Iznenađujuća relevantnost subvencionisanog začinjenog krastavca: Kako su ekonomisti potcenili Kinu

"Potrošnja je jedini cilj i svrha svake proizvodnje", istakao je Adam Smit. Ali njegova "savršeno očigledna" maksima nikada nije imala mnogo uticaja u Kini. Ranije ove godine kineski statističari otkrili su da je potrošnja domaćinstava činila samo 37 odsto kineskog BDP-a u 2022, što je najniže od 2014.

Iako je uklanjanje strogih pandemijskim mera trebalo da pomogne da taj procenat bude veći, poboljšanja u kineskoj analizi podataka mogla bi da ga podignu još više jer, piše "Ekonomist", statističari potcenjuju i prihode i potrošnju domaćinstva.

Skoro dve decenije, kineski kreatori politike su nastojali da "rebalansiraju" privredu od izvoza i investicija ka potrošnji. "Radićemo na obnavljanju i proširenju potrošnje i povećanju ličnih prihoda kroz više kanala", navelo je Ministarstvo finansija Kine u ovogodišnjem budžetu. Ipak, napredak je spor.

Zagovornici rebalansa obično identifikuju dva problema. Prvo, kineska domaćinstva štede dosta svojih prihoda; drugo, njihov prihod je suviše malo parče nacionalnog kolača. Drugi problem je istaknut u argumentima Majkla Petisa, uticajnog profesora na Univerzitetu u Pekingu. Na Zapadu, primetio je, prihodi domaćinstava obično predstavljaju 70-80 odsto BDP-a. U Kini, pak, čine samo 55 odsto. Rebalans će, tvrdi on, nužno uključivati prebacivanje bogatstva, a samim tim i moći na obične ljude.

Neki analitičari se sada pitaju da li je kineski lider Si Đinping nekako postavio prepreke postizanju rebalansa. Za njega, cilj i svrha kineske proizvodnje nije ograničena na potrošnju – ona uključuje ciljeve kao što je da Kina postane otporna sila, manje zavisna od tehnologija kojima dominira Zapad.

Ali iako Si nije vatreni zagovornik rebalansa, njegova ideja je možda bolja nego što se obično misli. Ekonomisti su dugo verovali da kineske brojke potcenjuju zaradu i potrošnju domaćinstava. Ankete verovatno ne uspevaju da obuhvate neprijavljeni "sivi" prihod bogatih. A nacionalni računi verovatno još uvek potcenjuju implicitnu "rentu" koju vlasnici kuća sami plaćaju kada žive u imovini koju poseduju, navodi "Ekonomist".

Manje su poznate borbe kineskih statističara da obračunaju dobra i usluge koje vlade pružaju pojedincima uz male ili nikakve troškove. Ovi "socijalni transferi" uključuju obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, kao što su naknade za lekove. Oni takođe obuhvataju kulturne sadržaje i subvencionisanu hranu. Žu Hongšen sa Univerziteta Virdžinije istakao je društvene kantine, često smeštene u državnim zgradama, ali kojima upravljaju privatni izvođači, koje nude ukusna jela, kao što su pečurke sa ostrigama ili začinjeni krastavac, po veoma niskim cenama.

"U principu, socijalni transferi treba da budu uključeni u potpunu definiciju prihoda", tvrdi međunarodni tim stručnjaka "Kanbera grup".

Kina je u prošlosti ove transfere prebacivala na druge delove nacionalnih računa, uključujući državnu potrošnju. Ako se ovi socijalni transferi zanemare, onda je raspoloživi prihod kineskih domaćinstava bio samo 62 odsto nacionalnog dohotka u 2020. Ako se socijalni transferi u naturi takođe izuzmu iz raspoloživog dohotka drugih zemalja, njihov broj više liči na kineski. Cifra za evrozonu bi bila manja od 64 odsto u 2020. Ovakvim merenjem, desetak evropskih zemalja imalo je manji udeo u prihodima od Kine.

Dodavanje ovih socijalnih transfera u naturi, pak, podiže udeo Kine u prihodima domaćinstva na 69 odsto nacionalnog dohotka a time čini zapadne izveštaje o padu potrošnje u Kini netačnim ili makar nedovoljno ispitanim.

Ako se Si protivi komercijalizaciji kineskog društva, država bi umesto toga mogla da obezbedi više stvari za koje misli da bi njegovi građani trebalo da ih konzumiraju. To bi bio način da "rebalansira" potrošnju, a da se ne pomiri sa konzumerizmom, zaključuje "Ekonomist".