Uskoro: Kraj "ratovanja sa nultim rizikom" za kukavičke Evropljane

Jostejn Hauge (Jostein Hauge), profesor Univerziteta u Kembridžu, povodom poslednjeg govora američkog predsednika Donalda Trampa u Generalnoj skupštini UN napisao je sledeće:

"Kao istraživač međunarodne političke ekonomije, to tvrdim sasvim ozbiljno - međunarodni poredak 'zasnovan na pravilima' je mrtav. U Generalnoj skupštini UN Tramp krajnje neformalnim tonom govori o uništenju jedne države. U sali vlada tišina. Nema zajedničkog protesta. Nema zvaničnog prigovora.

I sve to prevazilazi puku retoriku.

Amerika je bombardovala Iran, što je očigledno kršenje međunarodnog prava.

Amerika je otela lidera Venecuele i pljačka prirodna bogatstva te zemlje, što je očigledno kršenje međunarodnog prava.

Amerika je pooštrila blokadu Kube, što je očigledno kršenje međunarodnog prava.

Tu je, naravno, i genocid u Gazi, čemu Amerika pruža bezuslovnu podršku.

Posle Drugog svetskog rata Amerika je bila jedan od glavnih arhitekata sistema koji je trebalo da podstiče svetsku saradnju. Ipak, Vašington je dosledno kršio pravila tog sistema da bi ostvario svoje imperijalne interese. Sistem je zato izgubio svaki legitimitet."

U drugoj objavi osvrnuo se na lik i delo "ministarke spoljnih poslova" EU:

"Kaja Kalas nijednom nije osudila Trampovu administraciju zbog nezakonitog bombardovanja Irana – koje je dovelo do zatvaranja Ormuskog moreuza – niti zbog pokolja 120 nedužnih đaka. Uprkos tome, ponosno objavljuje da vrši pritisak na Iran da ponovo otvori moreuz i da 'poboljša stanje ljudskih prava'.

Zapad je u očima ostatka sveta postao predmet podsmeha. Većina njegovih lidera ponaša se poput klovnova. Učestvuju u hladnokrvnom ubijanju dece i svesno krše međunarodno pravo na svakom koraku. Pa ipak, usuđuju se da na svetskoj pozornici polažu pravo na 'moralnu i pravnu superiornost'."

Navedene dve objave na platformi Iks samo su kap u moru sličnih komentara pronicljivijih analitičara međunarodnih odnosa koji poslednjih godina sa sve većom zapanjenošću prate u šta se naš svet pretvara uz pomoć tako očiglednih "duplih aršina" koje nameće "Kolektivni zapad".

Ali postoji i druga, možda još opasnija "zapadnjačka nejednakost" koja bi mogla da rasplamsa jedan veoma opasan, čak fatalan rat.

Kada slušamo Sergeja Lavrova i druge ruske zvaničnike kako zbore o Zapadu, shvatamo da im se taj Zapad – zapravo već gadi. Jasno je i zašto. Povodom sve žešćih napada ukrajinskih snaga na ciljeve duboko u unutrašnjosti Rusije, političari iz država tzv. Zapada neprestano upozoravaju da se ti udari sprovode pomoću zapadne tehnologije i zapadnih satelitskih i drugih obaveštajnih podataka.

Dakle, gde je ukrajinsko zaleđe?

Očigledno ne u zapadnoj Ukrajini, nego u srcu zapadne Evrope – u Nemačkoj, Italiji, Velikoj Britaniji, Poljskoj … svuda gde se proizvodi oružje za kijevski režim. Pošto je reč o članicama NATO-a, to "zaleđe" smatra da ga štiti Vašingtonski ugovor i njegov član 5 koji svim članicama garantuje kolektivnu odbranu.

