Bilo, ne ponovilo se: Meštani Mrkonjić Grada o golgoti i velikom stradanju u "Oluji" (VIDEO)

Stanovnici Mrkonjić Grada u Republici Srpskoj gde je juče obeležena godišnjica stradanja srpskog naroda u akciji hrvatske vojske "Oluja", sami su prošli golgotu rata, preživeli pad njihovog grada u neprijateljske ruke i veliko ljudsko stradanje.

Bilo ne ponovilo se – tako će meštani odgovoriti na spominjanje rata i ratnih dešavanja. Svim generacijama, u ovom gradiću na severozapadu Republike Srpske, rat je promenio tok života i obeležio im sudbine. Među njima je i Duško Miletić, koji je početkom devedesetih završio Školu rezervnih oficira u Karlovcu, vratio se u rodni Mrkonjić Grad.

Početak rata, koji je "mirisao" izdaleka, seća se Duško – iz Slovenije, Hrvatske, vrlo brzo je stigao i do BiH.

Vučić iz Mrkonjić Grada: Ubijali su nas i uvek smo mi bili za to krivi

"Mrkonjić nije bio ni u kakvim pričama, tema za potkusurivanje, pogotovo za padanje, okupaciju, itd. Ovde se na neki način normalno živelo, recimo nešto slično kao u Banjaluci. Nije se prepoznavalo da se događa neki rat, izuzev dešavanja stradanja na liniji, pa onda to utiče na život u gradu kad su sahrane, kad su ranjavanja. Što se tiče samog grada i funkcionisanja grada, to je za tadašnje uslove teklo u nekoj normali", priseća se Miletić, član predsedništva Boračke organizacije Republike Srpske.

Ali ne zadugo, seća se Duško. Mobilisan je, prvo zaduženje bilo je – komandir protivoklopnog voda, potom komandir čete, a službu u Vojsci Republike Srpske, zbog ranjavanja, završio je kao komandant bataljona.

"Samo neukom čoveku nije bilo jasno da će akcije hrvatske vojske "Oluja", "Maestral", "Južni potez" u ljeto i jesen 1995. godine pregaziti i sa zemljom sravniti Mrkonjić Grad, priča Miletić.

Pronalazak masovne grobnice, uništeni životi i grad spaljen do temelja, bolne su rane sve do danas.

"Njihov najveći uspeh je ta masovna grobnica, u stvari stradanje civilnog stanovništva. Doktor Stanković je prilikom ekshumacije obradio i opisao svaki slučaj pojedinačno i strašna su ta njegova, kad ih normalan čovek čita, pogotovo kada prođe neko vreme i kada čitate ta zapažanja sa obdukcije, vidite da su to mogli raditi bolesni umovi. Da odseku glavu čoveku, da je stave pored kuka, ili da razbiju glavu tupim predmetima da je uopšte nema, to ne može normalan um razumeti i shvatiti šta je u tim glavama da su se tako iživljavali. Kako ljudi razmišljaju, da li imaju porodicu, da li veruju u Boga, idu li u crkvu? Kakav život žive takvi monstrumi", pita se Miletić.

Pustoš koju su hrvatski monstrumi ostavili iza sebe, pokušao je da sabere Predrag Kokeza, profesor istorije u gimnaziji u Mrkonjić Gradu. Još 2002. godine za lokalni parlament pripremio je dokument koji se zvao Informacija o genocidu i urbicidu u Mrkonjić Gradu – da se ne zaboravi. Posebno je bolna rana za sve stanovnike grada bio pronalazak masovne grobnice na pravoslavnom groblju sa 181 tijelom.

"Ono što je karakteristika svega toga i način ubijanja, kao istoričar kad gledam ono šta se dešavalo u Jasenovcu, iskopavanja su rađena i ekshumacije poslije Drugog svetskog rata u Jasenovcu, u logoru, samo je broj žrtava manji. Sistem je isti, način ubijanja je isti – tupim predmetom, razbijena čeona kost, tijelo u velikom stepenu sapunifikacije itd. Svaki leš ima svoju fotografiju", objašnjava prof. Kokeza.

Dodik: Hrvatska htela da završi posao NDH

Sa rečima rat, pre i posle rata, masovna grobnica, pad Mrkonjića, povratak u Mrkonjić, traženje kostiju, ranjavanje – rasle su i starile generacije Mrkonjićana do današnjih dana. U tri decenije grad se oporavio, stao na svoje noge. Njegovi stanovnici, kako ko, na prvu bi se reklo da su se i oni oporavili, ali kad se zagrebe malo ispod površine, ratne rane ne zarastaju, bez obzira na to koliko je vremena prošlo.

Trideset i jednu godinu od završetka rata i trideset godina od povratka njegovih stanovnika u sa zemljom sravnjen i porušen grad. Materijalnu štetu nekako su i nadoknadili i život se vratio u grad. Međutim, ono što Mrkonjićane i danas najviše boli jeste što za njihove sugrađane koji su ubijeni tokom rata niko nije odgovarao. Ipak, i danas se nadaju da će ruka pravde stići zločince.