Dobro jutro

Nije mi se išlo, imao sam mnogo posla u Beogradu, a tamo na planini, tamo nisam bio neophodan, sve je to tamo moglo da se uradi bez mene. Odlagao sam da se odjavim od tog puta, sutra ću, sutra ću, i onda je sutra došlo i našao sam se u kombiju koji nas je vozio na planinu.

Krenuli smo posle podne, da bismo uveče bili tamo, jer rano ujutru su nam počinjale obaveze. U kombiju sam razmišljao kako to da se tu nalazim, kako sam uspeo da i ne pokušam da izbegnem ovaj put. Onda je neko izvadio flašu domaće rakije i ja sam rekao da neću da pijem, nego hoću samo da pomirišem kakva je. Bila je odlična, šljiva pravljena kao da je nekome život zavisio od njene pitkosti. Kupili smo usput flašice hladne kisele vode, a ja sam pio kao da sam jedva dočekao.

Na planinu smo stigli uveče. Sneg je padao a mi smo se radovali jer nam je za sutra bio potreban. Kako smo se istovarivali iz kombija, kako smo izneli svu opremu i složili je tačno prema predviđenom rasporedu, kako niko nije pao i ništa se nije razbilo, ni danas nikome nije jasno. Bili smo usaglašeni i precizni, kao što samo pijan čovek može da bude.

Istuširao sam se hladnom vodom pred spavanje, naterao sam se. To je jedna od stvari koje radim, nateram se u hladnu vodu, gde god da je ima. Na planini je voda prehladna, dok prođe kroz cevi ko zna na kojoj je temperaturi, posle 30 sekundi počne da peče koža, a onda, ako je čovek pusti toliko i preko glave, glava počinje da trne. Ipak, posle toga bio sam bar pet minuta trezan, a onda sam utonuo u san pravednika.

Rakija je bila toliko dobra da sam pred zoru kad mi je zvonio alarm morao da se prisetim da sam stvarno juče pio. Glava mi je bila bistra kao planinski potok. Poželeo sam da sam kod kuće, opet sam se pitao zašto nisam izbegao put. Napolju je još bio mrak, i nije se razdanilo ni dok smo doručkovali, jer to je i bio plan, da pre zore izađemo. Sve je išlo po planu.

Hladan vazduh presekao me je, kao da sam tek doputovao. Dugo nisam osetio hladan jutarnji planinski vazduh, godinama. Sneg nije padao, svež i suv škripao nam je pod nogama, bilo je vedro, sunce još nije izašlo, rudela je zora. Krenuli smo, prvo malo peške, pa sankama, pa onda opet peške.

Popeli smo se uz jedno brdo i tada smo videli Sunce koje izlazi. Nisam znao da ću na vrhu tog brda, u najavi sunčanog dana, osetiti takav mir. Svi smo zastali, niko nije ni uzdahnuo, niko se nije okrenuo da pogleda onoga pored sebe, a svi smo videli to što smo videli. A to nije bilo ništa posebno, samo se Sunce izdiglo iznad horizonta, kao što se to dešava i svakog drugog dana. Do tada je bilo svetla, ali tada je bljesnulo, sneg je dobio novu belu boju i oči su mi se napunile suzama.

Svetlost se razlivala u nijansama žute i crvene, senke su postajale tamnije, bojila se dolina ispred nas, mi smo malo stajali a onda smo nastavili kao da se ništa nije desilo. Za tih nekoliko trenutaka odmorio sam se, neki teret za koji nisam ni znao da postoji, pao je sa mene.

I posle, dok smo odlično izvršavali zadatke koje smo imali, i dok smo se spuštali niz prazne padine na skijama i bordovima, dok smo vrištali na nedirnutom snegu, i dok smo se uveče grejali i pakovali za povratak, dok smo pričali kako nam je dobro bilo, sve je imalo utišan ton, sve je nestajalo u miru jednog običnog izlaska Sunca.