Leonardo u kuhinji

Živeći u Firenci, Leonardo da Vinči bio je u srcu rafiniranog humanizma, u sjajnom svetu književnih i umetničkih previranja. Leonarda, čija je velika retrospektiva 2019. bila najskuplja postavka otvorena u Luvru u dvadeset prvom veku, povodom pet stotina godina njegove smrti, pre svega prepoznajemo kao vrhunskog slikara, iako je njegova renesansna priroda navela da bude prepoznat na više načina: kao slikar, ali i kao vajar, crtač, arhitekta, naučnik, anatom, pronalazač, muzičar, matematičar, inženjer i – svi su saglasni, kao – najvažniji čovek renesanse.

Kao šok deluje saznanje da su Leonarda savremenici pre svega poznavali kao tvorca i organizatora dvorskih spektakala i maštovitih, nezaboravnih gozbi u tadašnjoj Firenci…

U doba Leonarda, Firencu je naseljavalo oko 150.000 stanovnika i grad je bio ravnopravan po važnosti i lepoti sa Milanom i Svetim rimskim carstvom, kao i sa najvećim silama Evrope - Engleskom i Francuskom. U to vreme nije postojala Italija, niti jedinstveni italijanski jezik.

Renesansu smatramo slavnim periodom posvećenim umetnosti, kulturi i nauci, ali postojala je i tamna strana renesanse- najezde, ratovi, glad…

Prostor današnje Italije pokrivale su gradovi-države: Republika Đenova, Republika Sijena, Republika Firenca, Milansko vojvodstvo, Mletačka republika.

Leonardo se 1482, sa trideset godina, odselio iz Firence i otišao na dvor Ludovika Sforce, poznatog vojvode od Milana. U tom trenutku, Leonardo stvara Tajnu večeru, aktivan je kao muzičar, konstruktor je ratnih mašina- napravio je prvog viteza robota, od drveta, kože i metala koji je mogao da sedne, mahne, pa čak i otvori usta.

NASA je koristila taj dizajn za prvog čovekolikog robota sa svemirskoj stanici, bio je opsednut letenjem i osmislio je helikopter, koji nije uspeo da napravi, ali je precizno skicirao kako će raditi. Razmišljao je o bezbednosti pilota, pa je izumeo i padobran.

Iako se automobili nisu pojavili do druge polovine devetnaestog veka, da Vinči je napravio automobile na sopstveni pogon kada je imao samo dvadeset šest godina. Pre pet stotina godina napravio je frižider i nazvao ga rashladnom mašinom. Urerđaj je koristio velike mehove,stvarajući mlaz hladnog vazduha kroz raspršivač. Secirao je tela preminulih i prvi opisao koronarnu arterijsku bolest.

Ali, Leonardo je tada bio poznat i kao reditelj u narodu omiljenih dvorskih spektakala. Jedan od njih bio je Rajska gozba. U jednom trenutku, Leonardo je bio uposlen i oko prepravke Sforcinog zamka, najverovatnije sobe vojvotkinje Beatriče, istovremeno dok je radio na Tajnoj večeri, a paralelno je nadgledao i renoviranje zamka svog gospodara, vodeći računa i o pravilnom izvođenju radova u vrtovima oko ovog zdanja.

U svom delu Kodex Atlantikus (Codex Atlanticus), veliki slikar izneo je svoje ideje za uređenje kuhinje. Leonardo piše:"Velika soba za sluge mora da bude izvan kuhinje, tako da gospodar kuće ne može da čuje njihovo brbljenje…Hrana iz kuhinje može da se služi kroz široke, niske prozore, ili na stolovima koji se okreću oko osovine…".

Takođe, iako, po mišljenjima mnogih biografa, vegetarijanac, (u mladosti je jeo meso, u kasnijim godinama nije), Leonardo je izumitelj posebne, dve vrste ražnja za pečenje mesa: na prvom je koristio protivopterećenje, koje se spuštalo niz konopac vezan oko cilindra.

Ovaj izum je zahtevao da kuvari okreću cilindar da bi se podiglo protivopterećenje. Drugi, automatski okretač ražnja je domišljatiji, jer je koristio snagu zagrejanog vazduha i to je prva pojava jednog vazdušnog ražnja u istoriji. Ovo je omogućavalo da se meso peče lagano ili brzo u zavisnosti od snage vatre. Oba pronalaska bila su korišćena u kuhinjama toga doba.

Leonardovi savremenici tvrde da je Leonardo bio umetnik i tokom prijema, kao i da je želeo da napravi crtež slugu kako se zabavljaju. Pozvao ih je, obilato poslužio vinima i – satima zasmejavao. Posle zabave, otišao je u sobu i uradio tako veran crtež, da je Paolo Lomaco tvrdio da je rad "tako savršen da bi zasmejao svakoga ko bi ga pogledao". Na žalost, od ovog crteža nikada nije nastala slika, kao što je Leonardo prethodno planirao. Tokom rada na Tajnoj večeri, upada u finansijske nevolje. Kasni plata od Ludovika i on skicira pismo vojvodi u kome se žali da umesto da radi na slici, mala zidove vojvotkinjinih soba…

U njegovim sveskama iz tog vremena zabeleženi su i zapisi koji se mogu smatrati Leonardovim originalnim kulinarskim receptima. To su Leonardov preliv za salatu, pržene tikvice sa anisom, zabibereni hleb, tart sa cimetom, Brigidini kolačići sa anisovim semenom. Mora se primetiti da su svi recepti vegetarijanski i da u svakom ima začina - cimet, anis, biber, sveža nana, sveža majčina dušica…Jer u to doba, začini su, osim što su korišćeni u ishrani, davani na poklon, poput nakita, i sakupljani kao dragoceni predmeti.