Veliko je pitanje da li je taj član zaista čudotvorni "smokvin list" za sva nepočinstva, kako veruju članice NATO, a činjenica je da se Rusija suočava sa ozbiljnom dilemom: bori se protiv neprijatelja čije je zaleđe naoko bezbedno i mora da pazi da napadima na to "ukrajinsko zaleđe" ne izazove sukob sa NATO paktom i treći svetski rat. Istovremeno je rusko zaleđe izloženo sve drskijim napadima NATO država koji se orkestriraju preko teritorije Ukrajine.

To je klopka u koju Zapad pokušava da uvuče Rusiju kako bi je dugoročno iscrpeo i raskomadao. Reč je o nepoštenom vojskovanju kome može da stane na put ili poraz Ukrajine, ili još širi i još razorniji rat.

Moskva je to jasno formulisala još u septembru 2024. kada je Vladimir Putin upozorio da udari zapadnim raketama dugog dometa duboko na teritoriju Rusije nisu mogući bez zapadnih satelitskih podataka i zapadnog osoblja koje izračunava putanju za ciljeve, te da to znači neposredno uplitanje zemalja NATO u konflikt u Ukrajini.

Posle prvih takvih udara, usledio je novembra iste godine "orešnik" na Dnjepar, uz poruku da Rusija zadržava pravo da gađa vojne objekte zemalja čije se oružje koristi protiv nje. I tu je suština problema.

Uverenje da se Evropljani bore nepošteno, podlo, preko leđa Ukrajinaca i njihove ogromne žrtve, a protiv njihove "ruske braće", ima duboke istorijske korene jer nije malo onih koji smatraju da Zapad vodi nemoralan rat. NATO je po konvencionalnim snagama nesumnjivo jači od Rusije, pa ipak se u ratu protiv nje bori nefer i podmuklo.

Nekada bi se reklo da krši načelo "jednakosti oružja".

Jednakost oružja (equality of arms / paritas armorum) u etici i pravu rata označava načelo prema kome bi sukobljene strane trebalo da imaju približno jednake uslove, mogućnosti i sredstva za vođenje borbe i odbranu. Iako se pojam najčešće koristi u procesnom pravu (pravo na pravično suđenje), u etici rata – u okviru doktrine pravednog rata (Just War Theory) – on otvara složena moralna i pravna pitanja.

U istorijskoj etici rata, naročito u srednjevekovnom viteškom kodeksu, jednakost oružja bila je temelj moralnosti sukoba, odnosno "moralne simetrije". Smatralo se da borba ima smisla i da je časna samo ako su protivnici u sličnom položaju, a napad na nenaoružanog ili znatno slabijeg protivnika važio je za kukavičluk.

Zato su kroz istoriju zabeleženi česti pokušaji da se zabrani oružje koje narušava tu ravnotežu: Drugi lateranski koncil je, na primer, 1139. godine imao za cilj da zabrani samostrel jer je omogućavao paorima da iz daljine ubiju viteza u oklopu. Savremena etika i pravo rata, međutim, više ne insistiraju na premisi da vojske treba da imaju istu količinu ili isti tehnološki nivo naoružanja (što je u praksi nemoguće), već se usredsređuju na jednakost pred zakonom. U ratu zato važe ista pravila za sve: bez obzira na to da li je rat pravedan ili ne, i bez obzira na to ko je tehnološki nadmoćniji, obe strane moraju da poštuju ista pravila (Ženevske i Haške konvencije).

Istovremeno važi i zabrana asimetrične prednosti stečene nedozvoljenim sredstvima: tehnološki slabija strana ne sme da koristi zabranjene metode (živi štit, perfidiju ili terorizam) da bi nadoknadila manjak vatrene moći, a jača strana ne sme da primenjuje prekomernu silu.

Pošto materijalna jednakost oružja danas više ne postoji, etika rata se oslanja na načela srazmernosti i razlikovanja. Vojni odgovor nadmoćnije strane ne sme da prouzrokuje štetu – naročito među civilima – koja je nesrazmerna neposrednoj vojnoj prednosti koja se želi postići.

