Magazin

Najstarija pekara na drva nalazi se na Mikonosu - hranila je i Napoleonovu vojsku

Na vetrovitom Mikonosu, nalazi se neočekivano blago - najstarija pekara na drva u Grčkoj. Kako opstaje, vekovima, za nju se vezuju razne priče, a jedna od njih jeste da je upravo ova pekara snabdevala hlebom Napoleonove trupe tokom ratova.
Najstarija pekara na drva nalazi se na Mikonosu - hranila je i Napoleonovu vojsku© Johnny Africa/unsplash

Na ostrvu Mikonos, gde je turizam glavni izvor prihoda, ostalo je malo toga što je autentično. Kada je svetski džet set "otkrio" ostrvo šezdesetih godina prošlog veka, doneo je preko potreban prihod ljudima koji su pogođeni siromaštvom.

Usledio je brz razvoj kako bi se privukao veliki broj turista, ali uprkos iznenadnom prilivu bogatstva, broj stanovnika je počelo da opada jer su troškovi života postali preskupi.

Danas može biti teško pronaći bilo šta sa starog Mikonosa, uprkos istoriji ostrva od više od 3 hiljade godina. Ipak, opstala je pekara na drva - Gioras, u kojoj je prvi plamen zapaljen u 15. veku. Sada je vode muž i žena Džordž Vamvakuris i Kloi Papajoanu. Ima "odlikovanje" da je najstarija pekara na drva u Grčkoj i pripada porodici Vamvakuris i to otkako su Mlečani napustili ostrvo 1718. i predali posao Džordžovom dalekom pradedi.

Partenon svih grčkih pekara na drva

Pekara je poznata kao 'Partenon svih grčkih pekara na drva'", kaže Marija Loi nagrađivana grčka kuvarica:

"Različiti regioni Grčke imaju različite kulinarske kulture koje se mogu videti u njihovim lokalnim hlebovima. Na njih utiče lokalna kultura i dostupnost sastojaka. Hleb na Mikonosu je tipičan za Kiklade, i zove se paksimadija - tvrdi dvopek od ječma ili pšenice, dva puta pečen i začinjen lokalnim začinskim biljem, maslinovim uljem i anisom", kaže Marija.

Zidovi na prilazu pekari svedoci su minulih vremena. Sama pekara nalazi se uz strme kamene stepenice, a prostor je ispunjen delikatnim mirisom slatkog badema, cimeta, karameliziranog šećera i sveže kafe.

"Hleb koji se nekad pekao bio je poznat kao 'morski hleb' i prodavao se malim brodovima. Taj morski hleb, neka vrsta paksimadije, namerno je bio dugotrajan da izdrži dane i mesece na moru. Mogao se sačuvati do godinu dana, što ga čini savršenim za duga putovanja", pojašnjava kuvarica, a piše Bi-Bi-Si.

Hleb i francuska mornarica

Pomorci bi nosili ovaj hleb na duga putovanja. Umakali su ga u more kako bi ga rehidrirali, uživali su u njemu s maslinovim uljem i ponekad sa svežim plodovima mora. To je isti hleb kojim je ova pekara opskrbljivala francuske trupe tokom Napoleonovih ratova početkom 19. veka, priča vlasnica: "Ovaj skromni mikonoski dvopek igrao je ključnu ulogu čak i tokom Napoleonovih ratova jer je hranio francusku mornaricu".

Danas nema više hleba, ali tu su peciva i kafa

"Stariji ljudi, dolazili bi ujutro po po hleb. Vrlo su strpljivo čekali da dođe hrana. Onda, pre nekoliko godina, počeli smo kuvati kafu za lokalno stanovništvo. Onda su i drugi gosti poželeli isto. Dakle, Gioras se prilagodio. Kafa je postala deo jelovnika", pričaju vlasnici.

Ipak, morali su da odsutanu od proizvodnje hleba. Naime, kada je pre nekoliko godina, Džordžov otac preminuo, proizvodnja hleba je prestala. Nisu mogli da nađu nekoga da im pomogne, a i potražnja jednostavno nije bila tako velika.

Sastojke nabavljaju i na sestrinskim ostrvima, a veoma su posvećeni očuvanju starih recepata i tradicije: "Nasledili smo knjigu sa receptima piškota, slatkih peciva, sireva, čak i meda", ponosno kaže Kloi.

image