"Osvrt" sa Vrzićem: Inflacija s Bliskog istoka, migranti na Balkanu, srpske NATO vežbe i pravo glasa
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, nedeljom od 21 čas
Koliku geopolitičku i ekonomsku cenu plaćaju SAD i Zapad zbog sukoba u Iranu, da li EU vidi Srbiju kao "treću zemlju" za smeštaj migranata, šta znače učestale vojne vežbe Srbije i NATO-a i kakvo se članstvo u "bašti" Evropske unije nudi novim članicama, uz posebne uslove koje treba da isporuči Srbija, o tome i o drugim aktuelnim temama u autorskoj emisiji "OsvRT" govorio je urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Bliski istok između mira i inflacije
Ako je verovati Donaldu Trampu – i Si-En-Enu koji je sabrao sve njegove najave – mir je na Bliskom istoku, od početka rata 28. februara, nastupio već 39 puta.
Ako je verovati portalu "Aksios", najnoviji mirovni sporazum Amerike i Irana isti je kao mirovni sporazum koji je bio najavljen još 23. maja, osim što je ovog puta predviđeno da iranski uranijum ostane u Iranu umesto da bude otpremljen u Ameriku i uništen.
Ili pak pre svega treba poverovati generalnom direktoru "Šela" koji je izračunao da je s tržišta do sada nestalo 1,2 milijarde barela nafte; da se ta cifra nestašice produbljuje svakodnevno – a sa njom i rupa u strateškim rezervama nafte – i da će biti potrebno makar godinu dana, ako ne i duže, da se situacija kudikamo normalizuje.
Što znači da su geopolitičke i ekonomske posledice relativno predvidljive.
Najpre par podataka o geopolitici, a onda i o ekonomiji.
Među svim rečima koje uz nešto smisla izgovara na dnevnom nivou, srazmerno je malo pažnje privukla objava Donalda Trampa da ga je – kad je pretposlednji put Izrael prekršio dogovoreno primirje – pet različitih zemalja iz regiona zvalo, zabrinuto, zahtevajući od njega da zaustavi Benjamina Netanjahua kako mirovni sporazum ne bi i definitivno propao. Tih pet zemalja su svih pet zemalja Zaliva, arapske petromonarhije koje su se našle na udaru Irana zbog agresije Amerike i Izraela na tu zemlju: Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Kuvajt i Bahrein.
Iako je kapitulacija i dalje prejaka reč, taj njihov zahtev Trampu da ne napada Iran, jer će onda Iran napasti njih a oni od toga ne mogu da se odbrane uz pomoć Amerike, predstavlja i priznanje da se podrazumevani regionalni balans moći okrenuo naglavačke.
Nije Iran meta, nego su oni na meti Irana. Pa u tom kontekstu treba razumeti i otkriće izraelskih medija da je jedna od tih petromonarhija zabranila Izraelu korišćenje svog vazdušnog prostora za udare po Iranu. Kao i otkriće "Blumberga" da su se, po prvi put, licem-u-lice sastali zvaničnici Irana i Ujedinjenih Arapskih Emirata, i to na molbu potonjih koji su prethodno u agresiji na Iran bili najbliži saveznici Izraela. Očigledno, ne i najverniji; ima nešto o napuštanju broda koji tone…
Situacija je, naravno, dovoljno nestabilna da nijedna prognoza daljeg razvoja događaja nije isključena, no, principi daljeg razvoja događaja su upadljivi: nije Iran poražen, već namere da Iran bude poražen. Otuda iznenadna miroljubivost zalivskih petromonarhija, otuda i pomenuti obrt oko iranskog uranijuma koji ostaje tamo umesto da bude uništen (ili upotrebljen) u Americi.
Razume se da će ovakav obrt imati svoju cenu. Koju će odrediti Iran (uz podršku svojih saveznika), a ne Amerika sa svojim (dosadašnjim) saveznicima. Ako ne možeš da ga pobediš, pridruži mu se. Sa svim propratnim geopolitičkim posledicama.