Tehnološka nadmoć donosi i veću moralnu odgovornost za preciznost i izbegavanje kolateralne štete, a obaveza jasnog razlikovanja boraca od civila još je stroža za stranu koja raspolaže naprednim sistemima osmatranja i preciznim oružjem. I u tom pogledu vidimo da posle udara hiljada ruskih dronova i raketa na ciljeve u Ukrajini ima relativno malo civilnih žrtava na ukrajinskoj strani, dok znatno skromniji napadi ukrajinskih dronova često odnose srazmerno mnogo više života ruskih civila – upravo zato što snage Kijeva ne poštuju pravila koja štite civile u oružanim sukobima.

A šta je sa osnovnim postulatom da u ratu važe ista pravila za sve?

Pravna i faktička zaštićenost "ukrajinskog zaleđa/pozadine" – dakle članica NATO pakta i EU – od ruskih napada pokazuje da ni "bojno polje" nije isto za Rusiju i Ukrajinu. Po klasičnom pravu neutralnosti, država koja jednoj zaraćenoj strani isporučuje oružje, obaveštajne i podatke za navođenje projektila ne može da se poziva na zaštitu koju uživa neutralna država. A upravo tu zaštitu Zapad sebi bahato prisvaja, iako formalno nije ni neutralan, ni zaraćen.

Takozvani "ravan teren za sve" (level playing field), koji Zapadnjaci tako rado pominju kada je reč o ovom ratu, osmišljen je tako da je Ukrajina smeštena "na uzvišicu" u odnosu na Rusiju. Iako je Rusija na prvi pogled moćnija, zapadni saveznici kijevskog režima su pri kreiranju uslova pod kojima se vodi ovaj sukob stvorili toliko "neravan teren" da on uistinu predstavlja prednost za Ukrajinu – odnosno za njene sponzore sa Zapada, prave gospodare ovog rata.

Reč je o ratovanju "bez rizika", koje je moralno sporno, a etičke dileme takvog ratovanja je prvi put u savremenoj Evropi otvorilo upravo NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine. Komanda NATO-a je tada uvela pravilo da piloti u ranoj fazi kampanje ne smeju da lete ispod 15.000 stopa (oko 4,572 kilometara). Cilj je bio da se eliminiše rizik od jugoslovenske protivvazdušne odbrane i prenosnih raketnih sistema ("stinger", "strela"). Iako je sa stanovišta vojne logike i brige za sopstvene vojnike ta odluka bila razumljiva, u međunarodnoj javnosti, među filozofima i etičarima, pa čak i u organizacijama za ljudska prava (poput Amnesti internešenela), proglašena je duboko nemoralnom.

Razlozi za takvu osudu svode se na tri ključne tačke.

Prvo, piloti NATO bombardera su, da bi sačuvali sopstvene živote, svesno povećali rizik za veće stradanje civila na zemlji. Let na velikim visinama, često kroz oblake i po lošem vremenu, drastično je smanjivao mogućnost da se mete vizuelno identifikuju. Zbog toga je dolazilo do katastrofalnih grešaka – od bombardovanja albanskih izbeglica na putu Đakovica–Prizren (kada su pilotima traktori i civilna vozila izgledali kao vojna kolona) do napada na putnički voz u Grdeličkoj klisuri i autobus kod Lužana.

Drugo, sve se pretvorilo u etički apsurd: kritičari su isticali da je "humanitarna intervencija", kako ju je NATO nazvao, postala sopstveni paradoks – životi pilota jedne strane postali su apsolutni prioritet u odnosu na živote civila koje su navodno hteli da zaštite.

