Prodor na Istok: 75 godina NATO
Gorbačovljev savetnik za spoljne odnose Anatolij Černjajev zapisao je u svom dnevniku o kraju Hladnog rata: "Berlinski zid je pao. Jedna era istorije je gotova. Ovo je kraj Jalte i staljinističkog nasleđa. Ovo je Gorbačov uradio. Osetio je hod istorije i pomogao joj je da se vrati u prirodni tok." Nastupilo je vreme unipolarnog sveta, vreme "dominacije punog spektra" Sjedinjenih Američkih Država.
Amerika, ipak, nije davala mnogo povoda Rusiji da joj veruje na reč. Berlinski zid je pao 9. novembra 1989. Već u decembru, američki predsednik Buš stariji je kršeći zakon sopstvene zemlje uveo Ameriku u rat u Panami. Zadatak operacije Pravedna sila, koju je Buš naredio mimo Kongresa, bio je da se zbaci Manuel Norijega, čovek koji je bio neka vrsta latinoameričkog Mila Đukanovića – "korisni momak" za veze CIA sa kartelima Kolumbije, dok nije postao pretežak za nejaka pleća novorođene usamljene svetske sile. Norijega je zbačen u krvavoj intervenciji američkih snaga u Panami, koju će povodom događanja od 11. septembra panamski časopis "Envio" nazvati "državnim terorizmom".
Amerika je dopustila sebi da demonstrira na najkrvaviji način svoju moć u novom svetskom poretku. Tadašnji načelnik generalštaba Amerike Kolin Pauel pružio je podršku predsedniku Bušu starijem povodom invazije na Panamu: "Treba pred svoja vrata da stavimo tablu sa natpisom ovde živi supersila, bez obzira na ono što Sovjeti rade, sve i da se evakuišu iz Istočne Evrope."
Evropa između radija i Gladija
Visoki zvaničnik Saveta za spoljne odnose (CFR) Majkl Mendelbaum egzaltirano je dočekao novu realnost rečima: "Sovjeti su omogućili da se Hladni rat završi, što znači da mi prvi put u 40 godina možemo da sprovedemo vojne operacije na Bliskom istoku, ne strahujući od toga da ćemo otpočeti Treći svetski rat."
Međutim, umesto da se postavi tabla sa natpisom da su "supersila", u šta se ni u Moskvi nije sumnjalo, na površinu je isplivao prljavi veš Imperije.
Dan nakon što je Sadamov Irak napao Kuvajt, italijanski premijer Đulijano Andreoti održao je jedan od najčuvenijih govora u kom je otkrio postojanje antikomunističke gerile u državama Zapadne Evrope. Gladio vojske NATO saveza su otkrivene. Novembra 1990. održan je niz debata u Evropskom parlametnu, i doneta je rezolucija kojom se osuđuje operacija Gladio i tajne akcije NATO snaga iza leđa zvaničnih vlada. Ipak, rezolucija EP je zvučala kao lavež psa koji ne ujeda. Nijedna od NATO članica nije ispitala akcije ovih antikomunističkih gerila, osim Belgije, Italije i Švajcarske, u kojima su se time bavile parlamentarne komisije.
Već početkom 1991. međunarodna koalicija je odlučila da isproba ono što je preporučio Mendelbaum, i sprovedena je akcija isterivanja Sadama Huseina iz Kuvajta u operaciji Pustinjska oluja. Treći svetski rat nije počeo, iako je Imperija "intervenisala" na Bliskom istoku. Novo vreme je nastupilo, a Andreoti i parlamentarne komisije tri evropske zemlje koje su postavljale pitanje o manjkavostima NATO saveza pokazale su se izlišnim, jer je savez još jednom dokazao svoju neprikosnovenost.
Posle Drugog svetskog rata, glavna preokupacija Amerikanaca bila je da se spreči širenje komunističkog poretka na zapadne zemlje. Kako Miršajmer sugeriše u Tragediji politike velikih sila strah Imperije "nije bio u tome da će Sovjeti poterati njihove vojske u Atlantik. Umesto toga, američki lideri su se bojali da će jake komunističke partije, koje imaju čvrste veze sa Moskvom, doći na vlast u Francuskoj i Italiji, pošto su ekonomije ovih zemalja bile u užasnom stanju i pošto su njihovi građani bili duboko nezadovoljni nepovoljnim uslovima života."