Uz pojedinosti koje tek treba da se potvrde kako bi se utvrdilo koliko je tačno ubedljiv poraz onih koji su hteli da poraze Iran.
Na primer, kontrola Ormuskog moreuza koju je uspostavio Iran; naplaćujući, štaviše, tranzitne takse, što je potvrdio i američki ministar finansija Skot Besent svojom pretnjom da će sve naplaćene takse biti refundirane novcem sa zamrznutih iranskih računa. Da li će Iran odustati od tih taksi, ili će se u sporazumu s Omanom to zvati nekako drugačije ali će se svoditi na isto (po principu nije šija nego vrat) kao što je najavio "Volstrit džornal", čak je i manje bitno u odnosu na samu činjenicu da je Iran uspostavio kontrolu nad Ormuskim moreuzom koju Amerika nije mogla da mu oduzme. Uz činjenicu da Iran može da čeka, dok Amerika ne može da čeka.
Što nas vodi i do ekonomije svega ovoga.
Relativno podnošljiva cena nafte – samo za četvrtinu do trećinu viša nego pre rata – održava se, pored ostalog, i zahvaljujući smanjenom obimu obrade u rafinerijama (čak oko 5 miliona barela dnevno manje nego pre rata, što će neminovno izazvati ekonomsko usporavanje), i zahvaljujući ispumpavanju nafte iz američkih strateških rezervi rekordnom brzinom. Pri čemu one nisu beskonačne nego su, naprotiv, već dobrano ispod 50 odsto svojih kapaciteta. Na svega nekoliko nedelja od operativnih minimuma, što znači da Amerika ima, otprilike, toliko vremena da izmoli za mir s Iranom i otvaranje Ormuza.
Tim pre što je i onoliko ograničen rast cene nafte, uz tolike muke, već proizveo porast inflacije u Americi – 4,2 odsto u maju – na najviši nivo u protekle tri godine.
Kroćenje inflacije zahteva povećane kamatne stope. Na onoliki dug od 39 hiljada milijardi dolara, to Ameriku vodi pravo u ekonomski bezizlaz nadomak sloma.
Evropska centralna banka, uostalom, već je iz istih razloga, i sa sličnim pretećim posledicama, prinuđena da poveća kamatne stope, po prvi put još od 2023, a momentalno je nagovestila i još jedno poskupljenje kamatne stope, posle juna odmah i u julu a ne tek u septembru.
Vanredne mere nagoveštavaju vanrednu situaciju. Ekonomije Zapada ulaze u novu krizu. Koja će biti gora od prethodne, ako je suditi po količini duga koji se tamo nagomilao od 2008. do danas i svim sredstvima za obuzdavanje krize koja su potrošena i ne mogu da budu upotrebljena ponovo.
Inače, u julu u Hong Kongu kreće s radom tamošnji pandan londonskoj berzi zlata. To je deo one nove, paralelne, nezapadne finansijske infrastrukture o kojoj je nedavno u Sankt Peterburgu govorio Vladimir Putin. Kao i nezavisni sistem plaćanja, razvojna banka i sve drugo što je dosad nedostajalo da zameni ovo zapadno.
Malo je verovatno da slučajno sve to nastaje u trenutku kada nestaje jedino što je do sada postojalo. A poraz u ratu protiv Irana sve je ove procese samo ubrzao…
Migrantska kriza na Balkanu?
Desilo se – igrom slučaja, u Belfastu, a moglo je i bilo gde drugo – ono što je verovatno i moralo da se desi. Pri čemu ne mislimo na nasilje migranata, nego na nasilnu reakciju na nasilje jednog migranta, koja je usledila zato što se snimak nekog crnca koji kolje nekog belca raširio po društvenim mrežama.
Nije vrednosni sud nego opažanje onoga što je neminovno: usled demografskih i ekonomskih trendova, biće toga još. Ako integracija u multikulturalizam nije uspela ni kada je ekonomski sve bilo potaman – što je svojevremeno javno priznala i Angela Merkel u Nemačkoj – šta će tek biti kada im ekonomski bude još gore?
