Čemu nas je naučila "Oluja"

U zavisnosti od toga s koje strane se gleda, famozna "obljetnica najveličanstvenije pobede u hrvatskoj istoriji" (stoji odmah tamo uz ostale poznate "vojnoredarstvene operacije" svetske istorije) predstavlja vatromet sramote i poniženja, gde svaka pigmejska nacija Balkana iznosi svoj vlastiti sram i komplekse na videlo.

Konkretno na srpskoj strani, pitanje sećanja na pad Krajine predstavlja epicentar nove identitetske alhemije koja se polako sprovodi nad srpskim nacionalnim bićem, a koja ima za cilj da Srbe od naroda sa imperijalnom tradicijom i istorijom "udaranja iznad svoje kategorije" (kako je to lepo sročio američki istoričar Den Karlin) pretvori u istu takvu frustriranu, histeričnu i povodljivu mikronaciju.

Istovremeno, nije teško razumeti zašto naši sunarodnici, iako nedvosmisleno doživljavaju Bošnjake i Hrvate kao neprijatelje, njihove politike doživljavaju kao nešto što bi trebalo emulirati i oponašati.

Krokodilske suze nad lažnim genocidima

Uzmimo prvo bošnjački primer – kukavnu politiku brendiranja i mešetarenja (i falsifikovanja) vlastitih poginulih sunarodnika kao da su u pitanju hartije od vrednosti na spekulativnom tržištu žrtvenog kapitala, politiku snishodljivog i ponižavajućeg nekromarketinga i tragikomičnog insistiranja na "genocidu" kao političkom temelju na kome treba da stoji čitav njihov "nacionalni identitet".

Ova cmizdrava politika, toliko vulgarno i jeftino eksploatisana u srpskim NVO krugovima, odavno kod Srba ne izaziva nikakvu empatiju (koje svakako ima prema realnim žrtvama realnih zločina, uključujući bošnjačke), već isključivo podsmeh.

Sjaj i beda rusofobije, ili o Srbima između tri Rima

Štaviše, u srpskom jeziku već postoje idiomi za ovu konkretnu političku strategiju – "žene, djeca, ba" (ponekad i spojeno) koriste se upravo kao naziv za ponižavajuće i prosjačko apelovanje na empatiju moćnih i bogatih zarad bednog ćara, dok je istovremeno izraz "đenosajd" ušao u govor kao naziv za specifičnu vrstu političke manipulacije, koja nema nikakve veze sa bilo kakvim pijetetom prema žrtvama, a pogotovo ne prema onim koje su bile žrtve pravih genocida.

Bez ikakve sumnje, fiktivni magnum crimen Srebrenice kao elegantno objašnjenje svega što se Srbima ikada desilo posle (a i pre) pred očima javnosti održava ekipa koja je čitave karijere ostvarila u ulozi profesionalnih narikača.

Sa druge strane, jednom delu srpske javnosti koja i dalje gaji deluzije o "racionalnosti" i "doslednosti" naših zapadnih hegemona i dalje nije jasno zašto se naše žrtve i dalje ne računaju i ne uzimaju u obzir, iako su i kvantitativno, i kvalitativno uporedive sa bošnjačkim, hrvatskim ili albanskim.

A to je možda najveća prevara od svih – jer zapadne jahače apokalipse iskreno nije briga ni za naše, ni za njihove žrtve, kao što ih nije briga za stotine hiljada Rusa i Ukrajinaca koji već godinama ginu samo zato što marže profita nekih investicionih fondova na Volstritu i dalje ostaju u crnom.

Da smo bili Hrvati (svega ovoga ne bi bilo)

Ali ako samoponižavanje i prostituisanje svojih mrtvih nije zdravo po osećaj nacionalnog dostojanstva i ne predstavlja valjanu strategiju kulturnog razvoja, šta onda tek reći za identifikovanje sa neprijateljem koje poprima veoma neprijatne razmere kada je u pitanju odnos Srba prema Hrvatima. I ne, tu nije samo reč o tzv. Slučajnim Srbima koji Zagreb, Ljubljanu i Beč doživljavaju kao svoje kulturne centre i svoju eshatologiju i identitetsko težište.

Reč je o nominalno patriotičnim i nacionalno samosvesnim Srbima koji Hrvate doživljavaju kao nekakve organske neprijatelje (do nivoa opsesije), ali istovremeno smatraju da su Srbi izgubili rat zato što nisu radili sve ono što su im kasnije haške optužnice tovarile na vrat, a što dokazano i dokumentovano jesu radile hrvatske vlasti.

