Zašto novim sirijskim vladarima i dalje treba Rusija

Dva događaja poslednjih dana dobar su pokazatelj kako se rusko-sirijski odnosi razvijaju nakon promene vlasti u Damasku.

Rešena sudbina ruskih baza u Siriji: Dogovorena reorganizacija ruskog prisustva u zemlji

Posle godinu i po dana pregovora, 9. avgusta, Rusija i Sirija su se saglasile oko novog memoranduma kojim se definiše budući okvir za korišćenje objekata ruskih vojnih baza u Tartusu i Hmejmimu. Gotovo istovremeno, delegacija "Rossotrudničestva" razgovarala je sa sirijskim zvaničnicima i najavljene su pripreme za ponovno otvaranje "Ruskog doma" u Damasku. Vojna saradnja se preformulisala umesto da se ukida, humanitarne veze se obnavljaju, dok trgovina, snabdevanje hranom, energija i obrazovanje nastavljaju da povezuju dve zemlje.

Veći deo zapadne debate pretpostavljao je da će pad vlade Bašara Asada naglo smanjiti poziciju Rusije u Siriji. Moskva je bila jedan od glavnih političkih i vojnih partnera Asada, dok su se snage koje su zamenile njegovu vladu borile protiv starog poretka.

Ipak, piše za RT internešenel Murad Sadigzade, predsedavajući Centra za bliskoistočne studije, spoljna politika retko se upravlja samo simbolikom, posebno u zemlji koja izlazi iz razornog sukoba.

Nove sirijske vlasti sve više procenjuju spoljne partnere po praktičnijim merilima. Šta svaki od njih može da ponudi Siriji sada, kada zemlji trebaju rekonstrukcija, hrana, energija, bezbednost i politički prostor za manevar?

Od političkog nasleđa do pragmatičnog partnerstva

Nove vlasti u Damasku nemaju prošle odnose sa Rusijom kojima bi ostale lojalne, ali imaju sadašnje probleme sa kojima moraju da se nose. Sirija se suočava sa oštećenom infrastrukturom, slabim fiskalnim kapacitetom, ozbiljnim nedostatkom energenata, velikom zavisnošću od uvozne hrane i još uvek nepotpunim procesom obnavljanja efikasne državne vlasti. U takvim uslovima, ideološke preferencije ustupaju mesto mogućnostima. Partneri se procenjuju na osnovu tržišta, resursa, tehnologija i pomoći koju mogu da pruže.

Ovo objašnjava zašto novo sirijsko rukovodstvo teži bližim odnosima sa Sjedinjenim Državama, Evropskom unijom, Turskom i zemljama Zaliva, izbegavajući raskid sa Moskvom. Ta politika deluje kontradiktorno samo ako se očekuje da Sirija izabere jedan geopolitički tabor. Damasku su potrebne zapadne investicije i pristup međunarodnim finansijama, ali su mu takođe potrebni funkcionalni lanci snabdevanja, energetski resursi i vojna stručnost. Zemlja koja je godinama bila pod sankcijama i ratom ima malo podsticaja da zatvori kanale koji još uvek rade.

Izrael neće iz Libana: Da li je Sirija sledeća?

Diskusija o ruskoj nafti jasno ilustruje ovo. Početkom avgusta, Rojters je izvestio da je sirijska strana signalizirala Vašingtonu svoju spremnost da značajno smanji kupovinu ruske nafte. Ograničavanje ekonomskog prisustva Moskve je deo regionalne strategije Vašingtona, ali Rusija je glavni dobavljač nafte Siriji, a brzo nadoknađivanje tih količina je mnogo teže nego proglašavanje namere za diverzifikaciju uvoza.

Damask može da pokuša da smanji zavisnost od ruskih zaliha tokom vremena, ali diverzifikacija nije isto što i povlačenje. Prvo povećava autonomiju Sirije, dok bi drugo uklonilo jedan od retkih spoljnih kanala koji, u velikoj meri, već funkcionišu.