Teško da će starosedeoci i došljaci zaključiti da imaju istog klasnog neprijatelja…
A to znači i još nevolja u sklopu dugogodišnjeg projekta organizovanog dovođenja migranata kao jeftine radne snage, uz propratnu posledicu u vidu delimične zamene stanovništva; što je prestalo da bude puka teorija zavere još kada su Ujedinjene nacije, pre više od četvrt veka, pre nego što je sve ovo i počelo, publikovale dokument pod naslovom "Zamena (stanovništva) migracijama".
Još nezamenjeno stanovništvo na to, izgleda, ima izvesne primedbe. Pogotovo kad se ispostavi da je zamena sklona nasilju, kao u Belfastu.
I eto gde sad pronalaze naročito cinično rešenje za kontrolu štete koju su sami stvorili. A mi imamo evropsku perspektivu da, kao i obično, zbog toga prođemo kao kolateralna šteta.
Evropska unija plus Velika Britanija, naime, najavljuje "Politiko" iz Brisela, ubrzavaju planove da u "trećim zemljama" otvore centre za proterane i nepoželjne migrante.
Iz njihovog ugla, da, cinično, ali i logično: budući da znaju šta ih čeka, a Belfast je najava onoga što ih čeka, onda makar da umanje štetu tako što će deportovati one najgore. A kako su sami konstatovali da repatrijacija u zemlje porekla ne funkcioniše, nastala je ta izuzetna ideja da najgori migranti budu smeštani u trećim zemljama. Na primer Albanija, koju kao destinaciju "Politiko" navodi izričito, no, gde je Albanija, tu je i ostatak Zapadnog Balkana.
Na Radio Beogradu je Radoš Đurović, izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, ukazao da takozvano Kosovo već ima sličan sporazum sa Amerikom, da se Severna Makedonija o tome već dogovarala sa Velikom Britanijom, te da "Crna Gora može da bude zemlja u kojoj će biti stacioniran jedan od takvih kampova, ali nisu isključeni ni Srbija ni Bosna i Hercegovina".
Uostalom, što da nam se i ne objasni da i Srbiji nedostaje radne snage kao i Severnoj Irskoj ili Severnoj Makedoniji, kad autobusima GSP-a od Mirijeva do Busija upravljaju vozači s nekih egzotičnijih lokacija? Istini za volju, zato što su naši vozači otišli tamo gde zarađuju više…
Normalno, postoji i drugačije rešenje. Da ne budemo treća zemlja: da se preorijentišemo na ekonomski model u kome će naši vozači dovoljno više zarađivati ovde, umesto da moraju da zarađuju tamo jer ovde moraju da zarađuju inostrane korporacije. Koje iz Srbije godišnje na ime svog profita iznesu i po pet odsto našeg BDP-a. Pa se u to ime (njihovog profita) kurs dinara održava na ovakvom nivou – jer korporacije ovde zarađuju u dinarima a profit iznose u evrima, tako da će i evra i profita biti više ako je kurs 118 umesto, na primer, 200 dinara. Pri čemu razliku plaćamo svi mi.
No, to je neka druga tema, istina, u okviru iste priče. U kojoj požar iz Belfasta, ne budemo li se ponašali dovoljno domaćinski, postane li i Srbija treća zemlja kao da je u trećem svetu, lako može da se raširi i bilo gde između Mirijeva i Busija.
Kosovo i Metohija i NATO vežbe
Posle prve vojne vežbe NATO-Srbija koja je između NATO-a i Srbije održana neposredno umesto u okviru Partnerstva za mir, u okviru Partnerstva za mir održana je vojna vežba Srbije i NATO članica i njihovih partnera, uz podršku Evropske komande Oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država, Platinasti vuk. U međuvremenu i vojna vežba "Komšije" s Mađarima i Amerikancima iz Ohaja u cilju "jačanja NATO interoperatibilnosti i regionalne bezbednosti", kako je zvanično objašnjeno. I u Bugarskoj vežba helikopterskih jedinica Vojske Srbije s četiri NATO članice i Austrijom i Švajcarskom koje su toliko neutralne da svoje oružane snage uvežbavaju s NATO snagama, zlu ne trebalo.
