Memento mori

Video sam ženu kako plače. Tamo gde se spajaju Svetogorska, Kondina, Hilandarska i Cetinjska, u Beogradu, na toj raskrsnici, bio je petak, ovaj petak, danas, a juče kad vi čitate šta sam vam pisao.

Petak i kiša i saobraćaj u Beogradu, što bi rekla jedna moja drugarica – test inteligencije. Ne mislim da su neinteligentni oni što prave gužvu, ali mi je bilo mnogo smešno kad sam čuo da je to test inteligencije. E na toj raskrsnici, oko pola četiri posle podne, desilo se to što se desilo. Hodao sam, spustio sam se Nušićevom punih džepova, i stigao na lice mesta. A na licu mesta, imao sam šta da vidim. Raskrsnica je bila u potpunosti zakrčena. U zastoju su učestvovala i dva vozila gradskog prevoza, autobus 77 i trolejbus 28. Glavni akter zastoja bio je crveni golf i u njemu, za volanom ta žena. Nije se na vreme prestrojila, i kad se upalilo zeleno da se skrene ka Cetinjskoj i Hilandarskoj, ona je bila u traci za pravo, da uđe u Svetogorsku.

Međutim, njoj se nije išlo tamo, ona je htela levo, pored Radio Beograda, pa da onda bira kuda će. I onda je dala gas da prođe pre prvog u traci za levo, i onda još jednom međutim, nije uspela, odnosno, uspela je da se ispreči ispred njega a on je možda malo i namerno, zakočio na centimetar od njenih kola. Branik mu je bio na tri centimetra od njene butine. Nju je tu uhvatila panika i, mada je samo trebalo da nastavi, ona se ukopala u mestu. Ni napred, ni nazad.

Svi su počeli da trube, jedan iz sredine te trake za levo u jednom trenutku je trakom za suprotni pravac pretekao kolonu, u tom trenutku se upalilo i zeleno za taj smer, krenula je trola, za njom i ostali, i onda se taj crveni golf sa tom ženom našao u centru sveta. Onda su još krenuli i oni iz Kondine, kad se i njima otvorilo.

Sve sam to video, jedno po jedno, ali i pre nego što se desilo, mogao sam da pretpostavim na šta će to ličiti, jer vozim trista godina po Beogradu. Mogli su i svi ostali, ali bio je petak, i kiša, i još malo pa špic, i niko nije ostavio prostora logici, svako je koristio svoje pravo, i našli su se u toj situaciji, nelogičnoj, a svi su bili u pravu, osim nje. A ona, nije uživala u svojih pet minuta slave. Sedela je s glavom u šakama i plakala, to se videlo po tome što joj se telo treslo. Odustala je i prepustila se, što je možda i najbolja odluka u toj situaciji.

Dok sam se mislio kako da joj priđem i izvedem je nekako iz te situacije, do njenog golfa stvorio se policajac, ne saobraćajac, nego, rekao bih, policajac koji se vraćao kući s posla, najverovatnije iz Majke Jevrosime, kucao joj je na prozor, prvo suvozački, pa je onda obišao golfa da bi joj pokucao na vozački, koji je ona otvorila, i onda se desilo to što sam video.

Uplakano lice žene u panici, koja oseća da je kriva, i kad je ugledala uniformu, zakleo bih se da je osetila olakšanje, ona bi u zatvor otišla lako, samo da se izvuče iz te situacije. Međutim, umesto ukora, ona se susrela s čovekom punim razumevanja, video sam mu lice, bio sam tu, prišao sam, nasmejan čovek, pun razumevanja, čim je otvorila oči, čim je izbacila lice iz šaka, čim ga je ugledala, ugledala je spas, a on, on je njoj obezbedio prolaz, hodao joj je ispred haube, proveo ju je između automobila, sproveo ju je u Cetinjsku, na sam njen početak, dao joj je zeleno svetlo da prođe kroz beogradski kišni petak, da se izvuče iz svojih pet minuta slave. Hvala mu.

Video sam i muškarca kako jede. Sedeo je pored česme na dnu Skadarlije, ali ja sam ga ugledao mnogo pre nego što je tamo stigao. Ugledao sam ga ispred mesare koja se zove Svilaja.

Stajao je tamo, pored Ciganke koja prodaje trenerke i čarape. Video sam ga kako gleda u roštilj, znao sam da čeka da jede, i prišao sam da vidim šta je na roštilju, a tamo su bili ćevapi i rolovani pileći ražnjići, umotano belo meso u slaninu. Onda je otvorio vrata mesare i doviknuo im da ubace i jedan svinjski vrat. S bezbedne udaljenosti posmatrao sam ga.

Pazio je na ono meso kao da ga sam on peče, a nije ga pekao. Još jednom je otvorio vrata i rekao da mu ostave ćevape da budu roze u sredini. Fin čovek, zna o čemu se radi kod ćevapa. Onda je Ciganka uzela da ga pegla da kupi trenerku i čarape od nje. On je izgledao tačno tako kao da kupuje garderobu od nje, ali nije se dao, rekao je da nema žute banke za garderobu, da je jedva napabirčio za hranu. Ona mu je rekla da je baš lepo napabirčio, pa su se oboje smejali. A sad je na klupici kod česme, otvorio je kutiju u koju su mu spakovali meso, i jede. Vrat mu je izgleda ispao tvrd, ali zato su mu ćevapi izgleda po meri, smeje se dok ih žvaće, a rolovano pileće belo u slanini ostavlja za kraj, to mora da mu je omiljeno. Prijatno dečko.

Video sam ženu kako prelazi ulicu. U plavoj kabanici koja joj nije nikako stajala. Kao da ju joj je neko navukao a ona nije imala snage da se brani. Prevelika kabanica. Kiša joj je preko levog oka padala, preko kapaka, slivala joj se preko gornje usne u usta. A ona nije reagovala, nije gutala tečnost, puštala je da joj se sliva niz bradu, preko vrata, pravo ispod kragne u prostor između grudi. Kao da je plakala, s neba, kao da je kiša bila kiša njenih suza.

Video sam ženu kako pada. Stajala je s drugaricom na nizbrdici u Cetinjskoj, pored parkiranih automobila, pričale su, i ona se saplela bez kretanja, samo se srušila na haubu parkiranog automobila, od haube se odbila i tresnula o trotoar.

Brzo se pridigla, pre nego što sam stigao da joj pomognem, kao bokser u nokdaunu koji hoće da pokaže da mu nije ništa, a onda odmah skakuće kao spreman je, e tako je i ona pred drugaricom i pred svima nama koji smo videli tu scenu, poskočila kao devojčica, mada odavno nije devojčica, ali tako je poskočila, prikupila torbu i namestila kosu i nastavila tu neku svoju priču, ali svi smo videli, mislim svi, svi koji smo to hteli da vidimo, videli smo da nešto nije u redu, da je motorika narušena, to nisu čista posla, ništa tu nije u redu bez obzira na to što je uspela da se pribere za tako kratko vreme, ali bravo, ne dajte se gospođo, kad kucne čas bićete spremni, kao i svi srećnici. Daće dragi Bog da svi umremo u cipelama.