Aleksandar ujedinitelj Evroazije (2)
"Osećamo se kao kod kuće", poručuju Jevreji koji žive u iranskom gradu Isfahanu, javlja Si-En-En. Isfahanski Jevreji se redovno mole u sinagogi na Palestinskom trgu, u samom središtu grada. Grada, koji je krajem januara ove godine Izrael bombardovao, "ciljajući iransku fabriku dronova".
Došavši u žižu svetske javnosti zbog zaoštravanja odnosa između Izraela i Irana, isfahanski Jevreji su ponovo izazvali čuđenje. Otkud da Jevreji žive u tako jednoj "zaostaloj", "zilotskoj" zemlji kao što je Iran, i to ne samo u Isfahanu, nego i u Teheranu, ili Širazu, u centralnom delu zemlje? Gde ćemo na Zapadu čitati o isfahanskim Jevrejima ili o jermenskim crkvama u Iranu? Retko gde, i retko kad.
Evrocentričnost ne dopušta da se u zapadnoj javnosti preskoče ustaljene predrasude, što, nažalost, važi u izvesnoj meri i u našem društvu. Iran je zgodan primer. Asocijacije koje nameće javni diskurs Zapada, navode nas da na prvo spominjanje Irana pomislimo na tradicionalno odevene žene i "zastrašujuću teokratiju".
Evroazija, koja se ubrzano konsoliduje kao nova-stara politička realnost, primoraće nas da iskoračimo iz okvira evrocentrizma. Moraćemo da naučimo da je tipična vrsta zapadnoevropskog virusa verskih netrpeljivosti strana njenim prostranstvima, baš kao i tekovine "nacionalne države" (što ne znači da u Evroaziji nema narodnih posebnosti), "pravne države" i "vladavine prava" (što ne znači da na "mitskom" Istoku ne postoje institucije i zakoni), kao uostalom i brojne druge "evropske vrednosti".
Tek tada ćemo biti korak bliže da shvatimo otkud Jevreji u Persiji.
"Ako želimo da Aziju zadržimo..."
Inercija spomenutih "vrednosti" svoj koren ima u "pavlovljevom refleksu" zapadnoevropske istorije: u prevođenju inovernih na "pravu stranu istorije", još otkako su Franci prevodili Slovene u 9. veku u hrišćanstvo – mačem i ognjem. Čak i danas, to je logika mehanizama kao što je "usklađivanje sa evropskim zakonodavstvom", o čemu slušamo kao o preduslovu za prelazak iz "džungle" nezapadnog sveta u Boreljovu "rajsku baštu" Evropske unije, kako se u jednom od brojnih kulturrasističkih ispada evropski komesar izrazio.
Međutim, najveći evropski vladar svih vremena, Aleksandar Veliki (r. 356, vl: 336-323. godine pre Hrista), nije bio nikako nalik našim evropskim savremenicima. Naravno, njega i nas deli skoro dva i po milenijuma istorije. Ipak, neophodno je uzeti njegov primer u obzir ako nastojimo da Evroaziju kao alternativnu stvarnost razumemo, utoliko pre što je on njen utemeljivač.
Aleksandar Veliki je kao vođa saveza helenskih polisa i makedonski kralj krenuo u rat protiv Persije, na tragu politike koju je zacrtao prethodno njegov otac, kralj Filip. Sa jedne strane, Aleksandar je želeo da bude "bič osvete" za sva zlodela koja su Persijanci sproveli nad Grcima u Grčko-persijskim ratovima u petom veku pre Hrista. Takođe, rat protiv Persije bio je ekonomski opravdan u očima Grka, čije je polise u četvrtom veku pre Hrista žestoko potresala ekonomska kriza. Najzad, Aleksandar je želeo da ima "su čim pred Miloša". Po majci, govorilo je predanje, predak mu je bio Ahil, a po očevoj liniji, ni manje ni više nego Herakle. Stoga mu je bio potreban nenadmašan podvig kojim bi zavredeo mesto među svojim precima, u panteonu helenskih div-junaka.
