Srbija i Balkan
Godišnjica samoproglašene nezavisnosti: "Kosovo" kao dokaz ekspanzionističke strategije NATO-a
Jednostrano proglašeno "Kosovo" prve su priznale zemlje koje su bombardovale SR Jugoslaviju i njihovi sateliti, a odmah zatim, Zapad je krenuo dalje, s namerom da osvoji Istok i da na njemu proširi svoju vojnu moć
Za Srbiju crvena linija i večna svetinja koju čuva Ustav, a za Albance iz naše južne pokrajine "država". To je i danas, petnaest godina nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti- takozvano Kosovo.
Ako Rojters upitate kako je moguće da južna srpska pokrajina danas sebe naziva republikom, odgovor će biti da je "Kosovo sa većinskim etničkim Albancima nezavisnost steklo 17. februara 2008, skoro deceniju nakon gerilskog ustanka protiv represivne srpske vlasti".
Izostaće onaj deo priče da je "gerilski ustanak" zapravo predstavljao sistematsko ubijanje i progon srpskog stanovništva, kao i da "Kosovo" tu navodnu nezavisnost nije steklo već samoproglasilo.
Kada je albanski premijer Edi Rama u poseti Prizrenu rekao da se "u vazduhu oseća albanska istorija", srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić odgovorio mu je "danas se u Prizrenu može osećati samo etničko čišćenje i genocid nad srpskim narodom i ideja velike Albanije".
I tako objasnio jedan deo paradoksa takozvane kosovske nezavisnosti.
A drugi deo ove priče, za RT Balkan otkriva iskusni diplomata, nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Živadin Jovanović.
Priznali "Kosovo" pa počeli da otvaraju vojne baze
"Kosovo i Metohija su talac strategije dominacije i ekspanzije čiji je predvodnik NATO na čelu sa SAD. To je sve jasno još od 1999. godine kada je ta alijansa u savezu sa separatistima i teroristima na Kosovu izvršila agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju", podseća on.
Priče da je bombardovanje Jugoslavije bio "rat za ljudska prava ugrožene nacionalne manjine Albanaca" on naziva "odvraćanjima od pravih uzroka agresije". Tu su bili u pitanju, mnogo drugačiji interesi- Zapadni.
"Nama, koji ovde živimo je jasno da je i cilj agresije bio oduzimanje KiM od Srbije, u okviru te globalne strategije širenja NATO-a na istok. Da je to tako bilo svedoči i činjenica da je NATO odmah nakon otvaranja vojne baze Bondstil na KiM i stacioniranja svojih trupa u toj bazi, otvorio tri nove baze Amerike u Bugarskoj, tri u Rumuniji, a onda su one otvarane i u baltičkim republikama, u Poljskoj i centralnoevropskim državama. A početak čitave te vojne ekspanzije bila je agresija NATO 1999.godine", ističe naš sagovornik.
Danas, dvadeset četiri godine od bombardovanja, i deceniju i po od ilegalne proklamacije jednostrane secesije, sve se to, kako kaže ovaj diplomata, samo potvrđuje.
"Kosovo, odnosno Priština je 2008. godine proglasila jednostrano otcepljenje i prvi koji su to podržali bile su iste one članice NATO koje su izvršile oružanu agresiju 1999. kao i njihovi sateliti sa raznih strana. Pod pritiskom vodećih sila NATO-a niz zemalja je u prvom talasu to ilegalno otcepljenje priznao, ali kasnije su mnoge od država uvidele grešku i priznanja povukle", podseća Jovanović.
"Otpriznavanje" dokaz promene globalne atmosfere
Ukupno je, navodi, 20 država koje su pod pritiskom Zapada priznale "Kosovo", a onda svoje priznanje povukle. Danas je, kaže, daleko više zemalja koje "Kosovo" ne priznaju, nego onih što ga priznaju. Da nije pretnji, pritisaka i ucena Srbije proces "otpriznavanja" bi bio i intenzivniji, tvrdi naš sagovornik.
"Legitimno je da srpska diplomatija intenzivira svoju aktivnost na otpriznavanju, koristeći sve te legitimne argumente da je do otcepljenja došlo posle oružane, ilegalne agresije NATO, kao i da je priznavnje bilo ishitreno i neosnovano. Proglašnje nezavisnosti je predstavljalo i ignorisanje međunarodnog prava, konkretnih odluka Saveta bezbednosti, Rezolucije 1244 i ono ne može biti u interesu mira i bezbednosti, ne samo na Balkanu, i u Evropi, već je suprotno ciljevima mira i bezbednosti u globalnom smislu, odnosno u svetu", ističe Jovanović.
On navodi da činjenica da zemlje povlače priznanja ilegalnog "Kosova", pokazuje i da je izmenjena globalna atmosfera, te da je sve manje država "koje se boje teških posledica pretnji Amerike i Zapada, ako povuku priznanje Kosova".
"Svet sve bolje razume kako se priznavanje jednog ilegalnog čina vraća kao bumerang posledica i po konkretne zemlje i konkretne interese i da nije čak ni u interesu nekih članica EU, a da ne govorimo drugih zemalja da se drže nečega što se pokazalo kao opasan presedan, i kao nešto čega se treba kloniti i što treba ispravljati. Mislim da ne samo pet članica EU koje nisu priznale ilegalno otcepljenje od početka, nego i druge zemlje članice EU i NATO danas razmišljaju o toj greški koju su napravile pod pritiskom i ucenom SAD", uverava nekadašnji diplomata.
Razvoj multipolarnosti- šansa za Srbiju
I dalje traje pregovarački proces kako bi se normalizovali odnosi između Srbije i privremenih prištinskih institucija i srpskom življu omogućili normalni uslovi za život.