A pre svega – što nisu pali ničice pred američkim hegemonom i izborili se da Srbi budu udarna pesnica njihove kolonijalne politike, američki "psi sa đubrišta" (junkyard dogs), kako je Hrvate tada nazvao američki diplomata Robert Frejžer. Ukratko, i jedni i drugi se žale da su Srbi "prespavali pad Berlinskog zida". A to je lepši način da se kaže da je problem u tome što Srbi nisu hteli da budu – ustaše.

O banalnom zlu ustašluka

Pojam "ustaše" je delikatan i ne treba ga olako potezati, pogotovo u svetlu degutantnih instrumentalizacija u srpskoj dnevnoj politici kojima smo, nažalost, bili svedoci na zidovima srpskih gradova prethodnih meseci. Ali ako nećemo da pristanemo na to da je "ustaša" prazna uvreda koja se može baciti na bilo koga ko nam se ne dopada (onako kako zapadni levičari svakog proglašavaju "fašistom"), vredi primetiti da je srpska jezička praksa vezana za ovaj termin izuzetno precizna i veoma nijansirana.

Živi Sava i mrtvi tirani – eshatologija srpskog vaskrsenja

Srbi, naime ne izjednačavaju ustaše sa nacistima, već ih smatraju gorima, nadovezujući se na narodno sećanje na užase verskog konvertitstva sačuvano u formuli "poturica gori od Turčina". Da je za srpsko poimanje "ustaše" ključan upravo taj faktor prozelitizma i "ubijanja Srbina u sebi" (bilo da je reč o Hrvatima koji su bili Srbi "jer im stoji dedina ikona tavanu", ili samo zato što su iskreno učestvovali u srpskom političkom eksperimentu integralnog jugoslovenstva) najbolje svedoči reč ustašluk – skovana kao neoturcizam upravo da bi sa jedne strane zahvatila specifične komplekse polatinjenih i pounijaćenih Srba, a sa druge strane rajetinstvo, slugeranjstvo i pasivni kmetluk (sic!) ustaškog mentaliteta prema nikada prežaljenoj Dvojnoj Monarhiji i njenim duhovnim nastavljačima u Trećem Rajhu, Severoatlantskom paktu i Evropskoj uniji.

Drugim rečima, srpsko poimanje ustaštva veoma je slično poimanju nacizma kod Hane Arent – razapeto između "radikalnog zla" (oličenog u sistemu logora Jasnovac, masovnim pokoljima i jamama) i "banalnog zla" – nezainteresovanog "gledanja svog posla" i okretanja glave nad stradanjem svojih sugrađana i sunarodnika pomešanog sa kompleksom više vrednosti koji proizilazi iz pripadnosti "velikoj evropskoj kulturi". Jer koljača i dželata je bilo relativno malo, a "okretača glave u stranu" neuporedivo više.

Ova podvojenost predstavlja izvor značenjskog šuma kada se neko nazove "ustašom", ali kod pojma ustašluka dileme nema – misli se upravo na pseudokulturnu bezočnost koja istovremeno podrazumeva prezir prema "balkanskim (bizantinskim) barbarima" koji su uvek-već "dobili samo ono što su zaslužili", ali i detinje poverenje da Veliki Brat iz Beča, Berlina, Brisela ili Vašingtona ne bi nikada dozvolio da se tako nešto dogodi "nama" – "nama" koji smo drugačiji od "njih", nama koji "delimo evropske i zapadne vrednosti", nama koji znamo svoje mesto.

U tom kontekstu, paušalna upotreba termina "ustaše" ne samo za kukavne hrvatske nacionaliste čiji je najveći vojni uspeh iživljavanje nad par hiljada staraca koji nisu mogli da se povuku pred njihovim "redarima", nego i za sve ostale Srbe, antisrbe i bivše Srbe koji su "zarobili sebe u tuđina" ne predstavlja jeftinu uvredu, već suptilnu političku dijagnozu. Isto važi i za kvalifikaciju Bivše Jugoslovenske Republike Hrvatske kao "ustaške države", čije je vešto skrivanje iza "šahovnice sa prvim crvenim poljem" ubedljivo taman koliko i vešta prerušavanja gospodina Leklera iz Alo, alo. Isto važi i za političke čaršije Sarajeva i Cetinja, koje u "ubijanju Srbina u sebi" već decenijama nalaze svoj raison d'être.