Venecija je bila glavni grad za začine, a biber najvažniji začin, Evropljani su uvozili oko 3000 tona bibera godišnje. Jer so i biber činili su jestivim jako usoljeno meso, kada je usoljavanje bio jedini način konzerviranja. Zapravo su so i biber su sprečavali umiranje od gladi, naročito na moru, kada bi žitarice podbacile. Neki istraživači smatraju da je Leonardo u petnaestom veku u Italiji bio u opasnosti i zato što je bio vegetarijanac, jer je crkva nazivala trpezu bez mesa "đavoljim banketom", pošto je smatrano bogohulnim uzdržavanje od mesa, jer je Bog ljudima dao "vlast nad kraljevstvom svih životinja" i Leonardo je tako lako mogao biti spaljen na lomači zbog inoverstva.

Ali nekako se izvukao, uspevao je da kao slavan slikar od Crkve dobija i narudžbe da naslika - religijske scene. Sam Leonardo verovao je da je Bog primo motore, prvi pokretač, ali je funcionisanje sveta pripisivao prirodi.

Do 1490, Leonardo je imao dva zvanja na Sforcinom dvoru ingeniarius dukalis (ingeniarius ducalis) ili vojvodin inežnjer i ingeniarius kamerarius (ingeniarius camerarius) ili sobni inženjer, što je bila direktna aluzija na organizovanje složenih, spektakala - festivala.

U januaru 1490, Ludoviko je priredio veliki banket pod nazivom Rajska gozba i pozvao diplomate i državne prvake iz cele Italije. Glavni režiser spektakla bio je Leonardo. Ne zna se da li je planirao gozbu, jelovnik nije sačuvan, ali je pripremio vrhunac zabave te večeri, koja je nazvana Maskarada planeta. Za događaj je angažovana čitava mala vojska dizajnera, zanatlija, slikara i glumaca. Posle gozbe, nastupila je igranka, a onda, u ponoć, muzika je stala, a Ludoviko je, obučen u istočnjački kostim, dao znak i zavesa je bila podignuta za Leonardovu Maskaradu planeta.

Majkl Vajt je opisuje kao džinovski model planeta u njihovim odgovarajućim položajima, gde se svaka okretala po svojoj putanji, sa zodijačkim znacima, osvetljenim bakljama, smeštenim iza obojenih stakala. Ovo je bio ekstravagantni, multimedijalni spektakl, fizički napravljen od drveta i tkanine, ali oživljen eteričnom kombinacijama mašte, boja, svetlosti, muzike…

Ironijom sudbine, Leonardo je zahvaljujući Maskaradi planeta, a ne svojim slikama, postao čuven u celoj Italiji… Predstava je ponovljena, prilikom jednog venčanja pripadnika visokog društva, a svi koji su prisustvovali spektaklu, odlazili su kućama s uverenjem da na Sforcinom dvoru živi genijalni Leonardo Firentinac, mastor za organizaciju zabava nadnaravne lepote. Mnogi biografi tvrde da je o Leonardu isto mislio i sam Ludoviko Sforca…

Dok su se na zabavama oko Leonarda, služili pecivo s pinjolama i šećerom, špargle, ćufte i male kobasice, pečene, sive jarebice u sosu, cele glave teleta, pozlaćene i posrebrene, kopuni, golubovi, čitave pečene ovce u sosu od višanja, Leonardo je više voleo da gricka svoj hleb s biberom. Grandiozne gozbe behu servirane na okruglim stolovima oko jednog stuba- Donatelovog Davida…

Godine 1499, Leonardo napušta Milano. Ali to je drugi Leonardo… Savremenici ga opisuju kao čoveka sa 47 godina, u tesnom prsluku od antilopa, zakopčanom do vrha, zbog hladnoće, koji napušta nesigurna dostignuća iz godina provedenih kod Sforce, pred još nesigurnijim godinama što dolaze.

Kasnije, 1508, u Firenci, živeo je kod pokrovitelja Martelija. Leonardo je imao ljubimce kraj sebe, orla, zmiju, bodljikavo prase obučeno kao da je pas, kao i vranu koja je umela da govori kao čovek. I tu je, katkad, učestvovao u banketima koji su priređivani. Smatrao je da je vino dobro, ali kad se pije samo, čak i izjutra, ali uz jelo, pisao je valja piti samo vodu. Tada je vino bilo naročito popularno – Italijanke su ga u visoke čaše umakale komadiće hleba i tako se hranile, želeći da budu građene po modi svog doba- svuda zavodljivo zaobljene.

Najveću kolekciju Leonardovih slika poseduje Luvr, čuveni Leonardov Vitruvijevog čoveka čuva se u Veneciji, u sobi sa posebnim klimatskim uslovima.

Največi kolekcionar njegovih crteža je engleska kraljevska porodica. O banketima i krečenjima u javnosti danas nema mnogo reči. Ni o receptima. Samo o geniju poniklom u sjajnom šarenilu jedne velike epohe, koja nije prepoznavala svoje najveće savremenike- videla je tačno u merama sopstvenih ograničenja, kusajući na banketima čak i ljudske kosti, napravljene od šećera.