Autobuska stanica

Ali nije svaka druga, nego je baš ta, i ne može biti ista, jer autobusku stanicu čine i ljudi koji na njoj čekaju, a jedni ljudi mogu da budu samo na jednoj stanici, bar ja nisam čuo još da se neko nalazi na dva mesta u isto vreme. Na prozoru dečije sobe stojim i gledam.

Tu staju 77 i 79. Oba mi odgovaraju da stignem na posao. Ja se vozim dve ili tri stanice. Danas je toplo, toplije nego što bi iko očekivao. Evo sad dok stojim i gledam, 21 stepen je. Luda temperatura za 2. decembar. Mnogi ljudi nisu odmah shvatili koliko je toplo pa su i dalje odeveni kao da je juče ili prekjuče, u kaputima su, jaknama, s kapama na glavama.

Ipak, jedan dečko je u šortsu i majici s kratkim rukavima. U ušima su mu slušalice a u rukama lopta za basket. Kuda li ide da igra basket? Ili odakle se vraća?

Gde se igra basket ne znam. Ranije, u ovom kraju, bilo je nekoliko terena, tu u blizini. Sad mislim da nijedan od njih ne postoji. Ne šetka dok čeka, ne cupka, možda ne sluša muziku, možda sluša neku audio knjigu, ljudi to rade danas. Stoji tako mirno da mi je to i neverovatno. Istina, gledam ga od preko puta, ali deluje nepomično kao spomenik.

Za trenutak ga posmatram kao spomenik svim terenima u kraju kojih više nema, a onda dolazi zglobni 77, zakloni ga, i kad je napustio stanicu, njega više nije bilo. Sad kad ga se setim, majica mu nije bila znojava i nije delovao umorno, znači verovatno je tek išao na basket. Nek mu je sa srećom.

Na stanici su dve drugarice koje su skoro identično odevene, tinejdžerke. Jedna žena je sama, s kapom na glavi i tašnom na ramenu. Ona je ustremljena uz ulicu, gleda u pravcu iz koga stižu autobusi. Ona će ga prva videti kad se pojavi na horizontu. Stoji kao životinja koja pokušava da namiriše plen.

Baka koja izgleda kao da se sad pomerila s tezge na pijaci sedi. Oba autobusa mogu da je odvedu do Palilulske pijace, nema sumnje da tamo ide. Ona je u svojim mislima, gleda pravo ispred sebe.

Autobus kad dođe, došao je. Tri momka su zajedno, s rancima na ramenima, srednjoškolci koji idu u školu. Svako gleda u svoj telefon. Onda ovaj srednji pokazuje drugoj dvojici nešto na svom telefonu, svi se smeju, ovaj levi napravi dva koraka unazad, zatapše nekoliko puta, čučne i uhvati se za glavu. Ta koreografija je nesumnjivo služila da pokaže svoje oduševljenje time što je video. Ovoj dvojici se dopala koreografija, smeju se iz tapšu ga po ramenima. I meni se dopala, neka se zna.

Onda po gospođi koja njuši autobus primetim da nešto stiže, samo se još malo napela, malo se više ustremila, i da, nešto ide, ali to je trola. Stanica trole je jedno 200 metara niz ulicu, posle raskrsnice. Žena malo popusti u stavu, jer istrošila je koncentraciju da shvati da je trola u pitanju. Sigurno je razočarana, baci pogled za trolom koja prolazi i vraća se borbeni položaj.

Onda se ispod nadvožnjaka pojavljuje autobus 79. Svi se skupljaju na mesto gde će autobus stati, autobus staje, i kad ode, stanica je prazna.

Onda iz prodavnice dolazi žena u belom kaputu, iza trafike se pojavljuje majka s malim detetom, i neko vreme su sami na stanici. Onda stiže desetak momaka i devojaka, opet srednjoškolci.

Jedan komšinica što je znam od pre sto godina, još iz osnovne škole, izlazi iz svoje zgrade preko puta i brzim korakom dolazi do stanice. Stoji na trotoaru neposredno uz ulicu i ne deluje kao da čeka autobus, gleda u automobile koji prolaze. Verovatno čeka nekoga da je pokupi, samo su se dogovorili da to bude na autobuskoj stanici.

Tako je. Beli audi pali sva četiri migavca, malo je prođe i stane. Ona prvo ne prilazi kolima, a onda priđe, prvo pogleda ko je u kolima, kao da se prvi put nalazi s tim nekim. Otvara suvozačka vrata, nešto progovore, ona ulazi u auto, gase se migavci i oni odlaze.

Pored same stanice staje kamion za dostavu. Radnici istovaruju kutije sa sirevima u prodavnicu odmah tu. Dolazi opet 77, ne može lepo da stane na stanicu, stane malo ispred ukrivo, zatvara kamion za dostavu. Srednjoškolci ulaze, ulazi žena u belom kaputu, majka s detetom ostaje. Njih dvoje čekaju 79.

Kad se sklone i autobus i kamion, vidim da su pristigli novi ljudi. Deda i baba, ona ga drži pod ruku, on je uspravan, prava kičma, gospodski stav, ima šešir na glavi. U njegovo vreme nije se išlo gologlav napolje.

Stiže i dečko u narandžastim patikama. Zastane malo na stanici, a onda se spusti 100 metara niz ulicu i tamo čeka. Gledam šta čeka tamo. Mislim se malo, i onda shvatim, on paralelno čeka autobus i trolu, Odgovara mu i jedno i drugo. Pojavljuje se trola 28, on je ugleda i počne da trči ka stanici, onoj niz ulicu, posle raskrsnice. Trola staje na semaforu i on stiže pre nje na stanicu. Stigao bi i da nije stala na semaforu, hitar je, lake su mu noge, dok trči jedva da dodiruje zemlju. Bravo dečko.

Na autobusku stanicu stiže čovek od oko 50 godina, u crnim farmerkama, beloj majici, žutoj jakni i crnim dubokim cipelama. Taj čovek, to sam ja, više nisam na prozoru, sad sam na stanici. Čekam 79 koji odmah stiže, vozač je crn, mislim da je iz Šri Lanke, čitao sam je odande dosta vozača došlo. Mislim da isključivo oni drže tu liniju. Odlično voze, nemam zamerke.

Ulazim ja, majka s detetom i još jedna devojka koja je u međuvremenu stigla. Ona u dugačkoj bordo haljini s crnom kožnom jaknom preko. Na nogama su joj crne cipele s platformama. Autobus nas odvozi, a ja mislim kako je to lepo da postoji nešto što kruži po gradu, i čovek može da uđe gde hoće, svi se vozimo zajedno, vidimo se malo, i onda izađemo gde nam odgovara, na jednoj od tih malih, bezbrojnih pozornica.