Redarstvena akcija za dovođenje Srba u red

Organski problem sa ovako shvaćenim ustašlukom, međutim, jeste što njegov celi identitet počiva isključivo na relacionom odnosu prema Srbima, baš kao što sve te postjugoslovenske države postoje samo zato što se Srbima kao stranom elementu (Ein äusserst unbotmässiges und wilds Element!), kao varvarskom i vizantijskom "Drugom", ni po koju cenu ne sme dozvoliti da na Balkanu imaju funkcionalnu, samostalnu i samodovoljnu državu. Vojno "dovođenje Srba u red" (Bringing the Serbs to Heel) sa legendarne naslovnice njujorškog "Tajma" iz '99. godine nije konačno ostvariv "vojnoredarstveni" cilj, to je, kao bismo mi to rekli – borba neprestana. I zato se u kukavne i impotentne antisrpske, okolosrpske, ali i srpske nacionalizme ulaže toliko mnogo truda i sredstava. Jer nema ničeg što američki vojno-obaveštajni kompleks više voli od iskompleksiranih etnonacionalista, koji se vekovima mogu držati u međusobnom klinču u kome i jedni i drugi imaju taman onoliko snage i energije da "rade šta im se kaže", ali i da proizvode dovoljno bogatstva koje bi mogli trošiti na kupovinu oružja od zapadnih proizvođača.

Upravo smo taj motiv imali tragično u prvom planu tokom ove poslednje "obljetnice", kada je hrvatski predsednik glasno jadikovao što "njihovi formalni saveznici naoružavaju Srbiju" onim istim rafalima čiji je prelet iznad Kninske tvrđave predstavljao kulminaciju svečanog obeležavanja "Oluje".

Hajde samo na trenutak da zastanemo i začudimo se apsurdnosti te situacije – predsednik Hrvatske se žali što njihovi pokrovitelji iz NATO prodaju predsedniku Srbije isto precenjeno i preskupo oružje koje su prodali njemu, dok ovaj drugi kupovinu NATO oružja predstavlja kao krunski dragulj politike odbrane od potencijalne agresije od susedne NATO države. Zvuči kao zaplet iz crtanog filma, samo što bi deca u crtanom filmu bila u stanju da celu stvar prozru kao ciničnu manipulaciju.

Ova trka u "nadrafaljivanju" predstavlja teatar apsurda, koji ima za cilj da održava oba naroda u stalnoj neurozi i anksioznosti od "neposredne pretnje" komšija, pri čemu se ignoriše i prećutkuje da ta pretnja, zapravo, predstavlja samo dosledno sprovođenje u delo zvanično proklamovane NATO politike, koja podrazumeva da sve zemlje zapadno od Rusije moraju biti integrisane u NATO odbrambeni sistem, ali i da moraju da povećavaju svoje izdatke za kupovinu NATO oružja, ne samo kako bi mogli da ga šalju Ukrajini, nego i kako bi u odsudnom trenutku bili spremni da doprinesu odbrani Zapadne civilizacije u još jednom Drang nach Osten. U tom kontekstu nema nikakve razlike između praznovanja etničkog čišćenja u Kninu i dočekivanja Vladimira Zelenskog u Beogradu – ne samo da i jedno i drugo predstavljaju šamar žrtvama "Oluje" (toliko puta citirane kao svetli uzor za ukrajinske vlasti), nego i jedno i drugo ne vrše nikakvu drugu funkciju mimo ritualnog poniženja srpskog naroda.

"Oluja" nije sukob sa Hrvatima, nego sa Amerikom

Srbi stalno vole da ponavljaju da su oni ono "malo pleme nepokornih Gala“ iz imaginarijuma Uderza i Gosinija, ali nikada ne čitaju Komentare o Galskom ratu u kojima Cezar veoma plastično i bez ikakvog prenemaganja detaljno opisuje koliko su ključnu ulogu u fizičkom zatiranju tih "nepokornih Gala" igrali – pokorni Gali. Obesna globalna imperija, koja se, pritom, ovih dana opet naglašeno zanosi cezarizmom i rimskim tradicijama, nema za cilj ni da podrži „svoje formalne saveznike Hrvate", ni da "očuva sećanje na žrtve genocida u Srebenici", baš kao što je ni najmanje ne zanimaju visoko podignute noge srpskih kuvanih žaba koje u glas krekeću kako bi im "Srbi bili najbolje sluge na Balkanu". Oni, kako je to rekla ikona američkog preduzetništva Volter Vajt, "nisu u poslu metamfetamina, niti u poslu novca, nego u poslu Imperije".

Američku imperiju sudbine njihovih "formalnih saveznika" i "strateških partnera" na Balkanu zanimaju taman koliko sudbine mučenika koje maskirani batinaši Vladimira Zelenskog kidnapuju na ulicama i uvlače u neoznačene kombije da bi ih poslali da poginu ili budu obogaljeni pod ruskom artiljerijom. Njih zanima kontrola. Kontrola tokova kapitala, kontrola prodaje oružja, kontrola trgovine. Kontrola celog Balkana. U toj igri nema pobeđenih i poraženih – kuća uvek dobija.

