Rat i mir na velikom platnu: Kako su SAD i Rusija vodile propagandni rat na filmu

Ideološka konfrontacija SAD i SSSR-a počela je da se primećuje u bioskopima u prvoj polovini 20. veka. Početkom Hladnog rata, uloga bioskopa na propagandnom frontu postala je presudna.

Pogledajmo kako su odnosi Rusije i SAD uticali na kinematografiju obeju zemalja, te kako je film pomagao i održavao njihov sukob. 

Hladni rat u bioskopu

Još u predratnim godinama, sovjetska kinematografija je obilovala špijunskim filmovima u kojima su određene obaveštajne grupe pokušavale da sabotiraju planove SSSR-a za izgradnju komunizma.

Međutim, pošto je mladoj državi smetao kapitalizam uopšte, nacionalnost špijuna nije bila važna – svako je mogao da bude negativac.

Na primer, u filmu "Četiri i pet" iz 1924. godine, sovjetski pilot se bori protiv pet špijuna koji žele da otkriju važan vojni izum. Film ne ulazi u detalje niti govori odakle su špijuni, ali je svakom gledaocu bilo jasno da je reč o agentima zapadnog kapitalizma.

Iako se špijunski žanr takođe aktivno razvijao u SAD, filmovi tog tipa bili su isključivo za zabavu i nisu nosili nikakav ozbiljan politički prizvuk.

Međutim, sve se promenilo posle Drugog svetskog rata, kada se svet podelio na dva tabora. SAD su počele da se bore protiv SSSR-a za globalni uticaj, a Holivud je – pošto je dobio precizno određenog neprijatelja – vrlo brzo počeo da snima filmove sa hladnoratovskom tematikom.

Prvi film koji se direktno bavio Hladnim ratom bio je "Gvozdena zavesa" iz 1948. godine. Zasnovan je na memoarima sovjetskog agenta Vojne obaveštajne službe Rusije (GRU) Igora Guzenka, koji je radio kao kriptograf u ambasadi SSSR-a u Kanadi.

Tri dana nakon završetka Drugog svetskog rata, 5. septembra 1945, Guzenko je ukrao dokumenta sa informacijama od sovjetskih agenata i predao ih kanadskoj strani u zamenu za azil.

Zanimljivo je da je "Gvozdena zavesa" u to vreme kritikovana u SAD. Kritičar "Njujork tajmsa" nazvao je film provokativnim i izrazio zabrinutost zbog toga što je Holivud odlučio da se uključi u Hladni rat.

Nije iznenađujuće da je reakcija sovjetske strane bila ista, ali je bila otvorenije izražena.

Film je, takođe, izazvao skandal u svetu klasične muzike, budući da su korišćena dela Dmitrija Šostakoviča, Sergeja Prokofjeva i Arama Hačaturjana.

Šostakovič je čak podneo tužbu njujorškom sudu radi zaštite autorskih prava, ali je sud to odbio, budući da je po sovjetskom zakonu muzika kompozitora bila nacionalno blago.

Nakon "Gvozdene zavese" koja je uprkos kritikama bila popularna, Holivud je prestao da obigrava oko teme i počeo je redovno da snima filmove o Hladnom ratu i sovjetskim špijunima. 

Sovjetski odgovor

Interesantno je da sovjetski odgovor nije bio proporcionalan.

Filmski stvaraoci nisu direktno imenovali CIA i druge američke obaveštajne agencije. Takođe treba imati u vidu da je tada tek izašla iz Velikog otadžbinskog rata, tako da je značajan deo filmova špijunskog žanra bio o borbi protiv fašista.

Sovjetska kinematografija proizvela je nekoliko izvanrednih špijunskih filmova, poput "Sedamnaest trenutaka proleća", "Štit i mač", "Varijanta Omega", "Tajni agent" i druge.

Međutim, bilo je prostora i za savremenu agendu. Tako se 1950. godine na sovjetskim velikim platnima pojavila "Zavera osuđenih" – o planu zapadnih specijalnih službi da eliminišu premijera jedne istočnoevropske republike i SSSR-u koji priskače u pomoć mladim komunistima.

"Tajna misija", objavljena iste godine, redak je slučaj u kom se sovjetska obaveštajna služba, umesto nekoj opštoj slici zapadnih špijuna, direktno suprotstavlja američkim kolegama.

"Tajna misija" se odvija u poslednjim danima rata. Sovjetski obaveštajci dobijaju informacije da će CIA voditi tajne pregovore sa Trećim rajhom o predaji Zapadnog fronta – što, naravno, uznemirava sovjetsko rukovodstvo.