Od osnivanja Severnoatlantskog pakta, ovom je bila priključena komanda nad tzv. tajnim antikomunističkim gerilama. Najpre je 1948. osnovan Tajni komitet zapadne unije (WUCC) sa zadatkom da koordiniše pozadinske (stay behind) armije zadužene za neortodoksni rat protiv komunista. Kada je osnovan NATO 4. aprila 1949. godine, WUCC je stavljen pod kontrolu NATO komande i promenio ime u Komitet za tajna planiranja (CPC).
Zahvaljujući ovoj operaciji izvršen je niz državnih udara i terorističkih napada: državni udar u Grčkoj 1967, u Portugalskom Mozambiku (ubistvo predsednika Eduarda Mendlana), državni udari u Turskoj (1960. ubistvo Adnana Menderesa; državni udar 1971.; 1977. nasumični rafal po demonstrantima u Istanbulu, ubijeno 38 ljudi; 1980. NATO komandant pozadinskih snaga Kenan Evren sprovodi državni udar; 1984. rat NATO pozadinskih armija sa Kurdima), u Italiji (1969. teroristički napad na Pjaca Fontana u Milanu ili 1972. u selu Peteano; 1974. uhapšen NATO komandant pozadinskih amrija Vito Miceli i otkriva postojanje ove operacije pred sudom; 1978. ubistvo Alda Mora, bivšeg premijera Italije i predsednika Demohrišćana koji je planirao koaliciju sa italijanskim komunistima). Sve ovo je propraćeno priznanjima mahom bivših nacista i kolaboranata koji su pred sudovima svojih zemalja svedočili o postojanju ovih snaga u Nemačkoj, Danskoj, Švedskoj, Norveškoj itd.
Operacija Gladio je suštinski bila blanko ček bivšim nacistima i radikalnim desničarima da je svaki oblik rata protiv komunista, odnosno rusofilnih struktura, dozvoljen. Propagandni deo rata pokrivao je Radio Slobodna Evropa (RSE).
Nakon dve godine planiranja, RSE je pušten u etar, a direktno je bio odgovoran Komitetu za slobodnu Evropu, na čijem čelu su bili general Ajzenhauer, holivudski reditelj Sesil Demil i medijski mogul (vlasnik "Tajma", "Lajfa", "Fortune" i "Sportsilustrejtida") i kreator kovanice "američki vek" Henri Lus. Ove ljude okupio je Alen Dals, budući šef CIA i tada još uvek privatno lice. Finansiranje rada komiteta obezbeđeno je delom od zlata koje su nacisti pokrali tokom rata od Jevreja i drugih žrtava, a koje je preko "međunarodnih" (angloameričkih) finansijskih institucija završilo u američkim crnim fondovima namenjenim za borbu protiv komunista. Sve što je RSE liferovao služilo je legitimaciji tajnih operacija NATO. Nijedan teroristički akt, nijedan državni udar, nijedno političko ubistvo, nije bilo previše, ako je cilj bio postizanje makartističkog sna – oslobađanje Evrope i sveta od crvene napasti.
Ne damo ti, Trumane, ni metra,
Otadžbine našeg cara Petra
U tom smislu, NATO je bio deo instrumentarija za ostvarenje Trumanove doktrine. Trumanova doktrina podrazumevala je da je svaki napad američkog neprijatelja na bilo koju naciju u svetu smatran direktnim napadom na Ameriku. Prema rečima Tima Vinera, laureata Pulicerove nagrade, "Maršalov plan, Trumanova doktrina i tajne operacije CIA bile su uperene protiv Staljina". Ipak, NATO je nadživeo Staljina, pa i raspad komunističkog lagera. Trumanovoj doktrini pobeda je dala za pravo, iako je njen tvorac, Karl Kliford, priznao decenijama kasnije da "nije znao ništa o međunarodnim odnosima, i da je morao usput da uči".
Upućenost Karla Kliforda u međunarodne odnose zamenjena je devedesetih i početkom dvehiljaditih hibrisom svetskih policajaca dvojice Buša i jednog Klintona. Sovjetsko testiranje nuklearnog oružja 1949, pobeda komunista u Kini i početak revolucije u Koreji godinu dana kasnije dali su opravdanje postojanju NATO saveza. Ali šta je pravdalo postojanje NATO posle pada Berlinskog zida?