Pritisak međunarodne zajednice je sada posebno inteziviran pa se čini da je došlo do "stani-padni" situacije i da se problem "Kosova" mora ekspresno rešiti.
Ali, naš sagovornik upozorava da je baš zbog toga potrebno da srpska strana nastupa izuzetno oprezno.
"Kosovo i Metohija se u stanju u kakvom je danas mora tretirati kao teritorija pod mandatom Ujedinjenih nacija, i prejudiciranje statusa putem priznavanja, nanosi se šteta čitavom sistemu i kredibilitetu UN", uveren je Jovanović.
Prema njegovim rečima Srbija još intenzivnije treba da koristi argument da su svi obavezni da poštuju odluke Saveta bezbednosti UN, pre svega Rezoluciju 1244.
"U izmenjenim geopolitičkim uslovim, u periodu kada se Evropa i svet suočavaju sa tektonskim promenama, kada je na širem planu dominantna nestabilnost i neizvesnost, smatram da ne postoje nikakve osnovane pretpostavke da se pitanje KiM reši na stabilan, održiv i na pravedan način. U tim destabilizovanim globalnim odnosima, u uslovima, kada destabilizacija karakteriše i ekonomske i bezbednosne i političke i svake druge odnose, nije moguće za jedan problem poput KiM rešiti adekvatno", upozorava Jovanović.
On dodaje i da Srbija, baš u tom razvoju "multipolarnog svetskog poretka" može da nađe nove prostore koji se otvaraju za rešenje pitanja KiM u skladu sa osnovnim principima međunarodnih odnosa, poveljom UN i skladu sa rezolucijom 1244 i u skladu sa Ustavom Srbije.
Šolc i Makron preuzimaju posao Saveta bezbednosti
"Zapad vrši jači pritisak na Srbiju da bi na svoj način 'rešio' pitanje KiM. Jer ono čemu Zapad danas teži i čemu služi i taj predlog Šolca i Makrona (francusko- nemački plan) to je da se KiM uzme od Srbije i ne reši ništa. To bi značilo rešavanje putem sile, pritisaka i ucena, a takvo 'rešenje' nikad ne bi moglo biti održivo. A ti pojačani pritisci u stvari govore da Zapad gubi osećaj za nove realnosti", navodi naš sagovornik.
Na KiM gde svako malo situacija uzavri, kako dodaje, nije problem "zamrznuti konflikt".
"I dalje je problem strategija dominacije i ekspanzije NATO-a. Neka se zapadne sile, i Nemačka i Francuska vrate Rezoluciji 1244, neka pomognu da se sprovedu delovi Rezolucije koji nisu sprovedeni, nek se založe i obezbede da se na KiM vrati 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca koji ni posle 24 godine ne mogu da se vrate u svoje domove i na svoja imanja. Takođe je potrebno i da se obezbede sloboda, slobodno kretanje i ostala prava za preostale Srbe na KiM (ima ih oko 130.000 u najboljem slučaju)", ističe Živadin Jovanović.
Upozorava, međutim, da Zapad, umesto da obezbedi slobodu, toleriše nasilje i malo preostalih Srba primorava da razmišljaju o odlasku.
"Smatram da Šolc i Makron, a i SAD koje su deo te famozne petorke nastoje da preuzmu kompetencije Saveta bezbednosti pa traže da one nametnu neko rešenje. Zanima me kako niko ne primećuje da grupa zemalja uzurpira pravo Saveta bezbednosti i hoće da reši nešto izvan Rezolucije 1244. Moramo promisliti kakve to posledice ima, mora se odlučnije reagovati", naglašava Jovanović.
On dodaje da je jasno da Makron pomaže Šolcu da Nemačka zadovolji svoje ekspanzionističke ciljeve na Balkanu a da obojica pomažu Americi koja želi da se širi na istok.
"To zamešateljstvo treba razobličiti. Ako se te zemlje angažuju kao članice EU, postavlja se pitanje kako su to dve države preuzele prerogativ drugih članica pa sada u ime EU nešto predlažu i svoj plan predstavljaju kao plan cele EU, pa čak i pet zemalja koje nisu priznale Kosovo", jasan je naš sagovornik.
Nove pregovaračke okvire o kojima se govori, (poput francusko-nemačkog predloga) on ne priznaje, jer ne može se govoriti o pregovaračkom okviru koji nije odobrio Savet bezbednosti.
"Isto tako stiče se utisak da je navodno rešavanje KiM sa koloseka UN premešteno na kolosek EU, što apsolutno nije tačno. Odluku da se to izmesti može doneti samo Savet bezbednosti, a on je nije doneo. Skupština UN je 2010. godine samo pozdravila spremnost EU da olakšava dijalog strana, a u načelu postoji i mogućnost da se kaže- da postoji nezadvoljstvo dosadašnjim učinkom EU i da se podnese izveštaj Generalnoj skuštini i traži da čak i dijalog strana ide dalje pod okriljem UN", jasan je naš sagovornik.
I šta je rešenje, šta Srbija može da uradi?
"Mislim da će Srbija odoleti pritiscima koji se na nju vrše i da se moraju sve snage uložiti na vraćanje pregovaračkog procesa u okvir UN. Jer nema novog pregovaračkog okvira, ni gospode Šolca ni Makrona ni gospođe EU, izvan okvira Rezolucije 1244. Niko ne može pretendovati da dođe do boljeg rešenja od onog koji je rezultat kompromisa svih svetskih sila, pa i ondašnje Jugoslavije između ostalih", zaključuje naš sagovornik Živadin Jovanović.