Bolji odnosi sa Zapadom ne zahtevaju eliminaciju veza sa Moskvom, baš kao što bliža saradnja sa Moskvom ne sprečava Damask da privuče zapadne ili zalivske investicije. Što više spoljnih opcija Sirija ima, to je teže bilo kom pojedinačnom partneru da diktira uslove svoje spoljne politike.

Hrana i energenti kao temelji stabilnosti

Značaj Rusije je najočigledniji kada se bilateralna trgovina ispituje ne samo po ukupnoj vrednosti, već i po njenom sastavu. Za Siriju je važno da su ruske zalihe koncentrisane u sektorima koji direktno utiču na svakodnevni život, društvenu stabilnost i sposobnost vlade da održi funkcionisanje ekonomije – kao što je bezbednost hrane.

Prema podacima sirijske carine koje je naveo Rojters, oko 85 posto pšenice koju je Sirija uvezla u sezoni 2025-2026. došlo je iz Rusije, što je iznosilo približno 2,9 miliona tona. U zemlji gde hleb ostaje osnovni prehrambeni proizvod, a kućni budžeti su oslabljeni zbog godina sukoba i inflacije, takve zalihe imaju značaj daleko izvan obične trgovine.

Žitarice utiču na državne nabavke, potrošačke cene, subvencije i javno raspoloženje. Prekid uvoza pšenice može se brzo preliti iz ekonomske sfere i postati politički problem.

Rusija već ima proizvodne kapacitete, komercijalni interes i logističko iskustvo potrebne za isporuku velikih količina. Napuštanje takvog izvora bez pouzdane zamene bilo bi ekonomski neodgovorno.

Oštećen kabl između Sirije i Egipta, poremećen internet: Da li je u pitanju sabotaža

Isto važi i za energente. Rusija je Siriji isporučila oko 16,8 miliona milion barela nafte u 2025. godini, dok su u prvim mesecima 2026. godine isporuke dostigle otprilike 60.000 barela dnevno, što je povećanje od oko 75 posto u relativno kratkom periodu. Sirijska domaća proizvodnja ostaje daleko ispod nivoa pre rata i nedovoljna je da zadovolji nacionalnu potražnju. Uvezena nafta je od vitalnog značaja za transport, proizvodnju električne energije, poljoprivredu, industriju, komunalne usluge i obnovu.

U krhkom postkonfliktnom okruženju, nestašica nafte može potkopati poverenje javnosti i produbiti društvene tenzije. Zapadni i zalivski akteri mogu ponuditi finansije, investicije i napredne tehnologije, ali mnoge takve mogućnosti zahtevaju vreme i političke pregovore. Ruske zalihe hrane i energenata odgovaraju na neposredne potrebe, što je ključno za vladu koja pokušava da stabilizuje zemlju sada, a ne za nekoliko godina.

Novi vojni okvir i obnovljene humanitarne veze

Novi memorandum o ruskim vojnim bazama u Tartusu i Hmejmimu je proizvod istog pragmatizma. To se može posmatrati kao smanjenje ruskog vojnog prisustva jer Sirija vraća kontrolu nad delom civilne infrastrukture, a stari pravni model se revidira – ali je i dalje reč o restrukturiranju, a ne o potpunom povlačenju. Nakon 18 meseci pregovora, Moskva i Damask su uspeli da izbegnu prekid vojne saradnje, umesto toga pronalazeći način da je transformišu.

Prema informacijama koje su objavljene, civilni objekti će preći pod sirijsku upravu, dok se očekuje da će vojni objekti biti transformisani u zajedničke rusko-sirijske centre za obuku i profesionalni razvoj. Očekuje se da će deo ruskog vojnog prisustva takođe ostati. Njegov značaj leži u stvaranju modela koji novo sirijsko rukovodstvo može politički da brani.