SSSR daje dvojici agenata zadatak da otkriju šta SAD zahtevaju od Nemačke i kako će to uticati na Sovjetski Savez.

Ipak, takvih slučajeva je u istoriji sovjetske kinematografije bilo je vrlo malo.

Antagonisti su po pravilu bili neki "zapadni obaveštajci", čije su planove protagonisti osujetili, uglavnom zbog superiornosti ideja internacionalizma, kolektivizma i socijalizma.

Holivud je bio mnogo precizniji, pa je čak i film o Džejmsu Bondu iz 1963. "Iz Rusije s ljubavlju" bio u potpunosti posvećen obračunu sa KGB-om.

Međutim, među američkim filmskim stvaraocima nije vladalo jednoumlje, pa su u SAD snimani i prikazivani i satirični filmovi koji osuđuju Hladni rat.

Propaganda mira i rata

Remek delo Stenlija Kjubrika iz 1964. godine "Dr. Strejndžlav, ili Kako sam naučio da prestanem da brinem i zavoleo bombu", jedan je od najprepoznatljivijih primera američke antiratne kinematografije.

Film je bio Kjubrikov odgovor na Kubansku raketnu krizu, koja je potresla ceo svet godinu dana ranije, kada je planeta bila na ivici oružanog nuklearnog sukoba.

Neophodno je odati priznanje Kjubriku, koji je kao osnovu za film uzeo knjigu "Crvena uzbuna" američkog pisca Pitera Džordža u kome su Amerikanci nedvosmisleni protagonisti, a Sovjeti antagonisti. Kjubrik je propagandnu knjigu pretvorio u antiratni manifest, predstavljajući moćnike u svakoj državi kao psihopate koje uživaju u nuklearnom oružju.

Pažnju zaslužuje i komedija Normana Dževisona "Dolaze Rusi, Rusi dolaze" premijerno prikazana 1966. godine.

Film otvoreno ismeva paniku koja lako obuzima stanovnike malih američkih gradova. Zaplet počinje sovjetskom podmornicom koja se nasukala na obalama Masačusetsa. Ruski mornari se iskrcavaju da pronađu opremu za oslobađanje podmornice iz plićaka. Prepoznavši da su mornari Sovjeti, Amerikanci padaju u nezamislivu paniku. Dževison je snimio duhovitu komediju apsurda i dobio priznanje od američkih kolega – film je bio nominovan za četiri Oskara.

Nije slučajno što su dva tako važna antiratna filma izašla nakon uplitanja Amerike u sukob u Vijetnamu.

Vijetnamski rat je u velikoj meri promenio raspoloženje u američkom društvu, a prikazi špijuna u kojima fantastični agenti CIA spasavaju svet od zlih agenata KGB-a, postepeno su počeli da izlaze iz mode.

U to vreme, američka vlada je pokušavala da utiče na javno mnjenje u korist rata, ali bezuspešno.

Godine 1968. objavljene su "Zelene beretke", u kojima novinar stiže u bazu u Južnom Vijetnamu i preispituje ulogu SAD u sukobu, ali na kraju shvata potrebu da američke trupe učestvuju i tom ratu. Filmu nije pomoglo ni to što je u njemu glumio  legendarni heroj vesterna Džon Vejn. Kritičari su ismevali očiglednu ratnu propagandu, kako u ostatku sveta tako i u Americi. 

Kraj hladnog rata

Privremeno primirje na hladnoratovskom frontu potrajalo je do sredine 80-ih, kada je došlo do krize u SSSR-u nakon smrti generalnog sekretara Leonida Brežnjeva.

Promena tri generalna sekretara za tri godine nije mogla da ne utiče na ekonomsku i političku stabilnost Sovjetskog Saveza, a tu činjenicu su iskoristili holivudski filmski stvaraoci. 

Kada su Mihail Gorbačov i Ronald Regan počeli da smiruju tenzije, u Holivudu je postalo moderno snimanje filmova koji zagovaraju prijateljstvo supersila i prikazuju "dobre Ruse".

"Roki 4", "Crvena vrućina" i "Crveni škorpion" nose miroljubivu poruku i zagovaraju okončanje Hladnog rata.

Ali, kao se kaže, đavo je u detaljima. Američki filmski stvaraoci koristili su nove metode za prikazivanje sovjetskih građana. Rusi su u američkim filmovima prikazivani kao proste, maloumne budale. Tako je gledaocu usađena ideja da bi američka pobeda u Hladnom ratu bila od koristi ne samo SAD, već i siromašnom, zastrašenom, osiromašenom sovjetskom narodu.

