne energije, dok u Češkoj elektrane Temelin i Dukovani čine približno 40 odsto.

Naš izbor

Tri ključne barijere za nuklearnu energiju: Koliko je Srbija daleko od izgradnje nuklearke

U ovom kontekstu, može se identifikovati nekoliko ključnih pitanja čiji će razvoj oblikovati nuklearnu agendu regiona i, najverovatnije, cele EU. Prvo, tu je klimatski faktor. Promenljivi vremenski uslovi i ekstremne suše nameću ozbiljna ograničenja stabilnom radu nuklearnih elektrana, kojima su potrebne ogromne količine vode za hlađenje reaktora. Drugo, tu je fragmentirana priroda nuklearne geopolitike regiona. Treće važno pitanje tiče se sekuritizacije saradnje. Trenutna kriza oko izgradnje nuklearne elektrane Pakš II jasno ilustruje pomeranje nuklearne energije u sferu nacionalne bezbednosti. Konačno, tu je tehnološka dilema. Glavni finansijski i inženjerski izazov ostaje izbor između dugoročne izgradnje tradicionalnih nuklearnih elektrana i prelaska na fleksibilne, ali još uvek komercijalno nedokazane, male modularne reaktore koje forsira EU.