O Aleksandru znamo da u ratnoj stihiji, koja guta sve pred sobom i ruši Persijsko carstvo, usputno reguliše odnose prema pokorenima, ali upravo u tim odnosima prema pokorenima, Aleksandar otkriva Evroaziju.
U Maloj Aziji, u gradu Sardu, po proterivanju Persijanaca, on dopušta povratak na "stare zakone" domorodačkog stanovništva. Preotevši Egipat od Persijanaca, Aleksandar se kruniše za faraona, odajući počast egipatskim božanstvima. Time "osvajanje" pretvara u "oslobađanje". Posle pobede nad persijskim velikim kraljem Darijem, on iskazuje sve uvažavanje prema porodici svog protivnika, a nakon što su Darija izdali i ubili njegovi saradnici – Aleksandar se proglašava njegovim osvetnikom i naslednikom. U Vavilonu obnavlja prethodno porušeni hram posvećen bogu Marduku, a u Indiji raspravlja sa gimnosofistima, iskazujući istinsko poštovanje prema indijskoj filozofiji. Njega ruski predsednik ne bi morao da opominje koliko je indijska filozofija stara i duboka!
Aleksandrov odnos prema Varvarima (što je u ono vreme zapravo podrazumevalo samo nekoga ko ne govori grčki), odnosno pokorenima, bio je odnos inkluzivnosti, a na tragu već postojeće persijske tradicije vladanja. Jerusalim i persijska potprovincija Jehuda, imali su pravo da pod Persijancima upražnjavaju svoje "svete zakone", dok su Feničanima dopuštali da imaju lokalne dinaste. Persijska dinastija Ahemenida pažljivo je negovala lokalne verske kultove, ali vodeći računa istovremeno o političkoj stabilnosti. Na primer, hramovi u Jerusalimu i gradu Meandru dobijali su podršku Persijanaca, jer su njihovi bogovi podržavali persijsku vlast, dok su, obrnuto, neki hramovi kao žarišta pobune ili zbog odmazde stradali, kao Apolonov hram u Didimi, u današnjoj Turskoj. Kao lingua franca, Persijanci su podsticali aramejski jezik po čitavoj teritoriji carstva, iako su sami izdavali dekrete na lokalnim jezicima. Uprkos na prvi pogled "labavoj administraciji", Persijsko carstvo je opstalo kroz dva veka burne istorije, na prostoru između Indije i Sredozemlja, zahvaljujući veštini vladanja, negovanju lokalnih kultura i impresivnoj saobraćajnoj infrastrukturi.
Kod Aleksandra uočavamo istu fleksibilnost u vladanju. On prati unapred definisanu persijsku logiku vladanja, koju opisuje još Herodot, pružajući nam uvid eklektički duh Persijanaca. Kod Herodota vidimo da Persijanci pozajmljuju odevni stil od Međanja, a naoružavaju se po uzoru na Egipćane. Od Grka su, kaže Otac istorije, pozajmili i običaj da spavaju sa "dečacima", što pred nas postavlja pitanje o bar nekim stereotipima o atuohtonosti "orijentalne" dekadencije i raspusnosti.
Aleksandar je savršeno razumeo političku, geografsku i kulturnu realnost Evroazije, o čemu nam svedoči rimski istoričar Kvint Kurcije Ruf. Raspravljajući se sa Helenima, saborcima, koji zameraju Aleksandru da je preblag prema potčinjenima, Aleksandar, prema Rufu, kaže: "Nisam došao u Aziju da bih uništavao države i opustošio pola sveta, već sa namerom da oni koje u ratu potčinih ne požale moju pobedu. Zato se sa vama bore i prolivaju krv za vaše carstvo oni koji bi se inače odmetnuli da ih kinjim. Ako želimo da Aziju zadržimo, a ne da kroz nju samo prođemo, moramo se blago odnositi prema ovim ljudima – njihova će odanost učiniti ovo carstvo trajnim i stabilnim".
