Infantilnost i "unutrašnje dete" - po čemu se razlikuju

Za infantilne osobe često kažu da se ponašaju kao deca: beže od odgovornosti, impulsivno reaguju na razne situacije, a u slučaju da nešto ne pođe po planu obavezno okrive drugog ili splet nesrećnih okolnosti. Očuvanje, specifičnih za decu, oblika ponašanja u odraslom, zrelom dobu naziva se infantilnost. Ponašanje ovog tipa često je prepreka za stvaranje zdravih socijalnih i emotivnih odnosa, ali i karijerni rast i napredovanje.

Ko su "kidalti" - Odrasli koji kupuju igračke za sebe, donose najveći prihod industriji igračaka

Infantilnost nije isto što i "unutrašnje dete"

U današnje vreme često se infantilnost meša sa pojmom "unutrašnjeg deteta" dok  se u biti se oni potpuno razlikuju. "Unutrašnje dete" je termin koji potiče iz transakcione analize (metode u psihologiji koji je Erik Bern opisao jos 1960-ih godina), saglasno kojem u svakom od nas postoji tri ego stanja: roditelj, odrasli i dete.

"Unutrašnje dete" odgovorno je za emocije, osećajnost, impulsivnost i radoznalost, "roditelj" je zadužen za zahteve starijih koje smo ranije u detinjstvu prihvatili, a "odrasli" za sve odluke i koje smo doneli vodeći se principima realnosti i sagledavajući sve okolnosti, činjenice i faktore koji utiču na donošenje odluke. Kod osoba koje imaju adekvatnu psiho-emocionalnu zrelost, ta tri ego stanja su u balansu, što im omogućava da žive uravnotežen i harmoničan život, dok kod infantilnih osoba, taj balans ne postoji, a "kormilo" njihovih života je u rukama "deteta" u njima.

Sada kada razumemo razliku između "unutrašnjeg deteta" i infantilnosti, možemo opisati i koje su to odlike infantilnih osoba:

• Egocentrični su - uvek žele biti u centru pažnje, misle da se svet "vrti oko njih" i da svima moraju biti na prvom mestu,
• Nemaju samostalnost - kako teritorijalno, tako i finansijski zavise od roditelja (ili partnera), nesposobni su da obezbede sebi sve što im je potrebno za samostalan, odrastao život
• Nesposobni su da procene posledice svojih odluka ili aktivnosti – njihovo impulsivno i nepromišljeno ponašanje često ima neprijatne posledice
• Hipersenzitivni su i lako se ljute - emocionalno nezrele osobe teško prihvataju kritiku, čak iako je ona objektivna, postavljaju se u ulogu žrtve čim nešto nije po njihovom, ubeđeni da kritiku dobijaju jer ih niko ne voli i jer su svi protiv njih
• Nesposobni su da kontrolišu svoje želje - još bolje rečeno, da obuzdaju želje i sačekaju da se njihova želja realizuje, već srljaju pošto-poto
• Beže od odgovornosti - infantilne osobe nikada ne žele da preuzmu odgovornost za svoje reči ili postupke, a ne žele da preuzimaju odgovornost ni u poslu ili bilo kakvim drugim aktivnostima jer ne znaju kako sa njom da se nose, uvek svaljuju na druge zadatke jer su sigurni da će neko drugi to odraditi bolje
• Infantilnoj osobi je uvek kriv ili neko drugi, ili okolnosti, nikada ona sama. Često se čak izvlače na to da ih je neko isprovocirao, ili podstakao na neku nepromišljenost, ili su okolnosti bile takve da na njih nikako nije moglo da se utiče
• Beže od "dosadnih" poslova - kako je infantilna osoba zarobljena u ego stanju deteta, njoj su "odrasli", ozbiljni poslovi krajnje nezanimljivi - oni ne čitaju ugovore, večito kasne i "probijaju" rokove
• Ne umeju kontrolisati emocije - ako polazimo od koncepta tri ego stanja, infantilnom osobom upravlja "dete", dok se kod zrele osobe uvek pored nalazi i "odrasli" (koji mu pomaže da svoje emocije razume i usmerava ga): zato je kod zrelih osoba razvijena emocionalna inteligencija, što se za infantilne ne može reći

Kako se infantilnost odražava na život i odnose sa okruženjem

U društvu infantilne osobe često nazivaju Petrom Panom, čiji se sindrom povezuje sa ljudima koji ne žele da odrastu i preuzimaju adekvatne socijalne uloge koje zahtevaju određeni nivo odgovornosti. Partneru infantilne osobe nije lako: on treba da na sebe preuzme odgovornost odrasle osobe i svakodnevno se vodi računa o svim finansijama, plaćanjima računa i poreza, obezbeđivanju hrane, odlascima na preglede, servisiranje kola i tome slično, budući da se njegovom infantilnom partneru sve to čini dosadnim i nepotrebnim. Naravno, ovakvo ponašanje ne samo da unosi određene poteškoće u živote bliskih, već i određenu dozu nemira koja na kraju može rezultirati i netrpeljivošću i prezirom. Zato je neophodno postaviti lične granice na vreme, kako se ne bi dogodilo da na kraju samo jedna osoba na svojim leđima "vuče" čitav odnos.

Kada su u pitanju karijerne prepreke sa kojima se infantilne osobe mogu susreti, tu su pre svega ili potpuna nezainteresovanost za rad i privređivanje na bilo kom nivou (što dalje prouzrokuje finansijsku zavisnost od članova porodice ili partnera), ili nemogućnost napredovanja usled hroničnog bežanja od odgovornosti ili preuzimanja inicijative, kao i nezainteresovanosti za bilo kakve ozbiljne i zahtevne zadatke. Kao i u privatnom životu, tako i u poslu, sa osobama koje su infantilne potrebno je postaviti granice, kao i jasno definisati ciljeve i zadatke, budući da su manje "saradljivi".