Stefan Samardžić u "Relativizaciji": Zakon ćutanja o ubijenim srpskim civilima u Sarajevu (18+)
Stefan Samardžić je u emisiji "Relativizacija" naglasio da su tela ubijenih završila u koritu Miljacke ali da o tome ne postoji nikakav službeni spis, što ovu situaciju čini paradigmatičnom u pogledu sistematizovanog ubijanja srpskih civila u Sarajevu
Docent na Katedri za krivično pravo Pravnog fakulteta u Novom Sadu Stefan Samardžić govorio je u emisiji "Relativizacija" Ljiljane Smajlović o svom ocu Slobodanu Samardžiću, poznatom sarajevskom muzičaru i jednoj od prvih civilnih žrtava rata u Sarajevu kojeg je poslednji put video u aprilu 1992. godine.
Samardžić je ispričao kako je izgledao dan kada je, kao sedmogodišnji dečak, poslednji put video svog oca.
"Ja se početka tog dana, 10. aprila, kad sam imao sedam godina, zapravo i ne sećam, ali se kraja dana, kada mi dolazimo u Novi Sad, sećam do te mere da je u taksiju mirisala jelkica vanile", istakao je Samardžić. "Ja se svog oca ne sećam kroz žive slike. Sećam ga se sa fotografija, priča i sećam ga se iz neke vrste imaginacije".
On je naveo da činjenica da neke druge događaje iz tog perioda svog života pamti relativno živo govori o određenoj vrsti psihološkog mehanizma i barijeri.
Podsetio je da su samo nekoliko dana ranije u Sarajevu počele barikade i pucnjava, ali da se tih događaja lično gotovo i ne seća.
Ispričao je da su tog dana on i majka otišli u Novi Sad kod rođaka koji su nedavno dobili ćerku, kako bi se sklonili iz Sarajeva dok se situacija ne smiri. Njegov otac Slobodan, međutim, ostao je u gradu.
"Sarajevski trubadur"
Slobodan Samardžić bio je kantautor i muzički urednik na Televiziji Sarajevo. Pravio je "Nedeljni zabavnik" sa Duškom Trifunovićem, emisije "Na ti" i "Ptica dodo", a pevao je i u duetu sa Narcisom Vučinom. Napisao je i pesmu "Zbog tebe", koju je pevala Hanka Paldum.
Stefan Samardžić kaže da je njegov otac smatrao da ne treba da napušta svoj grad. Verovao je u sarajevsku multikulturalnost i nije želeo da ode iz sredine kojoj je pripadao.
Ljiljana Smajlović je podsetila da je Nele Karajlić svojevremeno rekao da je Samardžić bio "sarajevski trubadur", čovek po kojem se i sam grad prepoznavao.
Stefan Samardžić kaže da je ponosan što je o svom ocu slušao upravo takve utiske ljudi koji su ga poznavali.
Posebno ističe i da je imao čast da odrasta uz Dušana Trifunovića, kojeg smatra jednim od najvećih ljudi koje je upoznao u životu.
Govoreći o porodičnom poreklu, Stefan Samardžić je naveo je da je njegov deda Špirobio pukovnik i oficir Jugoslovenske narodne armije. Zbog prirode njegove službe, porodica je živela u Travniku, Skoplju i Bileći, a potom se trajno nastanila u Sarajevu.
Slobodan je, kako kaže njegov sin, Sarajevo zaista doživljavao kao svoj grad. Nije imao političke ambicije, a rat je doživljavao kao nešto potpuno pogrešno, ne shvatajući u početku ni da rat zaista počinje. Verovao je da treba da ostane u Sarajevu, jer je smatrao da je to grad kojem pripada.
Samardžić ističe i da se njegov otac nije plašio pretnji koje su mu bile upućivane. Podseća na reči Dušana Trifunovića da je Slobodanovo jedino oružje bila gitara, ali da "sa njom u tadašnjem Sarajevu nije mogao da izađe bez kofera, jer je ličio na kofere sa oružjem koje su nosili neki drugi momci".
"Slobodan ostaje u Sarajevu, u delu grada koji se zove Vojničko Polje i koji je tada bio pod kontrolom tzv. Armije BiH", kaže Samardžić, naglasivši da je taj deo Sarajeva "kao paradigma celo vreme rata bio okružen i u kome je, prema zvaničnim podacima istražitelja SIPA, nestalo i ubijeno preko 2.300 srpskih civila tokom 1992. i 1993. godine".
Prema njegovim rečima, njegov otac je zajedno sa komšijom i prijateljem Radomirom Bracom Gojkovićem držan dan ili dva u kućnom pritvoru, nakon čega je porodica potpuno izgubila kontakt sa njima.
U početku su se, kako je ispričao, čuli telefonom i uveravali porodicu da je sve u redu i da se ništa strašno ne dešava, ali je nakon toga kontakt prekinut.
Porodica je godinama pokušavala da sazna šta se dogodilo. Slobodanova sestra, koja je bila profesor engleskog jezika i prevodilac, zaposlila se kao prevodilac u Ujedinjenim nacijama kako bi mogla da se kreće između različitih delova podeljenog Sarajeva i da traži svog brata.
Od brojnih verzija o tome šta se dogodilo, porodica je na kraju došla do one za koju Samardžić smatra da je najverovatnija i najbliža istini.
Pripadnici jedinica koje su u to vreme kontrolisale Alipašino Polje, verovatno 13. ili 14. maja su pokupili su njegovog oca i još nekoliko ljudi i odveli ih u štab koji se nalazio u blizini nekadašnjeg kafea "Borsalino".
