Kako je Deda Mraz uslišio želje malog Vasje i poslao municiju na front
Mališani šalju crteže borcima, penzionisane medicinske sestre rotiraju se na svake dve nedelje kako bi pomogle kolegama u donbaškim bolnicama, glumci i pevači su na prvim linijama, ljudi širom Rusije skupljaju pomoć i u gelerima izrešetanim automobilima iznova i iznova odlaze na ratna područja i – svi skupa čine jednu veliku neustrašivu porodicu volontera koja živi i diše za front
Nikolaj Kakljugin je lekar – psihoterapeut, administrator telegram kanala "Pomoć našoj armiji", član više volonterskih organizacija koje skupljaju pomoć za front i dobrovoljac u zbrinjavanju ranjenih boraca i njihovom daljem lečenju. Za svoju posvećenost nagrađen je medaljom "Za zaštitu Donbasa". Njegovi opisi moćne volonterske familije koja je premrežila čitavu zemlju zadivljuju snagom vere, oštrinom opažanja, nesebičnom ljubavlju prema Rusiji.
Vojnici se, priča Nikolaj, raduju, ne toliko dopremljenim stvarima koliko pažnji i toploj komunikaciji sa volonterima. Ali jedna priča, smatra, prevazilazi druge. Reč je o pismu dečaka Vasje koji je od Deda Mraza poželeo poklone za borce, i nedugo zatim dobio zahvalnicu sa fronta. Naime, kao član više volonterskih grupa iz nekoliko regiona Rusije, Nikolaj je uz čestitku jednog od prijatelja, volontera iz Krasnodarskog kraja, u danima pred Novu godinu dobio i pismo za Deda Mraza, napisano dečjim neravnim rukopisom. U pismu između ostalog stoji: "Dragi Deda Mraze, zdravo! Ne treba mi mnogo, naručiću jedan poklon, a sve ostalo će biti za borce!
- 1 Bežične slušalice
- 2 Drveni noževi, set za 614 rubalja.
-----------------------------------------------------
BORCIMA
- 1. Kvadrokopter
- 2. Bombe
- 3. Oružje
- 4. Projektili
- 5. 30 automobila
- 6. Toki-voki
- 7. Kamere
- 8. Slušalice.
Ganut, Nikolaj je pismo prosledio dalje.
"Dobri momci iz najmlađe starosne grupe sigurno još nisu nestali! Sa ovim mislima, uz svoje čestitke mnogobrojnim saborcima priložio sam i pismo. Vasjina molba Deda Mrazu širila se kao požar po četovima volonterskih grupa, od Kubana i Dona do Brjanska, a zatim dalje Sankt Peterburga i Lenjingradske oblasti. Na najčudesniji način, rukom pisani tekst dečaka Vasje završio je kod dobrovoljaca u Belgorodskoj oblasti, koji su upravo pakovali pomoć frontu i začuđeno konstatovali da se njihov spisak stvari gotovo u dlaku poklapa sa Vasjinim željama. Ideja se sama nametnula. Vojnici na prvoj liniji fronta sa paketom su dobili i dečakovo pismo a zatim osmogodišnjem Vasiliju snimili video-poruku u kojoj zahvaljuju na blagovremenoj komunikaciji sa "višom instancom".
Da li su dečje pošiljke ono što najviše može da razneži vojnika, i koji je njihov put do fronta?
Po pravilu to su pisma školske dece sa rečima zahvalnosti vojnicima SVO i crteži koje prikupljaju i na front odnose organizacija Sveruski narodni front i druga velika dobrovoljačka udruženja pod pokroviteljstvom državnih struktura.
Takođe, puno ovakvih pošiljki stiže i preko crkve, iz nedeljnih škola i njih nose sveštenici koji kao vojni kapelani dobrovoljno vrše duhovne misije i hrišćansku službu na frontu. Neretko i starešine hramova šalju dečja pisma i pakete na front preko svojih parohijana-dobrovoljaca.
