Uloga Vatikana u kreiranju globalne politike
Sveta stolica je de facto priznala nezavisnost ”Kosova”, ali to nije zvanično objavljeno isključivo radi ostavljanja otvorenih vrata za vođenje ekumenskog dijaloga sa SPC
Vatikan ili Sveta stolica je jedno od najzanimljivijih, najintrigantnijih i najkontroverznijih mesta na svetu, sa populacijom od samo nekoliko hiljada ljudi koja je čini i najmanjom državom na svetu. Uprkos tome, to je mesto puno slave i ogromne moći. Ujedno, sa Vatikanom se povezuju i mnoge teorije zavere, počevši od toga da ima snažan uticaj na kreiranje globalne politike pa sve dotle da je "novi svetski poredak" dizajnirao i sam papa.
Postoje teme o kojima se u odajama Vatikana nikada ne govori, jer ulaze u domen "zaveta ćutanja". Primera radi, Rojters je, kao jedna od najvećih novinskih agencija na svetu, svojevremeno pisao da su Vatikan i Katolička crkva puni dokazanih mračnih tajni o kojima se nikada, ili samo ponekad i to pomalo govori.
U tom kontekstu, jedan od najneverovatnijih podataka kaže da Vatikan ima jednu od najviših stopa kriminala na svetu, dok statistički podaci otkrivaju da je svaka osoba u Vatikanu povezana sa 1,5 krivičnih dela, po čemu se ova najmanja država na svetu svrstava u društva sa najvećom stopom kriminala.
Kada je reč o ulozi Vatikana u kreiranju globalne politike, još pre 80 godina je Josif Visarionovič Staljin rekao da je Vatikan odavno veliki "globalni politički igrač, čak i kada se to nije primećivalo". Dodao je da bez obzira na činjenicu što nije imao naoružane divizije, bio je moćniji od mnogih država koje su ih imale. Staljin je primetio da, bez obzira na činjenicu što su neke pape izgledale kao neuspešni političari, koji su uvek isticali političku neutralnost, ipak su Svetu stolicu uvele na stranu gubitničkih koalicija u oba svetska rata.
Poverljiva depeša broj 0971
Iako se u vreme Prvog svetskog rata na čelu Vatikana nalazio papa Benedikt XV, dok je za vreme Drugog svetskog rata bio papa Pije XII, ipak je Sveta stolica uspela da ne pretrpi veću štetu, jer su njihovi poglavari ne menjajući osnovni politički kurs, "nakon ratova uspeli da Vatikan prevedu na pobedničku stranu".
Sve su to uspeli bez obzira na podatke koje iznosi Institut za političke studije u kratkom pregledu uloge Rimokatoličke crkve u narušavanju i razbijanju srpske i jugoslovenske državnosti.
Istoričar Aleksandar Raković na osnovu nekih karakterističnih primera prikazuje kako je Rimokatolička crkva tj. Vatikan, sa spoljnim agresorima i domaćim pomagačima, kovala planove o razbijanju kako državnosti Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, državnosti Kraljevine SHS, socijalističke Jugoslavije i Savezne Republike Jugoslavije, tako i državnosti Republike Srbije na KiM i državnosti Republike Srpske.
Kada je u pitanju razbijanje državnosti Republike Srbije na KiM, iako Vatikan zvanično nije priznao tzv. nezavisnost južne srpske pokrajine, u isto vreme zahvaljujući "Vikiliksu" saznajemo da je 30. aprila 2008. iz američke ambasade iz Rima poslata poverljiva depeša broj 0971, u kojoj piše da je Monsinjor Migel Mauri rekao američkim zvaničnicima da je "Sveta stolica 'de facto' priznala nezavisnost 'Kosova', ali to nije zvanično objavljeno, isključivo radi ostavljanja otvorenih vrata za vođenje ekumenskog dijaloga sa SPC".
Tajni sporazum
U prilog ovome treba dodati da je na okruglom stolu koji je organizovan od strane Pokreta za Srbiju, povodom zasedanja evropske grupe Trilateralne komisije u Beogradu od 31. oktobra do 2. novembra 2014. godine, ugledna profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu dr Smilja Avramov govorila o tajnom sporazumu o uništenju pravoslavlja od strane Vatikana, SAD i Nemačke. Dr Avramov je tada rekla da je "između ove tri zemlje sklopljen tajni sporazum 1976. godine u 11 tačaka", od kojih se jedna odnosi na "totalno uništenje pravoslavlja". Učesnici tajnog sporazuma su bili kristalno jasni kada su rekli da pravoslavlje mora biti izbačeno iz svetskih komunikacija kao religija, jer je to jedini homogenizujući momenat pravoslavnih zemalja koji ima političke dimenzije, što znači da bi globalizacija uz pravoslavlje veoma teško uspela.
Potpisnici ovog dokumenta su konstatovali da bi se uništila srž pravoslavne teologije, neophodno je uništiti pravoslavlje u celini, što je jedino moguće ostvariti prodorom u samu crkvu, i to putem podmićivanja crkvenih velikodostojnika velikim svotama novca. Na kraju su dodali da je realizacija ovog plana neophodna, jer je pravoslavna teološka misao jedina koja se može povezati sa onim što oni nazivaju globalizacija.
Iskrenost odnosa Rimokatoličke crkve prema SPC najbolje se vidi i iz primera od pre skoro 80 godina, 4. marta 1945. godine. Tada je komunistički režim vršio veliki pritisak na SPC da prizna autokefalnost MPC, što je SPC energično odbijala, ističući "da bi na taj način izvršila samoubistvo". I onda je, tog datuma, po nalogu i uz punu podršku režima, tzv. "Inicijativni odbor" sazvao Makedonski crkveno-narodni sabor kome je prisustvovalo oko 300 delegata iz cele Makedonije, dok je u ime Rimokatoličke crkve bio prisutan Alojz Turk, potonji nadbiskup beogradski. Na taj način je očigledno demonstrirana želja Vatikana da se izvrši dezintegracija SPC.
Kao što vidimo, Sveta stolica obilato koristi svoju pretenziju na duhovnu univerzalnost sa ciljem da deo globalne moći osigura za sebe. Kada je reč o Rimokatoličkoj crkvi danas, ona predstavlja sistem državne i profesionalne delatnosti, kao da je reč o multinacionalnoj korporaciji.
