Kako su se u Sovjetskom Savezu pojavili video-telefoni i šta je zasmetalo domaćim inženjerima

Sovjetski savez je bio izuzetno posvećen razvijanju sopstvenih izuma, kao i usavršavanju nekih već postojećih tehnologija i stvaranju boljih, sigurnijih i korisnijih uređaja. U njemu se, čak 2 decenije pre nego na Zapadu, pojavila prva mobilna mreža, takozvani "Altaj", sovjetski inženjeri su prvi napravili prototip današnjih "pametnih" stanova, a i među prvima je implementirao sisteme video-poziva - odmah nakon Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke.

Prvi videotelefon u SSSR je "pozajmljen" od Amerikanaca

Prvi video-telefoni koji su se pojavili u SSSR (nažalost) nisu bili "domaće" proizvodnje, već su oni dopremljeni iz Amerike, u vreme Olimpijskih igara koje su se održavale u Berlinu. Budući da je ovo prestižno takmičenje bilo jako popularno u SSSR, većina stanovnika je ove uređaje koristilo u tu svrhu - da od svojih prijatelja ili članova porodice u inostranstvu dozna zanimljivosti i vesti pre svih ostalih.

Međutim, sovjetske inženjere je izuzetno vređala činjenica da se u njihovoj zemlji koriste uređaji koji su napravljeni "preko bare", pa su se oni brže bolje udružili i bacili na posao. Zadatak je bio jasan kao dan: treba napraviti video-telefone koji su bolji od američkih i to u relativno kratkom roku. 

Sovjetski inženjeri su (naravno) napravili unapređenu verziju

Prvi pravi sovjetski video-telefon je napravljen 1946. godine. I zaista, po mišljenju mnogi on je bio daleko napredniji od američke verzije: bio je povezan na lokalnu telefonsku mrežu (koju su takođe izumeli Rusi), a slika se prikazivala na ekranu "Rubina" - televizora "domaće" proizvodnje koji je bio dika i ponos čitavog Sovjetskog Saveza.

Sistem je funkcionisao na sledeći način: dobijete telegram u kome je navedeno da vas određenog datuma u određeno vreme očekuje video-poziv. Vi dolazite u poštu, stajete u red i... Čekate da se oslobodi neki uređaj. Nekada dođete na red tačno na vreme koje je naznačeno na telegramu, a nekada se pozivi pre vas oduže pa stojite i čekate. Ponekad i satima.

Mreža se polako širila, a video-veza "zaživela" i u drugim gradovima

Postepeno se infrastruktura širila, a sa njom i mogućnost povezivanja putem video-telefona i sa drugim gradovima. Međutim, kako se mreža širila, tako su rasli i troškovi njenog održavanja, koje je (naravno) moralo da se pokrije iz državnog budžeta. A kako se novac slivao tu? Pa, tako što su se ti video-pozivi naplaćivali.

Cene su sredinom 70-ih godina za ovakvo zadovoljstvo bile paprene: minut je koštao oko 5 rubalja. Poređenja radi, dnevnica za većinu radnika u SSSR bila je oko 3 rublje! Interesovanje za ovim tehnološkim čudom malo-pomalo je počelo da jenjava, sve dok se nije maltene potpuno ugasilo. Sledeći pik popularnosti ova tehnologija je dobila tek sa pojavom "pametnih telefona" kakve danas imamo svi.