Sukob u Gazi i brdo u Jerusalimu: Geopolitika i(li) eshatologija

Većina geopolitičkih analitičara je ostala zbunjena aktuelnim zbivanjima na Bliskom istoku, u nemogućnosti da pronađu odgovor na pitanje kako je moguće da je Izrael, koji ima najopremljeniju obaveštajnu službu sa ubedljivo najvećim budžetom na Bliskom istoku, dozvolio da ih u subotu 7. oktobra "iznenadi" upad Hamasa na njihovu teritoriju koji je uzrokovao veliki broj žrtava (oko 1.500)! Utoliko pre, kada se zna da Šin Bet, izraelska unutrašnja obaveštajna služba, kao i jedna od najrespektabilnijih obaveštajnih službi na svetu – Mosad, ali i moćna vojna obaveštajna agencija, danonoćno nadgledaju svaki pedalj palestinske zemlje i imaju široku mrežu obaveštajaca infiltriranih u Pojasu Gaze?

Kako je onda moguće da se sve ovo dogodi i ko je u stvari Hamas, koga mnogi nazivaju terorističkom organizacijom? Zvanično, reč je o dobro organizovanoj i još bolje finansiranoj organizaciji koja je osnovana 1987, neposredno posle izbijanja palestinskog ustanka (prve intifade) i to kao ogranak Muslimanskog bratstva čije je sedište u Egiptu. Ideologija Hamasa se zasniva na sunitskom islamizmu kao i lokalnim nacionalističkim i anticionističkim aspiracijama. Njegov osnivač je šeik A. Jasin, vođa palestinskog Muslimanskog bratstva koji je stacioniran u Gazi.

Kada je reč o nezvaničnim informacijama koje već nekoliko decenija cirkulišu u javnosti, Hamas je osmislila Amerika, njegovo formiranje nadgledao Izrael dok je finansiran od strane Katara. Cilj osnovanja Hamasa, po ovoj verziji, bio je da se suprotstavi veoma aktivnom palestinskom socijalističkom i sekularnom pokretu Fatah, na čijem se čelu nalazio Jaser Arafat, koji je bio predsedavajući Palestinske oslobodilačke organizacije od 1969. do 2004. kao i predsednik Palestinske narodne samouprave od 1994. do 2004. godine, i koji se zalagao za mirno rešenje sukoba i pronalaženje mirovnog rešenja za suživot dva naroda.

Konačno, takav sporazum je i postignut 20. avgusta 1993. u Oslu, da bi potom i zvanično bio potpisan na ceremoniji u Vašingtonu 13. septembra iste godine, od strane Jasera Arafata, u ime Palestinaca, i Jicaka Rabina u ime Izraela. Potpisivanju su prisustvovali predsednik SAD Bil Klinton, ministri spoljnih poslova SAD Voren Kristofer, Rusije Andrej Kozirev, Izraela Šimon Peres i palestinski predstavnik Mahmud Abas.

Kao rezultat toga, Jaser Arafat je 1994. dobio Nobelovu nagradu za mir, zajedno sa izraelskim ministrom spoljnih poslova Šimonom Peresom, koga je na mirovnom skupu 1995. ubio izraelski ekstremista Jigal Amir, čime je bliskoistočni proces znatno usporen. U trenutku smrti Šimon Peres je imao 73 godine.

Kada je reč o Jaseru Arafatu, on je 11. novembra 2004. otrovan radioaktivnim polonijumom u francuskom naselju Klamar, u pariskom regionu u departmanu Gornja Sena.

Novo žarište

Ovakav sled događaja, čak i laika navodi na zaključak da pripadnicima duboke države nikako nije odgovaralo postizanje mirovnog rešenja na Bliskom istoku, već su im stalno potrebne neuralgične tačke koje se u svakom trenutku mogu aktivirati kada kreatorima zapadne geopolitike to odgovara.

U tom kontekstu, nameće se pretpostavka da bi posle kraha politike SAD na ukrajinskom ratištu, a u cilju skretanja pažnje svetske javnosti, bilo korisno otvoriti novo žarište sa velikim brojem žrtava među civilima a pogotovo decom. Upravo stoga i pitanje da li je Hamas zaista "iznenadio" izraelske obaveštajne službe kao i američka satelitska snimanja svakog pedlja ove teritorije, ili je pak sve unapred isplanirano radi davanja alibija Izraelu da brutalno reaguje i očisti pojas Gaze kako bi dobio izlaz na more.

U nemogućnosti da se sagledaju svi aspekti geopolitičkog mozaika ovog problema, mnogi su se okrenuli ka eshatološkom razumevanju današnjih događaja. Stoga, prvo treba da odgovorimo na pitanje šta predstavljaju svetinje koje se nalaze na brdu iznad Jerusalima?

Sveto mesto

Po predanju, reč je o mestu sa koga je Gospod Bog uzeo prah zemlje od koje je stvorio prvog čoveka – Adama. To uzvišenje se naziva Hramovna gora, koje je ujedno najvažnije i najspornije religijsko mesto na svetu, i nalazi se u starom delu Jerusalima koji Jevreji zovu Gora kuće (Božije), a muslimani plemenito utočište. Džamija Al Aksa se nalazi na Hramovnoj gori, mestu gde se nekada nalazio Jerusalimski hram koji je do temelja srušen u prvom veku nakon neuspele jevrejske pobune protiv Rimljana. Nakon razaranja, Jevrejima je bio zabranjen ulazak u Jerusalim.

Kasnije su ga muslimani preoteli od hrišćanske Vizantije, gde su na mestu nekadašnjeg hrama sazidali džamiju. Zapadni zid koji opasuje uzvišenje na kome se nalazi Al Aksa smatra se jedinim ostatkom Irodovog hrama i predstavlja najsvetije mesto za Jevreje koji ga nazivaju Zidom plača.

Kada je reč o džamiji Al Aksa, ona je za muslimane jedno od najsvetijih mesta islama – treća sveta džamija. Prva je džamija Al Haram u Meki u čijem se dvorištu nalazi Ćaba, centralno sveto mesto svih muslimana, gde se ide na hadž. Drugo po važnosti je Poslanikova džamija u Medini, jer se u njoj nalazi grob Muhameda.

Što se tiče Jevreja, nekada su se na tom mestu nalazila dva velika jevrejska hrama, a nedaleko od tog mesta se nalazi pomenuti Zid plača koji predstavlja jedino što je ostalo od starih hramova. Svake godine, milioni Jevreja tu dolaze da se mole.

Treći jerusalimski hram, prema jevrejskoj tradiciji, biće podignut na istom mestu, na Hramovnoj gori u Jerusalimu, gde su stajala prethodna dva hrama. Prema prorocima drevnog Izrailja, ovaj hram će postati duhovni centar za jevrejski narod i čitavo čovečanstvo.

Ali to nije moguće makar dok na istom mestu stoji džamija Al Aksa. Što eshatološki sukob dve strane čini teško pomirljivim...