Rusija
Krila carske Rusije: Zaboravljeni heroji neba Prvog svetskog rata
Mnogo pre sovjetskog vazduhoplovstva, carska Rusija je vodila brutalan i uglavnom zaboravljen rat na nebu Prvog svetskog rata
Romantična slika o avijatičarima Prvog svetskog rata stvorena je uglavnom na Zapadnom frontu sa pričama o "Crvenom baronu" i cepelinima-bombarderima. Na istočnom ratištu se vodila ništa manje oštra borba, ali je ostala manje zapamena zbog istorijskih okolnosti.
Rusko ratno vazduhoplovstvo ustanovljeno je još pre Velikog rata. U jesen 1911, desetak aviona i jedan dirižabl učestvovali su u vežbama u Varšavskoj vojnoj oblasti, u današnjoj Poljskoj, a služili su za izviđanje i vezu. Avijatičari su javili komandi preciznu lokaciju "neprijatelja".
Uskoro je ruska avijacija položila i praktični ispit. Kao jedinica pridružena bugarskim trupama vojske tokom Balkanskog rata 1912, ruski piloti su bacali lake avionske bombe na tursku vojsku.
Razvoj avijacije išao je relativno brzo. Ispočetka su se proizvodili avioni stranog dizajna, po licenci, da bi kasnije počelo sa razvojem domaćih varijanti. Nadvojvoda Aleksandar Mihailovič, rođak cara Nikolaja II, bio je zagovornik aeronautike i lobirao je kod cara za otvaranje pilotskih škola i kupovinu letelica.
Na početku rata, 1914, rusko carsko vazduhoplovstvo imalo je 224 aviona i 300 pilota, više od ostalih zaraćenih strana.
Rusiji nije manjkalo pametnih i sposobnih naučnika i inžinjera ili originalnih letelica. Problem je bio nedostatak industrijske baze za masovnu proizvodnju i obnovu leteće flote koja bi mogla da nadoknadi gubitke i odlučno doprinese vojnoj pobedi.
Na početku rata, vazduhoplovstvo je bilo podeljeno na eskadrone u okviru armijskih korpusa. Piloti su u početku morali da se takmiče sa osmatračkim balonima, zbog stavova komande.
Jedna od najvećih katastrofa sa početka rata, poraz Druge armije u Istočnoj Prusiji, delimično je bio rezultat nepoverenja njenog zapovednika, generala A. Samsonova, prema izviđanju iz vazduha. Iako je od pilota dobio upozorenje da mu nemačke jedinice prilaze s boka, izabrao je da veruje obaveštajcima koji to nisu mogli da potvrde. Samsonov je tako prokockao prednost novog oružja, a njegova armija je opkoljena i zarobljena.
Drugi generali su se brzo učili na tuđim greškama, pa je carska vojska uskoro prihvatila upotrebu izviđanja iz vazduha.
Leteći hotel Igora Sikorskog
Najbolji bombarder Prvog svetskog rata, "Ilja Muromec", simbol je i uspeha i propasti carskog vazduhoplovstva. Pionir avijacije Igor Sikorski projektovao je luksuzni putnički avion, praktično leteći hotel sa salonom, spavaćom sobom i balkonom. Ogromnu letelicusa četiri motora od po 100 konjskih snaga nazvao je "Ruski vitez", a kabina je čak imala i genijalni sistem grejanja putem radijatora na izduvne gasove.
Svi ti luksuzni delovi su uklonjeni kada je počeo rat, a leteći hotel je pretvoren u bombarder. "Ilja Muromec" je mogao da leti na visini od 3.000 metara, iznad tadašnjih PVO topova, i bombarduje statične ciljeve poput železničkih stanica i aerodroma.
"Muromec" je mogao da nosi veliki teret bombi, ali nije bio brz ili okretan. To je nadoknađeno teškim naoružanjem. U doba kada većina aviona nije bila naoružana, ovaj bombarder je imao nekoliko mitraljeza "luis" i "madsen", pa su od njega zazirali neprijateljski lovci. Tokom rata, "Muromci" su oborili impresivan broj nemačkih i austrijskih aviona, dok je samo jedan od njih stradao od direktne neprijateljske vatre.
Marsel Plijat, crnoputi Francuz rođen u Polineziji koji se doselio u Rusiju pre rata, služio je kao mehaničar i mitraljezac na jednom od bombardera "Muromec". Više puta tokom bitaka u vazduhu je izlazio na krilo aviona da popravlja oštećenja. U jesen 1916, oborio je dva nemačka aviona u istom okršaju. Do kraja rata je zaradio čak dva krste Svetog Georgija, najviše carsko odlikovanje za hrabrost u borbi.
Daleko pogubniji od neprijatelja su bili nesreće i kvarovi. Tokom rata je proizvedeno samo 80 letelica, ali je u službi redovno bilo samo desetak, dok su ostale čekale na popravke.
Većina ostalih borbenih aviona u Rusiji bili su stranog porekla i zavisili su od snabdevanja delovima iz Britanije i Francuske.
Mehanički izazovi
Domaća proizvodnja bila je slaba. Tokom 1915. godine, ruska industrija isporučila je vojsci samo 157 aviona. Između gubitaka i kvarova, mehaničari na frontu su često krpili letelice kako su znali i umeli, dok su piloti često leteli u zarobljenim neprijateljskim avionima.
Do 1915, na frontu su se nalazile samo 322 upotrebljive letelice, mnogo manje nego na Zapadu. Pritom su ruski piloti nosili daleko veći teret, jer se od njih očekivalo da pruže operativnu podršku teško pritisnutoj kopnenoj vojsci.