Sve to samo u proteklih mesec dana.
Proleće je, izgleda, adekvatna sezona za vojne vežbe s NATO partnerima čak i kad se oni uvežbavaju za rat protiv Rusije.
I vrhovni NATO komandant u Evropi, američki general Aleksus Grinkevič, bio je ovih dana u Beogradu. Vrhovni NATO komandant u Evropi bio je američki general Vesli Klark kada su nam u agresiji ’99. oteli Kosovo.
Kosovo – i zaštita preostalog srpskog stanovništva – predstavljali su prigodan izgovor za saradnju s NATO agresorom, čak i nakon što smo videli kako su 17. marta 2004. zaštitili od pogroma preostalo srpsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji. Da podsetimo: nisu ga zaštitili. A i sada gone Srbe kao zečeve zato što su se pripadnici NATO-a sa Srbima potukli da bi od Srba zaštitili Albance, to jest njihove okupacione namesnike u opštinama na severu Kosova.
Srbi ni na severu Kosova više ne mogu da se suprotstave svojim okupacionim namesnicima. Pa NATO saopštava da se bezbednosna situacija na Kosovu dovoljno popravila da može da se smanji broj angažovanih pripadnika NATO-a na Kosovu. I to baš na godišnjicu početka NATO okupacije naše zemlje.
Istovremeno, NATO i njegove pripadnice naoružavaju albansku paravojsku samozvanog Kosova.
Ovi procesi su, naravno, povezani; sve je to logično, samo treba smestiti u odgovarajući kontekst.
Nije NATO na Kosovo došao da bi zaštitio Srbe, nego da bi Kosovo štitio od ostatka Srbije. Da bi mogao da se povuče na svoj sledeći front, NATO sada tu svoju (primarnu) funkciju autsorsuje – prepušta – podizvođačima svojih radova, terorističkoj Oslobodilačkoj vojsci Kosova presvučenoj u uniforme raznih kosovskih bezbednosnih snaga. Koje za tu svrhu i naoružavaju i obučavaju.
Jer, objasnio je general Aleksus Grinkevič posle posete Beogradu, Zapadni Balkan je region od strateške važnosti za njihov pakt, i NATO neće dozvoliti da se pojavi bezbednosni vakuum.
Te će zato povlačenje NATO-a biti kompenzovano naoružavanjem OVK, kako god se sada zvala. Njoj će na milost i nemilost biti prepušteni preostali Srbi na Kosovu i Metohiji.
Čime je ostatku Srbije oduzeto pravo i na taj slabašan izgovor za saradnju s NATO agresorom. Koja se uprkos tome intenzivira.
Šta će od sada biti objašnjenje za to, ako se iko potrudi da ga pruži? Još važnije: šta mi time dobijamo?
Pošto je evidentno da na Kosovu i Metohiji ne dobijamo ništa, dok zauzvrat u mukloj tišini gubimo i ono što smo imali. Uključujući zdravstvo i školstvo, dakle, sadašnjost i budućnost, a neka se spremi i naša prošlost. Jer, pod budnim okom OVK u novim NATO uniformama, pošto ne može da bude bezbednosnog vakuuma, a izgleda ni istorijskog, Albanci najavljuju da će od sada oni proslavljati godišnjice Boja na Kosovu…
Srpsko pravo glasa u Evropskoj uniji
Ako u ime pristupanja Srbije Evropskoj uniji treba da izgubimo Kosovo i Metohiju, kao što nam je i najavila Ursula fon der Lajen u momentu ekstaze zbog Briselskog i Ohridskog sporazuma i aneksa koji to de fakto predviđaju i bez potpisa Srbije, zašto usput Srbija u istom duhu ne bi izgubila i pravo glasa?
