Tri doba ruske duše: Kada su "kopejka", "volga" i "moskvič" bili život, a ne prevoz (FOTO)

Glavni moskovski izložbeni centar, VDNH, ovih dana ličio je na vremeplov. Festival "ProDviženie" okupio je tri jubilarna brenda koji su, svaki na svoj način, definisali šta znači voziti se u Rusiji: "AvtoVAZ" slavi šezdesetu, "Volga GAZ-21" sedamdesetu, a "Moskvič" osamdesetu godišnjicu.

Čak 2 ruska automobila našla su se na spisku "najdugovečnijih" vozila u svetskoj istoriji

I dok su se posetioci divili uglačanim limuzinama, pravo blago ovog skupa nisu bili hromirani detalji, već priče koje svaki od ovih automobila nosi - priče o ljudima, vremenu i duhu. o čekanju po listama, o prvom porodičnom izletu, o statusnom simbolu zbog kog su komšije zurile kroz prozor.

Festival je trajao od 30. jula do 2. avgusta, a glavni izložbeni prostor prostirao se od arke Glavnog ulaza do čuvene fontane "Družba narodov". Pored tri velike jubilarne postavke, posetioci su mogli videti i konceptne prototipove, retke terence, pa čak i automobile koje je nekadašnja sovjetska industrija zamišljala, ali nikada nije pustila u seriju.

"AvtoVAZ" – šezdeset godina od italijanskog braka i narodnog automobila

Priča o VAZ-2101, kasnije prozvanom "kopejka", počinje 1966. godine potpisivanjem ugovora sa Fijatom. Sovjetski rukovodioci su želeli moderan, ali jednostavan automobil za mase, a Italijani su imali "fijat 124", koji je upravo bio proglašen za automobil godine. Ipak, ono što je sa traka u Toljatiju sišlo 1970. godine nije bila puka kopija. Inženjeri su taj italijanski model prilagodili ruskim putevima i ruskom mentalitetu – podigli su ga od zemlje, ojačali gde je trebalo i učinili gotovo neuništivim.

Prvih šest primeraka bilo je u plavoj i boji trule višnje , kao tadašnja zastava RSFSR. Za volanom prvog je sedeo italijanski instruktor, ali prava magija desila se kada je automobil stigao do običnih ljudi. Ime "žiguli" predložio je konstruktor po planinama nadomak Toljatija, ali za izvoz je moralo da se smisli nešto drugo – strancima je "žiguli" zvučalo previše dvosmisleno, pa je rođena "lada".

I dok je svetska javnost znala za "ladu", sovjetski građani su svoj VAZ-2101 decenijama zvali "jedinica" ili "kopejka".Ironično, ovaj nadimak, koji je trebalo da umanji značaj automobila, postao je njegov najveći zaštitni znak.

"Kopejka" je bila prvi automobil koji je prosečan Sovjet mogao da sanja. Ne i da lako kupi - liste čekanja su se merile godinama, a srećnici koji bi dobili dozvolu za kupovinu postajali su lokalne zvezde. U sovjetskoj šali govorilo se da se "žiguli" kupuje da bi susedi pomislili da ste dobili veliki povišicu, a ne da biste stigli na posao. Automobil je bio društveni marker: ko ga je imao, pripadao je sloju koji nešto znači. Do kraja proizvodnje 1988. godine, sa traka je sišlo gotovo pet miliona ovih automobila. Mnogi od njih i danas voze po putevima Rusije i bivšeg SSSR-a.

Na festivalu, pored starih "kopejki", "AvtoVAZ" je izložio i svoj najnoviji koncept – krosover "lada azimut", koji će se u seriji pojaviti već u septembru, kao i trkački prototip "lada revolucija". Osim toga, na VDNH-u se mogao videti i prvi primerak VAZ-2101 koji je, uz majušni zavodski broj 38, preživeo kao muzejski eksponat - jer onih šest prvih, nažalost, nije sačuvano.

"Volga GAZ-21" – sedam decenija automobila za one koji su značili

Ako je "kopejka" bila narodna, onda je "volga" bila carska. GAZ-21 počeo je da se proizvodi 1956. godine, a bio je naslednik legendarne "pobede". Dizajnirao ga je Lav Jeremejev, a izgled mu je aludirao na američke limuzine sredine pedesetih – doterano, prestižno i sa onim "nešto" što je govorilo: ovaj automobil nije za svakoga.

I zaista, nije bio. "Volga" je bila automobil partijske nomenklature, direktora fabrika, visokih oficira i, naravno, Jurija Gagarina. Prvi kosmonaut je bio veliki ljubitelj ovog modela, a njegova lična "volga" i danas je predmet kultnog poštovanja. Ali "volga" nije bila samo za elitu – vozila su je i milicija, u prepoznatljivoj žuto-plavoj kombinaciji, i taksi službe širom Sovjetskog Saveza. Za vozače taksija, "volga" je bila posao i ponos u jednom.