Posebno se izdvaja film "Crvena zora" iz 1984. u režiji Džona Milijusa. Sovjetske trupe u filmu napadaju Ameriku i grade kampove za prevaspitanje građana SAD.

Američki srednjoškolci formiraju gerilsku grupu da se suprotstave osvajačima. Danas se "Crvena zora" posmatra kao "kemp" komedija Tomija Vajzoa "Soba" – film je toliko loš da je dobar. Takođe je vredno napomenuti da su u filmu glumili mladi Patrik Svejzi, Čarli Šin i buduća zvezda filma "Povratak u budućnost" Lija Tompson.

Istvremeno, u SSSR-u se raspoloženje u bioskopu polako menjalo. Godine 1986.u bioskope je stigao "Kraj operacije Rezident" – poslednji deo špijunske tetralogije o borbi sovjetskih i zapadnih specijalnih službi, koja je počela daleke 1968.

Godine 1987. pojavio se film "Zagon" u kome su se sovjetski agenti suprotstavljali operativcima CIA oko iskopavanja strateški važnog minerala. Moguće je da je "Zagon" stavio tačku na sovjetske filmove o Hladnom ratu.

Nakon njegove premijere, sovjetski filmski stvaraoci se više nisu doticali ove teme sve do raspada SSSR-a.

Nova runda

Devedesete i početak 2000-ih su se ispostavile kao najmirnije u kinematografskoj konfrontaciji Rusije i SAD.

Stabilan odnos zemalja nije dao povoda za oštre ili aktuelne zaplete.

Čak ni NATO bombardovanje Jugoslavije nije uspelo da pokrene novi krug, iako odnosi posle 1999. godine više nikada nisu bili isti.

Sve se dramatično promenilo posle 2014. godine, odlukom Krima da se ponovo priključi Rusiji.

Ruski filmski stvaraoci nisu čekali nove američke špijunske filmove o obračunima sa CIA i drugim specijalnim službama, već su odmah počeli da snimaju filmove i TV serije u ovom žanru.

Već 2014. godine izašao je film "Duša špijuna", koji je adaptacija romana sovjetskog obaveštajca Mihaila Ljubimova.

U priči, ruski obaveštajac pokušava da uđe u trag krtici u Engleskoj koja radi za američke specijalne službe.

Godine 2019. izašla je serija "Špijun broj 1" – o tome kako su CIA i FBI pokušali da otkriju ruskog obaveštajnog agenta početkom 90-ih, dok je ruska strana pokušavala da ga zaštiti.

Holivud nije mnogo zaostajao za ruskim kolegama. Godine 2014. premijerno je prikazan film "Dete 44" sa Tomom Hardijem u glavnoj ulozi, koji je prvobitno bio kriminalistički triler o hapšenju manijaka u SSSR-u 1953. godine.

Film nije dobio dozvolu za prikazivanje u Rusiji i ispostavilo se da je bio promašaj i u SAD. Čak su i američki kritičari film nazvali "pokušajem da se oživi stara škola hladnoratovske propagande".

Godine 2018. izašao je "Crveni vrabac" sa Dženifer Lorens u glavnoj ulozi, i iako nije dobio visoke ocene kritičara, bio je povoljnije primljen kod publike. Sledeće godine su se u trećoj sezoni veoma popularne "Netfliksove" serije "Strejndžer tings", događaji su se u potpunosti vrteli oko tajnih sovjetskih baza u SAD.

Sezona je bila dobro prihvaćena – a kritičari su se uzdržali da je ne nazovu propagandom jer su kreatori požurili da uvere sve da je reč o hladnoratovskoj satiri, sa događajima koji su se odigrali 1985. godine.

Danas je trka na velikom platnu između Holivuda i ruske filmske industrije u punom jeku.

Ovo nije ni dobro ni loše.

Na kraju dana, proizvođač pokušava da stvori proizvod koji će gledalac kupiti, a gledalac traži ono što ga sada zanima.

Rusko-američki odnosi su poslednjih godina postali jedna od glavnih tema na dnevnom redu obe zemlje. Uzmite samo primer sveprisutnih "ruskih hakera", koji su navodno pomogli Donaldu Trampu da pobedi na predsedničkim izborima 2016.

Potražnja stvara ponudu, a ovog pravila se pridržavaju filmski stvaraoci iz obe zemlje.

Autor teksta je Dmitrij Kuzmin, ruski filmski kritičar i saradnik jednog od najvećih striming servisa u Rusiji.