Taj deo Sarajeva u to vreme bio je pod kontrolom Juke Prazine i Samira Kahvedžića Kruške, koji je imao status narodnog komandanta i bio član ratnog predsedništva tzv. Armije BiH.
Samardžić navodi da se u Sarajevu o stradanju civila često govorilo kao o delu paravojnih formacija koje su se otele kontroli, ali ukazuje da je Kahvedžić bio deo zvaničnih struktura.
"Samir Kahvedžić Kruško nije bio paravojna snaga, on je bio član ratnog predsedništva i ratni komandant, tako da zločini počinjeni pod njihovom rukom nisu zločini van ingerencija zvaničnog Sarajeva 1992. i 1993. godine", ocenio je Samardžić.
On je ispričao i da su vojnici iz njihovog ulaza odveli još jednu ženu, Stanu Šehovac, koju njegova porodica pre rata nije poznavala. Ona se, kako je naveo, pre rata sa ćerkama vratila iz Švedske.
Posebno naglašava da sud BiH ovakve stvari naziva incidentima.
"Ono što taj sud naziva incidentima su delovi sistematskog i planskog ubijanja srpskih civila u Sarajevu – veoma značajno je to nazvati pravim imenom", istakao je Samardžić.
Kaže da su njegov otac, Radomir Gojković i Stana Šehovac odvedeni i od tada im se gubi svaki trag. Dodao je da je Stans Šehovac odvedena pred očima njene dve ćerke, koje su potom ostale same u delu grada pod bošnjačkom kontrolom. Reč je, kako je naveo, o dve srpske devojke starosti između 15 i 18 godina, koje su kasnije uspele da napuste Sarajevo jer su bile švedski državljani.
Svedočenje zaštićenog svedoka
Ispričao je da je porodica još tokom rata dobila izjavu jedne zaštićene svedokinje pred Sudom BiH. Kaže da ne želi da govori njeno ime, ali navodi da je ona takođe bila novinarka, da je živela na Alipašinom Polju i poznavala ljude iz štaba u "Borsalinu", koji je u to vreme postao veoma ozloglašeno mesto.
Ona je svedočila o događaju kojem je prisustvovala, kada su ljudi koji su komandovali "Borsalinom"– Senad Dženanović zvani Glavoguz i Edin Gadžo zvani Kimun, koji je u međuvremenu preminuo, izveli troje ljudi. Među njima je prepoznala Slobodana kao poznatog muzičara.
Prema njenom svedočenju, izvesni Senad Kapara je, navodno zbog ubistva svog brata ili rođaka, pištoljem ubio Gojkovića i Šehovac.
Slobodan Samardžić je, prema njenim rečima, uspeo da se otrgne i pokuša da pobegne, nakon čega je više ljudi izvadilo automatsko oružje i pucalo u njega s leđa.
Gost Smajlovićeve dodaje da je svedokinja dalje ispričala da se Dženanović okrenuo prema prisutnima sa strogim pogledom, kakvog "ona do tada nikada nije videla". Na pitanje Suda šta je taj pogled govorio, svedokinja je tokom suđenja Dženanoviću i Gadži 2019. godine odgovorila: "Govorio je da ništa od onoga što sam videla nikada ne smem da kažem".
Ona je, međutim, sve ispričala nakon što je tokom rata izašla na srpsku teritoriju, gde je na Palama radila u medijima kao novinarka, a potom je i svedočila na suđenju Dženanoviću i Gadži 2019. godine.
Stefan Samardžić napominje da se sa njom nikada nije sreo. Dodaje, međutim, da je upoznao jednog čoveka koji je svedočio u nastavku te priče, jer svedokinja svoj iskaz završava tvrdnjom da je Dženanović naredio Kimunu da tela natovari na kamion.
"Taj nadimak Kimun je nešto što se od prvih dana javlja u priči o nestanku mog oca. Mi o njemu ništa nismo znali znamo sve do 2019. godine, kada počinje postupak da se vodi pred Sudom BiH", kaže on, i naglašava da su Dženanović i Kimun gonjeni za ubistvo desetina, a Glavoguz čak i za stotine srpskih civila.
On je takođe rekao da, iako je njegov otac ubijen odmah, na početku 14. maja 1992. godine, porodica počinje da shvata da je on mrtav tek kako se rat bližio kraju.
"Mi to zapravo shvatamo negde 2000. godine, kada se majka vratila u Sarajevo da bi rešila pitanje imovine. Fotografiju je anonimno mojoj majci dostavila osoba koja je radila u policiji i koja je prilikom policijskog uviđaja nad telima bačenim u Miljacku fotografisala tela ubijenih. To je fotografija mog pokojnog oca i tu se na grudima nalazi i bankarska kartica, gde se vidi ime. To se potvrđuje i iskazom momka koji je sa bratom čuo priču da su neki civili bačeni sa mosta u Miljacku, prišao telima i seća se imena Slobodana Samardžića", ispričao je gost Smajlovićeve.
Dodaje da je kasnije, 2007. godine, tu fotografiju objavila i "Slobodna Bosna". Kaže da su i ranije delovi tih fotografija objavljivani u posleratnim danima.
"Ima ceo set od pet fotografija gde se takođe vide tela i Brace i Stane,a na jednoj od fotografija vrlo se jasno vidi pripadnik tzv. Armije BiH, na čijoj pušci se vidi grb tzv. Armije BiH", naveo je Samardžić.
Imate, naglašava, tri tela ubijenih civila, koji završavaju u koritu Minjacke, nad kojima policija vrši uviđaj ali nikakav spis o tom uviđaju ne postoji.
"To je ona stvar koja ovu situaciju čini specifičnom ali i paradigmatičnom u pogledu sistematizovanog ubijanja srpskih civila u Sarajevu", zaključuje Samardžić.
Live