Posebna zanimljivost vezana je za treću seriju ovog modela, koja se pojavila 1962. godine. Tada je "volga" prvi put dobijala dvobojnu livreju u čak dvanaest različitih kombinacija, inspirisanih tadašnjom američkom modom. Ova verzija bila je prvenstveno namenjena izvozu, jer su sovjetski rukovodioci bili svesni da na zapadna tržišta moraju izaći sa stilom.

Međutim, "volga" je bila i automobil o kome su se pričale šale. U narodu se govorilo da "volga" ima tri problema: motor, vešanje i kočnice – ali da vozač, zahvaljujući njenom statusu, sve to prašta.

Takođe, postojalo je verovanje da pravi sovjetski direktor ne vozi "volgu", već da "volga" vozi njega. Taj odnos prestiža i ironije bio je sastavni deo socijalističke svakodnevice. Zapadni novinari su, pišući o "volgi", često isticali njenu "mekoću" i neukus u detaljima, ali su zaboravljali da su sovjetski putevi bili sve samo ne glatki - i upravo je ta mekoća bila ključna za preživljavanje na makadamu.

Na izložbi u VDNH-u, mogla se videti čitava hronološka postavka ovog modela, od prvih primeraka pa sve do kasnijih verzija sa onom čuvenom rešetkom hladnjaka koja podseća na kitove brkove. Svaki primerak svedoči o vremenu u kome je napravljen, ali i o generacijama koje su ga vozile.

"Moskvič" – osam decenija prvog masovnog automobila za svakoga

Najstariji među trojicom slavi osamdeseti rođendan, a njegova priča počela je 1945. godine, kada je doneta odluka o obnavljanju sovjetske automobilske industrije. Prvi "moskvič", model 400, ugledao je svetlost dana već naredne godine i postao, ni manje ni više, prvi masovni putnički automobil u SSSR-u koji je mogao da kupi običan čovek. Iako nastao po uzoru na nemački "opel kadet", "moskvič" je brzo dobio sopstvenu dušu.

Ali ono što "moskvič" čini zanimljivim nisu samo sedani. Daleke 1957. godine, Moskovski zavod malolitražnih automobila proizveo je "moskvič-423", prvi sovjetski karavan. Porodice širom zemlje dobile su vozilo u koje je moglo da stane sve, od vreća krompira do dečjih kolica. Pozadi se sklapala klupa, a nastajao je pravi mali kombi za svakodnevne potrebe.

Istih godina, pojavio se i "moskvič-410", prvi sovjetski terenski putnički automobil, namenjen direktorima kolhoza, mehaničarima i svima kojima posao nije bio vezan za gradske ulice.

"Moskvič" je u sovjetskoj kulturi imao status "automobila prvog koraka": to je bilo vozilo kojim se mladi bračni par odvozio na medeni mesec, kojim se penzioner vraćao na selo, kojim se donosila prva veća nabavka iz prodavnice. Nije bio prestižan, ali je bio pristupačan, u onoj meri u kojoj je išta u socijalizmu bilo pristupačno. Njegova popularnost bila je tolika da su novine redovno objavljivale savete kako da se "moskvič" održava u životu, a čitaoci su slali pisma sa svojim trikovima za popravku, stvarajući neku vrstu narodnog priručnika za automobilizam.

Na festivalu se mogao videti i pravi dragulj: "moskvič-408 Turist" sa otvorenim krovom, koji izgleda kao da je pobegao iz neke sovjetske komedije.

Takođe, bio je izložen je prototip iz sredine šezdesetih koji nikada nije ušao u serijsku proizvodnju, autentični podsetnik koliko je inženjerska mašta često bila ispred mogućnosti fabrika.

Festival kao ogledalo jedne epohe

Ono što "ProDviženie" čini drugačijim od običnih sajmova jeste njegov pristup. Ovogodišnja postavka nije pratila samo hronologiju, ona je pričala o snovima. Pored istorijskih vozila, bili su izloženi i koncepti koji nikada nisu doživeli proizvodnju, prototipovi koje su fabrike skrivale po tajnim arhivama, pa čak i "juna", sportski automobil iz kućne radinosti koji svedoči o narodnoj genijalnosti.

Na Trgu industrije održavali su se defilei vozila, gde je svaki automobil imao svoju priču. Van toga, na Oktobarskom trgu posetioci su mogli da gledaju drift zaezde, ali sve u duhu festivala – bez nepotrebne gužve, sa naglaskom na lepoti i nasleđu.

Tri jubilarne izložbe, posvećene "AvtoVAZ-u", "Volgi" i "Moskviču", nisu bile samo muzejska postavka, već živi razgovor sa prošlošću. Oni koji su vozili "kopejku", čekali "volgu" kao nagradu za radni staž, ili se sa "moskvičem" prvi put odvezli na more – u ovim automobilima prepoznavali su deo sebe.

I upravo to je bila prava vrednost ovog festivala: da podseti da automobil, ma koliko bio samo od gvožđa i stakla, može da bude svedočanstvo jednog vremena, nade i svakodnevice. A kada se tri takva automobila nađu na istom mestu, to nije samo proslava godišnjica – to je proslava života kakav je nekada bio.