Magazin
Zašto je samodisciplina bolja od motivacije
Biti ujedno sopstveni mentor i podrška nije lak posao, ali uz promenu perspektive i razmišljanja, vežbanje samodiscipline može postati uživanje.
''Disciplina'' mnoge asocira na kažnjavanje, jer se reč najčešće koristila kao posledica za kršenje pravila tokom odrastanja. Ravijanje samodiscipline je jedna od najvažnijih veština koje čovek mora da savlada, kako bi zaista maksimalno koristio svoje sposobnosti i imao ispunjeni život.
Danas je lako upasti u ''začarani krug lenjosti'', jer postoji beskonačno aktivnosti i zanimacija koje lako odvlače pažnju. U redu je opustiti se i uživati u omiljenoj seriji, izlascima sa prijateljima i sl, ali kada zabava postane veći prioritet nego određene obaveze i lični ciljevi, onda je vreme za promenu.
Samodisciplina nije isto što i samokažnjavanje, već je važna stavka u samoostvarenju i poštovanju svog tela i uma. Bez dobrih navika, čovekovo zdravlje (telesno i mentalno), karijera i međuljudski odnosi mogu biti ugroženi. Ne postoji objektivni pravilnik za vežbanje samodiscipline, ali najvažniji korak koji se može definisati je način razmišljanja o životnim izazovima.
Bilo da je u pitanju cilj u karijeri, fitnesu ili novim hobijima, uvek je potrebno postaviti nekoliko ličnih pravila koja će biti vodič za uspeh. Izazov ne mora biti isto što i kazna ili velika obaveza koja se mora ispuniti. Umesto toga, to može biti nova prilika za lični razvoj, upoznavanje novih ljudi i širenje vidika. Za početak, dobro je da novopostavljen cilj bude ''blizak'' pojedincu - oni koji neko vreme treniraju mogu probati novu vrstu kardio vežbe, oni koji čitaju knjige mogu pronaći novi žanr, a oni koji brinu o svom telu mogu naučiti drugačije recepte za zdrave obroke.
Tako se postepeno izlazi iz zone komfora. Nakon postizanja ''bliskog'' cilja, lakše je preći na teže stvari. Zadovoljavajući osećaj uspeha će prijati, ali tada ujedno nastaje sledeća mentalna klopka: motivacija. Taj pozitivni osećaj nadahnuća, kada svaki izazov deluje izvodljivo, vrlo brzo nestane. Tada je vreme za samodisciplinu koja, kada se redovno uvežbava i primenjuje, može da opstane ceo život. Nakon svakog uspeha, važno je ostati ''na zemlji'' i racionalno sagledati sledeći korak.
Kao mišić koji se trenira, samodisciplina ne sme biti zapostavljena. Potrebno je da određene obaveze ili ciljevi, koji deluju kao ''nemoguća misija'', postanu samo još jedan neizbežan deo dana. Filozofija stoicizma je usko povezana sa razvijanjem ovakvog načina razmišljanja. Bez obzira na frustracije ili umor, rezultat će uvek vredeti.
Ukratko, motivacija je prolazna euforija, a samodisciplina je postavljanje razuma i uspeha iznad ličnih osećanja i može večno da traje.
Naravno, to ne znači da treba ignorisati znakove upozorenja koje telo šalje u vidu fizičkog umora, burnauta i ostalih stresova, ali važno je imati meru.
Često treba preispitati sopstvena osećanja: Motivisani smo zgodnim telom slavne ličnosti, ali nikako da počnemo trening. Da li je zaista u pitanju fizički umor ili nam se ''jednostavno ne ide'' u teretanu taj dan?
Uz svakodnevne frustracije, postepeno postavljanje i poštovanje pravila koja sebi zadajemo zarad ličnog uspeha mogu biti spas od nezadovoljstva. Pratiti sopstvene principe i zdrave navike su samo još jedan način poštovanja svog uma, tela i vremena. Motivacija je dobra kao ''dodatna energija'', ali pravi test izdržljivosti je kada ona iščezne, a rutine se i dalje poštuju i donose uspešne rezultate.