I treće, prema klasičnoj doktrini pravednog rata, legitimitet ratnika proističe iz uzajamnosti rizika. Rat bez rizika pretvara se u egzekuciju. Kada je jedna strana potpuno zaštićena i nedodirljiva na nebu, a druga nema nikakvu tehničku mogućnost da uzvrati, sukob gubi karakter borbe i postaje jednostrano uništavanje. Pravnik sa Univerziteta Jejl Pol Kan (Paul W. Kahn) nazvao je to "paradoksom ratovanja bez rizika": kada nestane uzajamni rizik, nestaje i moralno opravdanje za ubijanje koje rat inače daje borcima. Time se promoviše kukavičluk umesto herojstva i uspostavlja sramna hijerarhija vrednosti ljudskog života – život jednog NATO pilota vredeo je više od života desetina ili stotina civila koji su stradali kao "kolateralna šteta" usled grešaka izazvanih bezbednosnim protokolom.

Nešto slično dešava se danas i u ratu Zapada protiv Rusije "do poslednjeg Ukrajinca" – a sve češće i Ukrajinke. Zapadni lideri se tapšu po ramenima i čestitaju sami sebi jer "jeftino slabe Rusiju", a da pri tom pregnuću ne gube živote sopstvenih sunarodnika, dok Ukrajinci ginu kao muve. Američki senator Ričard Blumental otvoreno se hvalio da Amerika za svoj novac dobija pun učinak, a da pri tom nije poginuo, ni ranjen nijedan američki vojnik. Oni, zaštićeni kao beli medvedi, iz svojih bezbednih bunkera bez rizika napadaju Rusiju.

U etičkim raspravama posle 1999. godine model ratovanja primenjen na nebu iznad SRJ postao je arhetip onoga što se danas naziva "ratovanje sa nultim rizikom" (zero-casualty warfare). Njegovi neposredni naslednici su nemoralni zapadni političari skloni kukavičluku, svi oni koji danas svesno podstiču rat u Ukrajini, a sami ne rizikuju gotovo ništa. Upravo zato se ti političari ruskim liderima sve više gade – i podstiču sve žustrije rasprave o tome kako dalje.

Evropsko "ratovanje sa nultim rizikom" protiv Rusije sve više daje za pravo akademiku Sergeju Karaganovu i drugim analitičarima koji upozoravaju da Rusija, iako ima znatno manje gubitaka od Ukrajine, i dalje gubi previše dragocenih života svojih najboljih ljudi i da tome treba što pre stati na kraj. A svi slutimo šta to znači.

U svetu u kome je "poredak zasnovan na (zapadnim) pravilima" postao farsa u kojoj evropski huškači rata drugima drže moralne pridike, ne može se pobediti u sukobu poštovanjem pravila koja druga strana neprestano krši. Ako jedna strana ratuje iz zaklona i ne oseća težinu rata, rat može da traje unedogled, a na kraju može čak i da ga izgubi upravo ona strana koja pristane na nefer uslove borbe koje joj je nametnuo podmukli protivnik.

Evropska unija i NATO pakt upravo to rade: diktiraju "rat sa nultim rizikom" preko leđa Ukrajinaca koje Kijev lovi po ulicama i sada čak okovane lisicama šalje na front.

Nije teško razumeti šta to znači za Rusiju i svet. Ako ne želi da iskrvari u ovom sukobu, Rusija će pre ili kasnije biti primorana da kukavičke evropske lidere koji se kriju iza ukrajinskih skuta, natera da se vrate pravilima "viteškog ratovanja". Danas to ne znači jednakost oružja – ali znači ista pravila za sve. Ako je rusko zaleđe na udaru evropskih raketa i dronova, rat koji sledi teško da će moći da poštedi ukrajinsku "pozadinu" – države zapadne i istočne Evrope.

U suprotnom će Zapad, uprkos svim problemima koje mu taj rat donosi, nastaviti "ratovanje sa nultim rizikom" preko ukrajinskog "posrednika" koji krvari umesto Zapadnjaka.

Sve je izvesnije da će se zemlje EU i NATO-a, tek kada na svojoj koži osete strahote rata, prisetiti diplomatije i pribeći mirovnim pregovorima sa Moskvom. Pred nama su opasna vremena jer su ulozi sve veći. Evropa neće moći u nedogled da jeftino napada Rusiju i ujedno izbegava neposredne posledice rata.