Američki sekretar Džejms Bejker dao je usmene garancije Gorbačovu februara 1990. da se "NATO neće širi na istok ni za inč". Godine 1999. u Savez su ušle Češka, Mađarska i Poljska, godine 2004. Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija, 2009. ušle su Albanija i Hrvatska, 2017. Crna Gora, 2020. Severna Makedonija, a prošle i ove godine Finska i Švedska. Ujedinjena Nemačka sada je jezdila u okviru saveza NATO ka Istoku, neslućenom brzinom i lakoćom. Bio je to farsični nastavak politike germanskih geopolitičara – put ka Moskvi svake godine činio se sve lakšim i otvorenijim.
Do jednog trenutka.
Kada počinje svoju priču o posthladnoratovskim odnosima NATO i Rusije, istoričarka Meri Sarot piše da je "potpukovnik Vladimir Putin jedne decembarske noći 1989. u Drezdenu odlučio da učini ono što je potrebno da bi spasio sovjetski autoritet, svoje kolege i sebe. Bio je sam i odluka je pala na njega."
Legenda kaže da je potpukovnik Putin izašao pred Nemce koji su protestovali pred sedištem KGB i na čistom nemačkom im se obratio, odvrativši ih od pokušaja nekog izgreda, na koji su okupljeni bili spremni, opijeni "vetrom promene". Od 1989. do 2001. Rusija je reterirala na svoje pozicije, žrtvovavši svoju imperiju na oltaru vere u iskrenost i dobronamernost SAD. Rusiji je i posle 2001. trebalo vremena da prihvati neprijateljstvo SAD. Čini se da se taj kurs sada menja.
Ipak, pokazalo se da NATO nije bio, kako je Truman to govorio, "štit protiv agresije i straha od agresije". Ispostavio se onim što je britanski diplomata Hju Dalton, britanski osorno i cinično, zapisao u svom dnevniku o formiranju NATO: "Konačni stepen upetljavanja SAD u evropske poslove".
Od vremena Gladio operacija do aktuelnog rata protiv Rusije u Ukrajini, NATO služi isključivo otvorenom i prikrivenom vojevanju protiv ruskog uticaja u Evropi. U toj vrsti rata ne postoje nedozvoljena sredstva, bili to bivši nacisti, ili Azovci, državni udari ili nasumična pucanja na političkim skupovima (od Istanbula do Majdana).
Helmut Kol, kancelar Zapadne Nemačke, garantovao je Gorbačovu da neće biti NATO proširenja na Istočnu Nemačku. Levijatan NATO pakta kotrljao se do ukrajinskih stepa. Još 2008. na samitu NATO u Bukureštu Rusija je jasno stavila do znanja Zapadu da pristupanje Ukrajine i Gruzije NATO savezu neće biti prihvatljivo. Bio je to ruski "krug u pesku" Gaja Popilija Lenasa oko nogu NATO. Zapad je iskoračio iz tog kruga, i rezultate tog hibrisa gledamo u Ukrajini.
Ono što Srbi moraju da shvate je da u prodoru NATO saveznika i njihovog pokrovitelja na Istok – nema i nije bilo neutralnih. To je naravoučenije za čitav niz političkih elita, od Indije, koja maestralno levitira između Kvada i BRIKS, do Beograda.
Za NATO je, uostalom, rat uvek prihvatljiviji od neutralnosti. To je objašnjeno još u Tukididovoj Istoriji Peloponeskog rata. Ostrvo Mel htelo je da ostane van atinskog Delskog saveza dok je besneo rat Atine i Sparte, pa je Atina, Amerika ondašnjeg Egeja (grubo uzevši), poslala svoje emisare da pregovaraju sa Meljanima. Meljani su pitali Atinjane, naivno, pomalo nalik sovjetskoj i srpskoj eliti iz devedesetih: "Ne biste li prihvatili da mirujemo i da vam budemo prijatelji umesto neprijatelja, a da ne budemo ničiji saveznici?" Atinjani su odgovorili: "Ne škodi nama toliko vaše neprijateljstvo, koliko bi prijateljstvo (i neutralnost, prim. aut) bilo dokaz naše slabosti, a vaša se mržnja očituje našim podanicima kao dokaz naše moći".
Sedamdeset i pet godina traje talačka kriza – SAD preko NATO drži Evropu u svom zatočeništvu, dok evropske elite razvijaju jedan oblik Stokholmskog sindroma. NATO nije Delski savez, ali ni Atinjani nisu Amerikanci, pa opet, i jedni i drugi su za sopstveni usud zakucani zabludom da je mržnja dokaz moći i da supersila nema saveznike. A svi znamo kako su Atinjani prošli.