Takva evropska perspektiva, naime, sve jasnije počinje da poprima i kudikamo zvaničnu formu.
Na sastanak Evropske unije i ovoga što je prozvala Zapadnim Balkanom, nemački kancelar Fridrih Merc i francuski predsednik Emanuel Makron – koji u svojim zemljama obaraju rekorde nepopularnosti, ali ih mi zato prihvatamo kao da su značajni – prošle nedelje u Tivat doputovali su sa zajedničkim non-pejperom o "novom momentumu za proširenje" Evropske unije.
Šta možemo da očekujemo od zajedničkih francusko-nemačkih inicijativa naslutili smo još iz njihovog plana za Kosovo koji je potom pretočen u pomenuti briselsko-ohridski sporazum i aneks; i iz francusko-nemačkog nacrta Statuta Zajednice opština sa srpskom većinom koji podrazumeva gašenje srpskih škola i bolnica i njihovu zamenu privatnim preduzećima koja posluju u okviru sistema samozvane Republike Kosova.
Očigledno, ništa dobro, pa tako i ovo iz Tivta koje predviđa postepeni napredak ka članstvu (uz pretnju nazadovanjem u slučaju neposlušnosti), bez prava glasa ali zato uz puno usaglašavanje sa svim sankcijama i ostalim ratnim planovima (kao što je vojni Šengen) Evropske unije protiv Rusije.
Što se toga tiče, u Tivtu je, podsećamo, Fridrih Merc sa nemačkom arogancijom opomenuo Srbiju da više ne sme da, kako on smatra, balansira između Evropske unije, Kine i Rusije, a u međuvremenu se oglasio i Tonino Picula, samouverenošću karakterističnom za svakoga ko verno izvršava tuđe naloge. Poručio nam je da, "ako Srbija želi napredovati na svom europskom putu, potrebno je potvrditi jasan strateški izbor, uskladiti se sa zajedničkom vanjskom i sigurnosnom politikom EU, uključujući sankcije protiv Rusije"…
Preciznije: za usklađivanje sa spoljnom politikom Evropske unije kroz uvođenje sankcija Rusiji Srbija će biti nagrađena otvaranjem Klastera 3.
Ova neodoljiva ponuda – front protiv Rusije u zamenu za otvaranje (doduše, ne i zatvaranje) Klastera 3 – dopunjena je potom i zajedničkom inicijativom pet država (Francuska i Nemačka, te Holandija, Belgija i Luksemburg) u čiju je sadržinu imala uvid agencija Rojters.
Oni traže da se bespogovorna poslušnost u pitanjima spoljne i bezbednosne politike, bez prava glasa, ne zahteva samo od kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, nego i od budućih članica Evropske unije. Dakle, ako iko od Zapadnobalkanaca ikad tamo uđe – tamo će i kada uđe biti lišen prava glasa.
Kako se navodi, ovakav bi status bio upisan u buduće ugovore o pristupanju, štaviše, uz predviđene kazne za eventualno odstupanje od zajedničkih vrednosti, kao što je rat protiv Rusije, kakve su predviđene i za kandidate.
Naravno da je svakome jasno o čemu se ovde zapravo radi.
Evropska unija hoće da zaokruži prostor svog geopolitičkog, ekonomskog i ideološkog uticaja, pa zato mora da obuhvati i takozvani Zapadni Balkan. Ali raspoloženje je – uključujući pomenutu nepopularnost Makrona i Merca – takvo da niko nije raspoložen da primi ikoga sa Zapadnog Balkana. Kako nemaju ništa da nam ponude, a traže nam sve ostalo, proizvode ove non-pejpere – da postojeće članice Unije uvere kako im nećemo teško pasti jer nam neće dati ništa, a nas da ubede da je to njihovo ništa nešto što je nama preko potrebno. Uprkos svim dokazima u suprotno.
Live