Šta se vidi na Vidovdan, ili o fasadnom nacionalizmu i o bezopasnom srbovanju

Godišnjica "Oluje" je, stoga, prirodno mesto da se zapitamo da li smo nešto, ako išta, naučili iz tragedije koja nam se dogodila tog leta '95. Nama. Svim Galima, a ne samo grupi Vercingetoriksovih radikala. Zapadni medijski mononarativ ovih dana radi prekovremeno da podeli Srbe na poslovične "tri polovine", od kojih će jedna da nariče kako smo "sami zaslužili ono što nam se dogodilo", druga će da imitira Bošnjake, Jermene i Palestince u mahanju svojim mrtvima u nadi da će kapnuti neka suza Velikog Brata na Zapadu, dok će treća da diže transparente Donaldu Trampu i obećava da su i Srbi spremni da budu američki psi sa đubrišta – onako kako smo to videli u Hrvatskoj, Libiji i Azerbejdžanu, odnosno kako danas gledamo u Izraelu, Siriji i Ukrajini.

Šta smo zaboravili u kulturi sećanja

Umesto toga, kada već kukamo zbog rata koji smo izgubili u Republici Srpskoj Krajini, trebalo bi da znamo i šta smo izgubili, i od koga smo izgubili. Nismo, naime, prosto izgubili Knin, Petrinju, Pakrac i Vukovar – izgubili smo i Osijek, i Zadar, i Split, i Dubrovnik. I Zagreb. Izgubili smo kopnenu vezu sa Grčkom, izgubili smo celu Crnu Goru, a strana okupaciona vojska nam je zaposela Kosovo i Metohiju. To se nije desilo "krajiškim Srbima", "dalmatinskim Srbima", "crnogorskim Srbima", niti "kosovskim Srbima", desilo se Srbima svim i svuda, baš kao što se desilo i svim ostalim slovenskim i neslovenskim narodima Balkana koji su vekovima sanjali o slobodi, državnosti, kulturnoj samosvojnosti i ekonomskom blagostanju.

"Oluja" je samo jedna epizoda u "dovođenju Srba u red", procesu koji se odvija i dan-danas, i odvijaće se dokle god Srbi i dalje budu opasni. Jer ni Hrvati, ni Bošnjaci, ni Montenegrini, ni Makedonci nisu dobili ništa od onoga što je Srbima oteto – ni slobodnu pomorsku trgovinu nezavisno od stranih monopola, ni samostalan razvoj zasnovan na svom rudnom i prirodnom bogatstvu, ni bogata sela, ni domaću industriju. Sve je to zamenjeno kolonijalnim sistemom koji već decenijama održava celi Balkan u geopolitičkoj i ekonomskoj potčinjenosti sve obesnijem, sve pohlepnijem i sve nesposobnijem hegemonu.

I to je druga stvar koju ne smemo zaboraviti kod "Oluje", baš kao i kod Bosanskog rata, baš kao i kod okupacije Kosova. To nisu bili ratovi protiv Hrvata, bosanskih muslimana, niti Albanaca, nego protiv američke imperijalne hobotnice koja je upravljala i jednim, i drugim, i trećim, i koja im je jedina omogućila "pobede" kojima se danas diče, a koje i dalje otplaćuju gospodarima po zelenaškim kamatama.

Ako ćemo da jačamo vojsku da se branimo od Hrvata i Albanaca, ali ne i od Amerikanaca, Nemaca, Francuza, Turaka i ostalih, onda je džaba jačamo. Ako se naoružavamo kupujući oružje od naših neprijatelja koji na nivou neprikrivene i zakonski potvrđene politike rade na našem političkom, kulturnom i religijskom uništenju, onda će više efekta imati ako se budemo branili motkama i kamenicama.

Najzad, ako naša kultura sećanja na žrtve treba da služi da bi nas ugurala pod američki bezbednosni kišobran, kako bi nas oni štitili od naših dželata koji su za vreme svojih zločina bili pod tim istim bezbednosnim kišobranom, onda to nije kultura sećanja, već planski i ciljano građena kultura zaborava. Nije nam potreban američki kišobran da bismo se sećali svojih mrtvih. Sećali smo ih se tokom decenija titoističkog guranja pod tepih i manipulativnog relativizovanja, pa kada su se ponovo potegli noževi, otvorile jame i zavijorile ustaške insignije, bilo smo kudikamo spremniji nego što smo danas, kao što smo znali i kako da se branimo, i šta da branimo, i od koga. Šta nam ostaje ako smo danas od tolike kulture sećanja zaboravili i jedno, i drugo, i treće? Pogodili ste – ostaje nam samo bezalternativni evropski put.