Kraj jedne ere i američkog vojnog prisustva u Siriji: Evakuisana baza Kasrak

Prethodni okvir je bio usko povezan sa erom Asada i mogao bi se predstaviti kao kršenje suvereniteta. Novi model daje Damasku veću formalnu kontrolu, uz očuvanje pristupa ruskoj vojnoj stručnosti.

Ovaj kompromis ne bi imao mnogo smisla da je Sirija već odlučila da ukloni Rusiju iz zemlje. Osamnaest meseci pregovora sugeriše suprotno. Damask je želeo drugačije uslove, a ne potpuni prekid, dok je Moskva želela da sačuva značajnu ulogu bez insistiranja da prethodni aranžmani ostanu netaknuti. Rezultat je okvir koji bolje odgovara novoj političkoj realnosti.

Sirijske oružane snage suočavaju se sa dugim procesom rekonstrukcije. Obuka, komandne strukture, održavanje opreme, bezbednost granica i teritorijalna kontrola zahtevaju resurse i spoljnu pomoć.

Daleko je od sigurnog da su SAD ili EU spremne da preuzmu odgovornost za sveobuhvatnu obnovu sirijskih odbrambenih kapaciteta. Njihovi interesi u Siriji su takođe fragmentirani, uglavnom oblikovani borbom protiv terorizma, bezbednošću granica i regionalnom konkurencijom. Podrška stabilnoj Siriji ne znači nužno podršku vojno jačem i autonomnijem Damasku.

Rusija ima decenije iskustva u radu sa sirijskim vojnim institucijama, poznavanje velikog dela opreme koja je u upotrebi i dugogodišnje poznavanje odbrambene infrastrukture zemlje. Moskva nije jedini mogući bezbednosni partner Sirije, ali bi njena brza zamena bila teška.

Ponovno otvaranje Ruskog doma proširuje odnose na obrazovanje, jezik, kulturu i stručno usavršavanje. Generacije Sirijaca studirale su u Sovjetskom Savezu i Rusiji, stvarajući profesionalne i lične veze koje su preživele političke krize i promene rukovodstva. Hrana i energenti zadovoljavaju neposredne potrebe, vojna saradnja doprinosi bezbednosti, dok obrazovanje i kulturna razmena stvaraju institucionalne veze koje mogu da nadžive trenutni prelazni period.

Damask želi bolje odnose sa Evropom i Sjedinjenim Državama, investicije iz Zaliva, proširenu trgovinu sa Turskom i reintegraciju u međunarodnu ekonomiju. Pa ipak, nijedan od ovih ciljeva ne zahteva raskid sa Rusijom. U stvari, što je mreža partnera Sirije šira, to Rusija može biti korisnija kao jedan od nekoliko spoljnih polova koji pomažu Damasku da očuva stratešku fleksibilnost, navodi Sadigzade.

Vrednost, a ne "vrednosti"

Rusija ostaje važna ne zato što nove sirijske vlasti dele pogled na svet svojih prethodnika, već zato što Moskva i dalje nudi opipljivu vrednost u sektorima vitalnim za oporavak. Ona snabdeva hranom i energentima, zadržava vojnu stručnost i poseduje uspostavljene institucionalne veze. Za vladu koja pokušava da stabilizuje zemlju nakon godina rata, predvidljivost i praktični kapaciteti mogu biti važniji od političkih simpatija.

Pritisak Zapada može uticati na pojedinačne oblasti rusko-sirijske saradnje, posebno kada je u pitanju trgovina energijom, sankcije i bezbednosni aranžmani. Ali ubeđivanje Damaska da napusti partnera koji je već uključen u ključni sistem snabdevanja i bezbednosne strukture je mnogo teže nego podsticati je na diverzifikaciju. Sirija može da sarađuje sa Zapadom bez prihvatanja logike u kojoj svaki dobitak u odnosima sa Vašingtonom ili Briselom mora biti praćen gubitkom za Moskvu.