Šta su lične granice i zašto je važno da ih imamo

Lične granice su pravila ili limiti koje osoba kreira kako bi postavila jasne, sigurne moguće načine kako drugi treba da se ponašaju prema njoj. Da bi osvestili granice prema drugim ljudima u našem životu, pre svega moramo postaviti granice prema sebi. "Granice prema sebi su sve one situacije u kojima prekršimo obećanje koje smo dali sebi. Granica je potrebna tamo gde je frustracija. Ako ti nešto smeta, potrebno je postaviti granicu. To je suština. Jer, šta je granica nego li iskomunicirana potreba, iskomunicirana očekivanja? Pretvaranje onoga što osećamo u reč, tj. postavljanje granice sebi i drugima", objašnjava za RT Balkan psiholog Marković. 

Kada i prema kome je najteže postaviti ličnu granicu?

"Najteže je sa bliskim ljudima, bilo da su to naši roditelji, deca, braće i sestre, partneri, ljudi do kojih nam je najviše stalo. Lakše ćemo preživeti ako se naljuti na nas kolega i sa njim pokvarimo odnos, nego li mama. Mamu ne možemo da zamenimo, posao možemo", objašnjava nam psiholog Marković.

"Granice menjamo postepeno, počinjemo tamo gde je strah najmanji, kako bismo bili sigurni da se ništa strašno neće desiti. Jer, iz moje prakse, posledice kojih se plašimo u 95 posto situacija se ne dese".

Kako pomoći na pravi način, često je pitanje koje nas muči. U nekim slučajevima osoba koja nama pomaže ne čini to na pravi način, pa dolazi do nesporazuma i povređivanja emocija. 

"Pre svega, trebalo bi da komuniciramo o tome šta osećamo, jer ne možemo znati šta kome smeta. Možemo da pitamo: Šta ti je potrebno? Hoćeš li da te saslušam? Hoćeš da tražimo zajedno neko rešenje? Šta bi ti najviše značilo? Na drugoj strani je onda da nam kaže o svojim potrebama", objašnjava Marković kako bi trebalo da izgleda postavljanje granica kada pomažemo drugome.

"Na nama je da damo povratnu informaciju osobi koja nam daje savet, pomoć ili podršku. Jer, ako je drugoj strani stalo do nas, želeće da promeni pristup, ako je potrebno."

Na svom Instagram profilu, psiholog Marković na šaljiv i upečatljiv način, kroz tri izmišljena lika prikazuje kako pravilno postaviti granicu.

Temperament sa kojim se rodimo je način na koji odgovaramo na svet koji nas okružuje, a karakter gradimo kroz vaspitanje. Međutim, na nas utiče sredina, prijatelji, vršnjaci, nastavnici. Generacije koje su odrastale devedesetih godina u nemaštini svoje potrebe nisu mogli da zadovolje na adekvatan način i zato im se često činilo da mnogo traže. "Kod čitave generacije se stvorio doživljaj da, ako tražimo, dosadićemo ljudima i bićemo im teret. Zbog toga nam je teško da tražimo podršku, i umesto toga se trudimo da budemo jaki, sve uradimo sami, i dokažemo se. Pokušavamo da postignemo sve: da budemo sa decom, napravimo ručak, završimo posao, budemo tu za prijatelje isl, zbog čega nereteko zdravlje trpi", objašnjava nam psiholog.

Kako da naprvimo granice da život funkcioniše a da ne ugrozimo svoje zdravlje?

"Ne pokušavajući da budemo svemoćni, već tražeći pomoć, za ono za šta nismo neophodni. Da li je važnije da   detetu skuvam ručak ili da  saslušam šta se desilo u školi i zašto je uplašeno i tužno? Neko drugi može da skuva ručak, ali sam ja jedina osoba koja svom detetu može da bude mama. Kad imamo previše obaveza biramo na osnovu prioriteta čemu da posvetimo više vremena, u zavisnosti od toga šta je najvažnije", smatra Milica Marković.

Deca najbolje uče kroz primer, čak 70 posto komunikacije je neverbalno i ona će pre gledati šta radimo, nego šta govorimo. "Ako smo odrastali u sredini gde su mame trpele: ćuti i trpi, nemoj da se pobuniš, jer si onda loša snajka, loša supruga, pratićemo taj primer. Ako nemamo granice, potrebno je da radimo na sebi, jer nećemo ni dete usmeriti ka zdravim granicama. Zdrave granice su jasne, detetu daju nedvosmislene smernice kako da se ponaša", kaže za RT Balkan Milica Marković.

U radu sa svojim klijentima, psiholog i psihoterapeut Marković praktikuje  jednu zanimljivu vežbu: Zamoli svoje klijente da "odmotaju" film svog života i zamisle kako bi on izgledao za 6 meseci ili godinu dana, ukoliko oni ništa ne promene. " Shvatajući tada da se bez njihove inicijative ništa neće promeniti, i da će biti još gore, oni se napokon suočavaju sa sobom, i odlučuju se na odgovornost prema svom životu. Promena mora da krene od nas", smatra Marković. 

"Ljudi se plaše konflikta, plaše se da neće umeti da se snađu, da će pokvariti ili izgubiti odnos, da će da izgube sebe postavši drugačiji: arogantni, drski, sebični. Ne shvataju da granice nisu tu da ih promene u potpunosti, već da im pomognu da zadrže svoju dobrotu, a da se ne osećaju iskorišćeno", kaže Milica.

Ukoliko osetite da ste napeti, isfrustrirani ili da imate nelagodu da kažete drugome kako se osećate, pravo je vreme da preispitate svoje granice. Niko osim vas ih neće promeniti. Najbolji dan za počinjanje je danas, kako bi vaš "film" bio onakav kakav zaslužujete sutra.