Svadba Evrope i Azije
Konvencionalna mudrost kaže da je susret Aleksandra i Aristotela jedan od najvažnijih susreta u istoriji. Aristotel je, naime, bio dvorski učitelj mladom Aleksandru. Međutim, u onome što je vladavinu makedonskog bazileusa činilo epohalnom, Aleksandar je mnogo više bio sledbenik jednog drugog filozofa, Antistena, koji je blagonaklono gledao na Varvare. Aristotelova "okrenutost unazad" i odsustvo preteranog zanimanja za Istok, bila je opšte osećanje helenske elite.
Utoliko je veći skandal bio kada je Aleksandar počeo da usvaja neke persijske običaje i primenjuje ih na svom dvoru. Kada je uveo običaj proskineze, koja je podrazumevala da podanik ničice padne pred kraljem na kolena i dodirne čelom zemlju, prenerazila je Aleksandrovo neposredno helensko-makedonsko okruženje.
Odbivši da pozdravi kralja po novom običaju, Aleksandrov dvorski istoričar i "menadžer za odnose sa javnošću", Kalisten, inače Aristotelov sestrić, podstakao je svojim otporom proskinezi neke paževe da se zavere protiv Aleksandra. Ključni njegov greh bio je u javnom iskazivanju neposlušnosti, čime je narušio kraljev autoritet. Zavera paževa je otkrivena, a sa paževima je stradao i Kalisten, iako nije (najverovatnije) bio neposredno umešan u čitavu aferu, već je prepoznat kao inspirator.
Kalistenovo ubistvo snažno je odjeknulo u Heladi, jer su Heleni dobro znali njegove spise o Aleksandrovim osvajanjima, koje je on pisao tokom pohoda i slao u otadžbinu da se čitaju. Neki su u ubistvu Kalistena prepoznali najavu propasti helenskih slobodarskih tradicija pod težinom istočnjačkog despotizma.
Ali, suštinski ove istorijske anegdote prikazuju dubinu razlika između Helena i Persijanaca. Iako je u mnogo slučajeva persijske satrape (predstavnike lokalne vlasti) ostavio na pozicijama, spaljivanje ahemenidske prestonice Persepolisa u ime osvete zbog zlodela nad Grcima, ili povremeni ispadi u odnosima prema kultu Ahura Mazde i svetim vatrama u zoroastrizmu, svedoče da ni Persijanci nisu mogli biti potpuno zadovoljni novim gospodarom. Razlike između Helena i Persijanaca su mnoge Aleksandrove zamisli učinile nesprovodivim na kratki rok, što je smetalo nemirnom duhu mladog kralja, ali istovremeno svedoče o epohalnosti Aleksandrovg dela. Jer on jeste stvorio Evroaziju.
Verovatno ključno svedočanstvo o Aleksandrovim svetonazorima i idejama o novom carstvu predstavlja njegova ženidba za Roksanu. Osvojivši jednu teško pristupačnu u Baktriji (oblast u Srednjoj Aziji), Aleksandar je ugledao Roksanu i zaljubio se u nju na prvi pogled. Međutim, umesto da iskoristi svoje vladarsko pravo i "uzme je", on je odlučio da se njome propisno oženi, po persijskim običajima.
Nekoliko godina kasnije, u persijskom gradu Suzi, Aleksandar je organizovao događaj koji je ostao poznat u istoriji kao "svadba Evrope i Azije". Tom prilikom, Aleksandar je uzeo sebi još dve žene iz persijske dinastije Ahemenida, dok je veliki broj njegovih oficira i vojnika, njih oko 10.000, uzelo sebi za žene svoje azijske konkubine ili plemkinje. Iako se veći broj ovih brakova posle Aleksandrove smrti raspao, istorijska epizoda "svadbe Evrope i Azije" ukazuje da je Aleksandrov plan bio da učini carstvo istinski "evroazijskim". Uostalom, o tome svedoči i njegovo oduševljenje time što su neki njegovi satrapi Heleni počeli da uče persijski ili procesom uključivanja Persijanaca u Aleksandrovu vojsku.