Ko su parohijani-dobrovoljci koji su odlučili da brigu za front stave ispred svojih primarnih interesa, konačno, da rizikuju svoje živote?
Nemoguće je pobrojati sve, ali evo primer neverovatne žene iz Krasnodara čiji sin služi u jednoj od jedinica. Prestao sam da brojim koliko puta je u svojoj poluzarđaloj "gazeli" dopremala pomoć sirotištima na novim teritorijama. Inače u Krasnodarskoj oblasti, ljudi iako žive u različitim gradovima savršeno koordiniraju, skupljaju pomoć i motivišu druge da isto učine.
Elem, ta neverovatna žena zove se Olga i član je Javne komore Krasnodara. Dva puta je, ako se ne varam, noseći pomoć frontu preživela kontuziju. Znam da je automobil jednom bio izrešetan gelerima i da je čudom preživela, a već sledeći put od siline udara granate, koja je eksplodirala veoma blizu vozila, zadobila je potres mozga. No, čim se malo oporavila ova neustrašiva žena je opet krenula u susret našim borcima.
Mislim da, kada znaš da te tamo neko čeka i da je tom nekom, tebi tako dragom, očajnički potrebna pomoć kako bi se borio, nemoguće je ostati kod kuće – čak i ako ste bolesni, čak i ako ste potrebni vašoj porodici.
Da li se tako rađaju i prijateljstva koje ilustruju neraskidivu vezu fronta i pozadine?
Naravno. Evo jedan upečatljiv primer iz mog rodnog Novočerkaska.
Čovek se zove Jurij, direktor je preduzeća za proizvodnju lampi, koje je veoma lepo zarađivalo. Mogao je u miru da sedi kod kuće i uvećava svoje prihode. Ali ne, ovaj inženjer po obrazovanju, okružen timom entuzijasta, najstrastvenije se bacio na posao pripreme svih vrsta elektronskih uređaja koja se koriste u zoni SVO. Firmu je održavao na minimalcu, ali je zato neumorno skupljao i slao pomoć borcima. Pred svaki njegov odlazak na front, pošaljem svešteniku poruku da se moli za njegov povratak. A da vidite koliko ga tek vojnici vole i sa kakvom radošću prolaze ti susreti. Neizostavan je gost na rođendanima koji se proslavljaju na samom frontu. Snajperisti iz Narodne milicije LNR, sada u sistemu Ministarstva odbrane, redovno komuniciraju sa Jurijem. Čak i kada ne postoji potreba, on nastoji da im pomogne iako istovremeno prikuplja i isporučuje pomoć u tri pravca. Skoro da ne spava i ne odmara.
Volonteri su i pisci, glumci, pevači koji redovno odlaze na front. Da li ste imali priliku da sa njima sarađujete?
Upoznao sam glumicu iz Sankt Peterburga, poreklom iz Kubana, koja se bavi volonterskim radom. Koliko puta je samo Evgenija neustrašivo održala koncerte i izvodila predstave, i to u bolnicama smeštenim gotovo na prvoj liniji! Ona je tu naših vojnika na pismo, na poziv, na "želeo bih". Njena duša je sva tu, sa pokvarenim telefonom, i uslužnim tabletom, ona sakuplja i prenosi tamo sve što može. Odavno je zaboravila na sebe i svoje potrebe.
Iza nje je takođe nekoliko kontuzija jer je više desetina puta sa svojim kolegama volonterima nosila humanitarne zalihe u zonu SVO. I, kako ja vidim, težak posttraumatski poremećaj.
Da li je ona izolovani slučaj ili je ovaj poremećaj opasnost sa kojim se suočavaju i ostali volonteri?
Volonteri koji nose pomoć na front često pate od ovog sindroma, baš kao i borci. Naravno, to bi se donekle moglo izbeći ali rat je rat, a opasnost – opasnost.