Te godine je Nemačka preusmerila većinu svoje vojske na Istočni front i primorala Rusiju na tzv. Veliko povlačenje. Posle velikih gubitaka, Rusi su napustili Poljsku i Galiciju. Avijacija je uspela da spreči opkoljavanje brojnih jedinica i tako ublaži nemačke napade. Konjica, tradicionalni instrument izviđanja na frontu, postala je neupotrebljiva u uslovima rovovskog ratovanja, dok su piloti su mogli da prate pokrete neprijatelja kako u borbama tako i u pozadini, relativno neometano.
Avioni su još uvek bili nova tehnologija, koja se lako kvarila, ali nekada i lako popravljala. Na primer, tokom jedne izviđačke misije potporučnik Georgij Kovenko je naišao na nemačkog "fokera" koji mu je mitraljezom probušio radijator. Kovenko je uspeo da zakrpi rupu rukavicom, koju je privezao remenom od dvogleda i nekako sleti na matični aerodrom.
Rani dvokrilni avioni nisu bili previše pouzdani. Od ruskih pilota koji su tokom rata izgubili živote, više od polovine ne nastradalo zbog tehničkih problema, oko četvrtina sopstvenom greškom, a samo četvrtina od neprijateljske vatre.
Vitezovi neba
Najveća opasnost za rane avijatičare bila je artiljerija, a ponekad i puščana ili mitraljeska vatra sa zemlje. Do kraja 1914, poginula su čak 33 ruska pilota.
Specijalizovani lovački avioni još nisu postojali. Piloti koji bi na nebu naišli na neprijatelja mogli su eventualno da na njega pucaju iz pištolja. Ostao je zabeležen podvig poručnika Pokrovskog i zastavnika Plonskog, koji su na jedan austrougarski aeroplan zapucali iz svojih pištolja "mauzer" i primorali ga da sleti iza ruskih položaja.
Već 1915. se počelo sa montiranjem mitraljeza na avione. Tog leta, avion kojim je pilotirao zastavnik Ivanov, sa poručnikom Aleksejevim kao osmatračem, upustio se u vazdušni dvoboj sa austrougarskim dvosedom kod Ternopolja. Dve letelice bi razmenile vatru dok su piloti mahali jedni drugima u prolazu. Na kraju je austrougarski avion pogođen i oboren na rusku teritoriju. Dan posle, ruski piloti su na austrougarski aerodrom bacili fotografiju na kojoj se videlo da su Austrijanci sahranjeni sa punim vojnim počastnima. Kako je nalagao običaj, na njihovu humku je položen propeler.
Kapetan Pjotr Nestorov upisan je u istoriju ruske avijacije kao prvi pilot koji je neprijatelja oborio direktnim udarom (taranom). Nažalost, nije preživeo; kada je točkom udario u krilo austrijskog "albatrosa", otpao mu je motor.
Prvi pilot koji je uspešno izvršio taran i ostao živ bio je Aleksandar Kozakov, koji je neprijatelja zakačio propelerom i uspeo da se vrati na aerodrom.
Reorganizacijom do pobede
Do 1916. je lovačka avijacija postala odvojena služba u ruskom vazduhoplovstvu. Ranije su eskadrile bile priključene formacijama kopnene vojske, ali te godine su tri eskadrile kombinovane u Borbenu avijatičarsku grupu (BAG). To je omogućilo da se ova mobilna jedinica pošalje gde je bilo najpotrebnije.
BAG je bila opremljena novim lovačkim avionima, sa mitraljezima koji su mogli da pucaju kroz propeler, što je pilotima olakšalo borbu. Ruska avijacija se tako postepeno prilagođavala zahtevima rata.
Posebnost istočnog fronta se ogledala u tome da je prostranstvo bilo mnogo veće, a obe strane su imale mnogo manje aviona nego na Zapadu. To je značilo da su avijatičari imali daleko veću pojedinačnu odgovornost, i da su dobri među njima bili nezamenjivi.
Rusija je 1916. pokrenula ogromnu ofanzivu na jugoistočnom frontu, u Galiciji. Plan generala Brusilova bio je da istovremeno pokrene više udara na austrougarsku vojsku. Pošto nije imao dovoljno artiljerije da bombarduje ceo front, koristio je izviđače iz vazduha za navođenje vatre, što je omogućilo tobdžijama da precizno bombarduju položaje neprijatelja.
Brusilovljeva ofanziva je bila najveći uspeh ruske vojske u Prvom svetskom ratu i jedna od najvećih savezničkih pobeda uopšte, upravo zahvaljujući upotrebi avijacije.
Labudova pesma
Uprkos svim izazovima, ruski piloti bi svakog dana ustajali i leteli u nebo. Njihovu epopeju 1917. godine prekinule su revolucije. U februaru su liberali prisilili imperatora Nikolaja II na abdikaciju i uspostavili privremenu vladu na čelu sa Aleksandrom Kerenskim.
Sudbinu ruske avijacije nagovestio je razgovor dva pilota u jesen 1917, neposredno pre boljševičke revolucije. Aleksandar Kozakov, prvi pilot koji je preživeo taran i postao najbolji lovački avijatičar Rusije, pohvalio je kolegu Ivana Pavlova na obaranju nemačkog aviona, i rekao da bi ga on odmah unapredio u oficira.
"Ne hvala, oficiri sada nisu u modi", odgovorio je Pavlov. On se nedugo potom pridružio Crvenoj armiji, koja je ukinula sve oficirske činove.
Kozakov je ostao u "beloj" armiji i poginuo u udesu koji je kasnije opisan kao samoubistvo.
Ratno vazduhoplovstvo carske Rusije nastalo je, i nestalo, u Prvom svetskom ratu, jedinom u kojem se borilo.
Live
