Srbija i Balkan
Savezništvo sa amnezijom: Između redova Vitakerove poruke
U autorskom tekstu američki ambasador pri NATO-u nudi Srbiji "novo poglavlje", ali uz prećutkivanje bombardovanja 1999. i Kosova i Metohije
Kada se američki ambasador pri NATO-u Metju Vitaker obraća građanima Srbije autorskim tekstom kako bi najavio "novo poglavlje" u odnosima naše i njegove zemlje, nije najvažnije ono što je napisao. Već ono što je pažljivo izostavio.
"Sjedinjene Države i Srbija borile su se rame uz rame u Prvom i Drugom svetskom ratu. U narednim decenijama nastavili smo da radimo zajedno na jačanju naših bilateralnih odnosa na polju odbrane...", piše Vitaker u "Politici" u tekstu "Rame uz rame - novo poglavlje za SAD i Srbiju", ne ostavljajući prostor čak ni onom najdobronamernijem čitaocu da previdi da je Srbija 1999. upravo od Amerike i NATO-a morala da se brani.
A o tom istorijskom detalju, ni slovca. Očekivano, jer nema danas tog "novog poglavlja" koje ne počinje tako što se prvo iščupa nekoliko stranica stare knjige. A u slučaju naše zemlje, to je ono gde je zapisano da je od 24. marta 1999. pa narednih 78 dana 19 zemalja NATO bombardovalo Srbiju, ubijalo civile, rušilo mostove, gađalo porodilišta, pobilo 88 dece...
I to prećutkivanje, naravno, nije slučajno. Ono je suština - jer kako drugačije ubediti Srbiju da joj je NATO prirodni, bezbednosni oslonac ako se uporno insistira da nas je bombardovao bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. A još teže je govoriti o "zajedničkoj budućnosti" ako se ne zaobiđe činjenica da je upravo ta zapadna vojna i politička sila bila ključna u otimanju Kosova i Metohije. I iz tog razloga u Vitakerovom tekstu nema ni Kosmeta. Uprkos tome što se čitava arhitektura odnosa Srbije i Zapada godinama lomi upravo na tom pitanju. Uprkos tome što je Vitaker upravo sada u obilasku regiona. I baš na dan kada nam se obraća iz srpskih medija, sastaje se na KiM sa Kurtijem - koji mu se zahvaljuje na podršci.
Američki diplomata je KiM gurnuo pod tepih, rame uz rame sa 1999.
Ali zato nema nikakve stidljivosti kad treba Srbiji objasniti ko su joj poželjni, a ko nepoželjni partneri. Pa, kaže da su "nerešena pitanja između suseda i podložnost uticaju štetnih spoljnih sila" opasna kombinacija. Ko su te štetne sile? Vitaker nas ostavlja da lutamo u magli: da li su to one zemlje koje su 78 dana zasipale Srbiju bombama? Ili one koje su priznale secesiju njene pokrajine?
Ako pogledamo u američki diplomatski rečnik videćemo da se "štetnim uticajem" smatra onaj uticaj koji nije njihov. I da se najpre misli na one zemlje koje su 1999. godine bile na suprotnoj strani od NATO država i koje ne naoružavaju nasilno otcepljeni deo Srbije, tzv. Kosovo - Rusiju i Kinu.
Vredan je pažnje i deo u kom ambasador, onako usput, gotovo roditeljski prekoreva Srbiju zbog nabavke vojne tehnologije koja "operativno ne odgovara evropskim ili američkim sistemima", a uz to je i "inferiornog kvaliteta". Zvuči kao da Vitaker sugeriše Srbiji ne samo s kim treba da sarađuje, već i šta sme da kupuje, od koga sme da kupuje i šta treba da misli o onome što je već kupila.
Teoretičari zavere bi pomislili da je to - to novo poglavlje. I da će u njemu Amerika da propisuje, a Srbija da usklađuje. Amerika da procenjuje kvalitet, Srbija da menja dobavljača. A unapred se zna da dobavljač može biti samo jedan. Američki. Na stranu što ni SAD ne kupuju samo domaće. Da smo maliciozni, podsetili bismo uvaženog ambasadora da Amerika još od Avganistana koristi ruske helikoptere i rusko oružje.
No, da ne kvarimo prijateljstvo u trenutku kada Vitaker kao dokaz poverenja i znak nove bliskosti najavljuje zajedničku vežbu Srbije i NATO-a. I da ne otvaramo teške teme poput one - da li Srbija treba da obnavlja i produbljuje vojnu saradnju sa alijansom sa kojom ima takvo istorijsko iskustvo, dok je istovremeno saradnju sa Rusijom - obustavila? I zašto se prvo ne predstavlja kao geopolitičko svrstavanje, nego kao zrelost, racionalnost i - pogled u budućnost?
Vitaker postavlja veliko i važno pitanje: gde Srbija želi da bude za 25 godina? A odgovor je već spakovan u samom tekstu: Srbija treba da bude tamo gde je Amerika vidi, sa partnerima koje joj Amerika preporučuje i sa vrednostima koje Amerika priznaje. I sa sećanjem koje je očišćeno od nezgodnih datuma i neprijatnih asocijacija.
Za pohvalu je i ambasadoru se to mora priznati - što je bio uviđavan i objavu teksta nije tempirao na samu godišnjicu bombardovanja. I zato, jedan besplatan savet: kad opet ovde bude vodio propagandu, da uskladi beleške sa proNATO i proEU analitičarima. Dok Vitaker tvrdi da je nestabilnost naš najveći rizik, zagovornici evroatlanskih integracija već su nam objasnili da je naša najveća opasnost - stabilokratija.
A mi smo zbunjiv narod, iako se čini da gutamo propagandu.
Live