Helenistička Evroazija – i helenska, i istočna
Prema predanju jevrejskih legendi, Aleksandar je jevrejskog Boga prihvatio kao svog, ali sve i da nije – Jevreji su se u carstvu lučonoše helenstva i poslednjeg Ahemenida osećali kao "kod kuće", pa su čak ušli u njegovu vojsku uz dozvolu da žive po Tori. Za Jevreje je prelazak iz Persijskog u Aleksandrovo carstvo bio "mirna tranzicija".
Jer Aleksandar je venčavajući Evropu i Aziju zamišljao carstvo u kome će se svako osećati kao "kod kuće". Otud njegova potreba da očuva običaje i posebnosti svakog naroda. Otud njegova želja da "institucije" cvetaju onakve kakve su bile kad ih je zatekao, umesto da ih upodobljuje nekoj "univerzalističkoj" predstavi o valjanim zakonima. Njegovi napori bili su titanski, a žrtve strašne. Za 33 godine života i trinaest godina vladavine, stvorio je carstvo od Hundukuša do egipatskih pustinja, i od centralnog Balkana do Inda.
I njegovo carstvo ga je nadživelo!
Naravno, politička celina njegovog carstva je razbijena. Kako to obično biva "velikaši, proklete im duše, na komate razdrobiše carstvo". Ali to je bio samo početak nove epohe. Helenski uticaji počeli su da oblikuju Istok. Prve statue Bude u Indiji počele su da se javljaju kao odgovor na sve popularniji Apolonov kult. Predstavljale su mladog i mišićavog mladića, sličnog onom kakav je bio Apolon. Novac je u širokom pojasu između Himalaja i Sredozemlja standardizovan prema grčkom uzoru. Zato konvencionalna istoriografija epohu helenske istorije otpočetu Aleksandrom Velikim naziva helenističkom – tj. epohom u kojoj se helenski i istočni svet prožimaju.
Takođe, grčki svet, nekada skučen u basenu Sredozemlja, sada je izbio na oblasti kao što su Arija, Arahozija, Sogdijana, Baktrija, baš kao što nama danas, na informativnim portalima, iskrsavaju imena Herata, Kandahara ili Bagrama. Sva ova tri grada, u Avganistanu, osnovani su kao Aleksandrije, prva u Ariji, druga u Arahoziji, a treći na Kavkazu na Indu (Hindukuš). Aleksandar je dižući dvadesetak gradova koje je "krštavao" svojim imenom gradio kičmu Evroazije, duž koje danas nadire, kao i za mnoge milenijume u prošlosti, uticaj iz Kine u Evropu, i obrnuto. Cela Azija je helenizovana. Pedeset godina posle Aleksandra, indijski vladar Ašoka izdavao je edikte i na grčkom zbog domaćih Grcka, dok su mladići u Persiji učili Sofokla i Evripida.
Najzad, Aleksandar je prvi koji je utemeljio "centar sveta". Pre njegove vladavine, nijedan grad nije zračio takvom privlačnošću metropole, različitošću kultura koje u njemu cvetaju i kolosalnim delima ljudskih ruku, kao što je to Aleksandrija u Egiptu. Aleksandrija je istinski svedočila o dometima civilizacije koja ju je iznedrila. Baš kao što je London nekad bio ogledalo britanske imperije, ili kao što danas Šangaj svedoči o uzletu Kine.
Ali razmena uticaja nije išla samo u jednom pravcu. Dok su Homerovi epovi uticali na Ramajanu, ima onih koji tvrde da je Mahabharata oblikovala Eneidu. Upravo će to biti putevi kojima će prostrujiti ideje nove velike ličnosti svetske istorije, koja će, ovoga puta ne mačem, već Božjom rečju, objediniti prostore od Irske na zapadu, do Kašgara na granici sa Kinom, i od Šri Lanke na jugu do nomadskih stepa na severu. Biće to hrišćanska rimsko-persijska Evroazija, objedinjena Jevanđeljem.