Volonteri koji odlaze u neka od najtežih borbenih područja, kako ne bi gubili vreme i ulazili u Donjeck već direktno dolazili na lokacije boraca, obično biraju najopasniji put. Iznad ovog puta na nekoliko kritičnih tačaka neprestano kruže neprijateljski kvadrokopteri. Na kraju krajeva, nemoguće ih je sve srušiti. Mnogo puta su volonterska vozila bila predmet napada kamikaza. Neki ljudi su tako izgubili živote, i na žalost, to nisu incidentni slučajevi.
Priručnik koji se distribuira među volonterima sadrži uputstva kako se ponašati na putu kada vas juri ovo oružje smrti. Ali ne postoji jedinstven recept. Najbolje je izbegavati takve puteve ili, ukoliko je neophodno kretati se kroz opasna područja, onda bi to trebalo isključivo u pratnji vojnika koji imaju odgovarajuću opremu.
Šta je za vas kao lekara-volontera bilo najpotresnije?
Uznemirujuće i bolne slike iz bolnica. Možda zato što nikada nisam bio na linijama dodira sa neprijateljima, prvoj, drugoj, pa čak ni trećoj liniji. Moje su linije mahom "bolničke" i one sežu do frontovskih bolnica preko Rostova na Donu, i nazad ka Moskvi i Peterburgu gde ranjenim borcima pružam specijalizovanu pomoć. Protok ranjenika je veliki, ponekad nedostaju ljudi za prvo previjanje, prvu sanitarnu obradu rana, čišćenje prostorija. Penzionisane medicinske sestre idu na dvonedeljne rotacione smene u bolnice u DNR i LNR kako bi volonterski pomagale svojim kolegama, ne tražeći nikakvu nadoknadu za svoj rad.
Kada su u toku velike vojne operacije, odeljenja su premala da prime toliki broj ranjenih. U takvim trenucima prineti vodu ili utešiti rečju je dragocenost koja nema cenu.
Dakle, onaj ko je ovo jednom video zasigurno ne može mirno da spava u toplom krevetu i gleda TV. U njemu se slike lome i on iznova odlazi u bolnicu da ukaže pomoć. Naklon do poda takvim nesebičnim ljudima!
U kojoj meri rat menja prioritete, ciljeve, stremljenja mladih ljudi?
Potpuno sam saglasan sa našim predsednikom Vladimirom Putinom koji je na sastanku sa predstavnicima regiona 16. januara rekao da su vojnici ti koji su izbrušili ispravne životne vrednosti, a ne polugole, vesele "zvezde" šou-biznisa koje su napravile senzacije širom slovenskog sveta.
Kada odete na mesto gde život i smrt nisu prosto reči, kada vidite naše vojnike, neke mnogo mlađe od vas, u čijim očima se usadila bol za saborcima izgubljenim u borbama, kada komunicirate sa teško ranjenima, ponekad slepima, onima koji su izgubili ruke i noge a bili tek na vratima da spoznaju suštinu života, kada suočeni sa majkama i očevima ratnika koji su poginuli za naše mirno nebo ostanete nemi, jedva suzdržavajući suze – pitanje je da li možete da nastavite život ravnodušni prema svemu? Ponekad pogledate okolo i vidite kako vršnjaci naših vojnika luduju, zabavljaju se, prave nepristojne orgije – i onda jednostavno ne razumete zašto žive, kakvu će decu oni odgajati? Za šta, za koga? Da li oni sami razmišljaju o tome? Sva pitanja se odnose na njihove porodice.
Bilo je neophodno raditi sa njima u "brzacima" devedesetih, ali koga je tada bilo briga? Institucija porodice i dalje se uništava. Vrednosti su okrenute naopačke. Neprijatelj, onaj najžilaviji, u nama je samima. Ako ne uspemo da se sa njim izborimo, izgubićemo.
Rat je čistilište. Ako Bog da, rat će sve staviti u onu veoma istinitu, ispravnu, životno-smislenu i vrednosnu orijentaciju verifikovanu hiljadama godina, koja će nam omogućiti da ojačamo slovenski svet i svi zajedno sa obnovljenim duhom, okrenemo leđa onome koji nastoji da nas pretvori u "Ivane koji ne pamte svoje korene".
