Moderne transhumance

"Ima seoba..."

Zahvaljujući zajedničkom zahtevu koji su podnele Grčka, Italija i Austrija, na Listu nematerijalnog kulturnog nasleđa UNESCO-a 2019. godine upisane su transhumance. Pojam je iz francuskog jezika, a potiče od latinskih reči trans (preko, kroz) i humus (zemlja).

Transhumance su specifičan način polunomadskog stočarenja, sezonskih migracija i načina života. Prouzrokovane su godišnjim ciklusima promena temperature i količine padavina, a time i izdašnosti pašnjaka neophodnih za tradicionalno, ekstenzivno gajenje mahom sitne stoke (ovaca, koza).

O čemu se, zapravo, radi? U kasno proleće i rano leto stočari, obično sa čitavim svojim porodicama, pokreću stada i isteruju ih iz podgorinskih, dolinskih, kotlinskih, nizijskih i primorskih oblasti na ispašu u planinske predele i prostrane visoravni gde su vrućine manje, a travni pokrivač bujniji. Tu vrše mužu i primarnu preradu mleka, te u objektima od kamena i/ili drveta (bačije, katuni, stanovi) žive do jeseni, kada ponovo svoja stada vraćaju da u stajama i torovima prezime u nižim krajevima. I tako svake godine, vekovima.

Zavisno od prirodnih uslova transhumantna kretanja su postojala širom sveta, ali su karakteristična bila za širi pojas Mediterana – alžirsko primorje i severnu podgorinu Atlasa, sva tri velika južna evropska poluostrva, prikarpatsku i prialpsku zonu... 

Savremene sezonske migracije

Transhumance su vremenom svedene na retkost. Ko još napasa stoku i proizvodi mleko i sir sa prirodnim ukusom i mirisom mleka i sira, ko još štrika džempere i pravi štofove od "čiste runske vune", ko još nudi sveže meso, pečenje i mesne prerađevine od stoke koja se slobodno kretala i pasla – ali stvarno(!) – na planinskim prostranstvima? Stoka stešnjena u stajskim boksovima "ne vidi ni Sunca, ni Meseca", pravu, prirodnu travu i seno nikada nije okusila, tove je veštačkom hranom samo da bi bila što teža, umesto vune tu su sintetički materijali navodno prijatniji i zdraviji od prirodnih... A i stočni fond, po svoj prilici, postaće nepotreban, naročito zemljama-parijama. Samo se proglasi stočna epidemija – i to je to.

Šta će nam kakvo-takvo životinjsko meso kada ćemo imati veštačko!?

To je cena onoga što benigno zovemo modernizacija, a u stvari je vesternististična dehumanizacija. Ali, ima i dobrih strana. Stare, mukotrpne pešačke transhumantne migracije čobana kako bi se izbegle suše, siromaštvo i glad ustupile su mesto savremenim transhumancama imućnijih slojeva koji u sezonsku seobu kreću džipovima i limuzinama poznatih marki.

Oni se s proleća, kada se prolepša vreme i radijatori se ohlade u njihovim velegradskim stanovima – tim nešto prostranijim i komfornijim zatvorskim ćelijama gde se nalaze dobrovoljno – upućuju u kuće koje su u bližoj ili daljoj okolini kupili, izgradili ili nasledili, pa luksuzno renovirali.

U njima narednih 5-6 meseci žive u miru, okruženi zelenilom, cvećem, voćnjacima, šumama. Tu mogu da golim stopalom stanu na travu, uberu trešnju sa drveta, čuju vrapca i detlića, spavaju do jutra bez alarma, policijskih sirena, ulične i komšijske buke. Njihova deca se možda prvo pobune "smoreni" promenom, pa počnu da trčkaraju po dvorištu, prvo oprezno, upoznavajući nepoznato, onda otkriju da stvarno postoji i kako izgleda glista, gušter i krtica, a ubrzo počnu da pozivaju društvo u goste kako bi i oni uživali u prostranosti i slobodi.

Njihovi očevi i majke, naravno, nisu u svojim luksuznim "katunima" opremljenim teretanama, džakuzijima, bazenima i teniskim terenima odjednom počeli da prave sir iz mješine, već nastavljaju ustaljeni posao odlazeći do grada i vraćajući se u svoj "raj na Zemlji" kao tzv. dnevni migranti. Oni su, ipak, morali svoja pribežišta da sviju na odgovarajućoj distanci, na primer 20-50 kilometara od Beograda, Novog Sada, Niša ili Kragujevca – na Kosmaju, Fruškoj Gori, podno Jastrepca ili uz obale Gružanskog jezera. Oni koji su, pak, skočili na sledeći "level modernosti" već rade "od kuće", "iz fotelje", "fleksibilno" – kao moderni, virtuelni migranti iz stvarnog radno-životnog prostora u sajber-prostor posredstvom monitora i tastature svog "sokoćala". Oni su privilegovani jer mogu da na svoj konto dodaju nule iz brvnara u Kremnima i Vrmdži, sa obala Drine, Vlasine i Jadrana, sa Golije,  Romanije i Jahorine, iz nekog udaljenog bačkog salaša ili sela u Rađevini...    

Vratiti se ili ostati?

A onda, u jesen, kada umine idila unutrašnjosti, sela i planine, kada obdanica postane kraća, učestaju kiše i rani snegovi opet "iznenade putare" i kada odrasli "postanu siti" vožnje dece u školu, na treninge i engleski u grad, dođe vreme za novu sezonsku seobu – u suprotnom smeru. Hladan asfalt, urbana vreva i čaršijski događaji, a naročito topli stanovi, iako isto tako skučeni kao ranije, ponovo postanu privlačni. Tako sigurnost figurativnog zimskog tora zameni slobodu figurativnog letnjeg pašnjaka. Međutim, sve više je onih koji sticajem životnih okolnosti reše da prekinu moderne transhumance i kažu zbogom kolektivnom stanovanju gde zemlju vide samo zarobljenu u saksijama ili parkovima punih izmeta. I da barem u zrelim ili poznim godinama više ne ostavljaju trem sa ljuljaškom, bašticu, malu vinjagu i košnice na "dedovini", "imanju", "placu", "ranču".

Oni misle da su otkrili nešto novo, ali se varaju. Pravi moderni nastavljači tradicionalnih transhumanci u stvari su socijalistički penzioneri. Neki, ne svi. Oni su "od države" ili "od firme" dobijali društvene stanove i kasnije ih bagatelno otkupljivali, a od viška novca, vanrednih zarada, otpremnina i povoljnih kredita gradili vikendice. U njima su provodili sve više vremena tokom toplijeg dela godine i bavili se malom poljoprivrednom proizvodnjom "za sopstvene potrebe", naročito "za preživljavanje" tokom ekonomskih sankcija. U jesen i zimu su se vraćali u sada već tesne stanove sve više se osećajući kao smetnja "drugoj i trećoj generaciji", da bi ih u jednom trenutku definitivno prepuštali svojoj deci u već zrelim godinama.

Nastavljali su da u svojim vikendicama žive ne više kao sezonski, već kao stalni stanovnici. Njihovi naslednici su ih kasnije budzašto prodavali, sve do trenutka kada se pojavilo ono što su nam servirali da je pandemija i ograničili izlazak iz višespratnica-kaveza i slobodu kretanja. Tek tada, uprkos eksploziji cena, nastala je "epidemija" kupoprodaja tih vikendica i kuća sa okućnicama, te pojava transhumantnog polunomadizma novog tipa. Eto, ima (i) nečega dobrog "što je nama naša korona dala!"