Ibarski Kolašin posle novog talasa hapšenja: Srbima ovde više nema mirnog dana, ako ga je ikad i bilo

"Kada su letos, kosovski specijalci jednom od naših komšija, dok su mu rušili kuću na Gazivodama rekli – 'Došlo je naše vreme', i shvatili smo i nismo šta to znači, mnogima od nas ta rečenica je i promakla. Juče, posle upada u sela oko Zubinog Potoka i hapšenja još devetorice Srba konačno je puklo pred očima i poslednjim među nama. Došlo je njihovo vreme!"

Ovako danas, dan posle novog talasa hapšenja Srba po Ibarskom Kolašinu za RT Balkan svedoči jedan od Srba iz Zubinog Potoka, poznanik za barikada 2011, 2012, 2022...

"Poznajem neke od uhapšenih, sa nekima sam prijatelj, to su mirni, porodični ljudi, većina njih nije ni odlazila sa Kosova i Metohije od rata 1999. godine... Zar bi, da su krivi, da su uradili bilo šta loše, ostali ovde sa porodicama, zar bi čekali Kurtijevu pravdu i specijalce? Da im upadaju u kuće, prepadaju roditelje, decu, žene, ponižavaju ih? ", priča on.

Nema reči, kaže, da opiše atmosferu koja je juče, koja danas vlada po selima oko Zubinog Potoka, po čitavom Ibarskom Kolašinu.

"Ako nisu već juče i danas, narednih dana svakako će, još neki krenuti preko Brnjaka u Srbiju. Pokupiće decu i žene, par torbi stvari za početak i otići. Pitanje je da li će se ikada vratiti. Oni koji organizuju upade u srpska sela, onolika borna kola, duge cevi, pancire, specijalce pod maskama, dobro znaju šta rade. Najvažnije je posejati strah. Ostalo dođe samo po sebi. Što tim ljudima koje su juče hapsili nisu poslali pozive, sami bi se javili na saslušanje nego dovode onoliku silu. Ljudi su prestrašeni, o deci, ženama, starijima, da i ne pričam. Prosto rečeno, nama Srbima ovde više nema ni mirna dana, ni mirne noći. Ako je neko i pomislio da će nas ostaviti na miru, prevario se. Došlo je njihovo", priča ovaj sagovornik.

Kurtijeva policija na Krstovdan upala u kuće Srba: Određen pritvor za devet uhapšenih

"Pucaju", nastavlja, i oni najtvrđi. Oni koji od rata na ovamo nisu ni pomislili da će jednom morati da se pokupe i odu, da ostave svoje kuće i imanja.

"Jedno je što sa tolikom silom, nepotrebnom, upadaju u sela, ljudima u kuće, jedno je kada Srbina vežu za bukvu i biju gotovo do smrti, jedno su slike njegovih leđa punih krvavih podliva, a drugo, još opasnije je što se ne zna ko je sledeći na redu. Što nema kriterijuma, sumnje, nego hapse i biju kako im padne na pamet, kako im se prohte. To je ono što ljudi najviše tereti, tišti i "ubija", plaši. Možeš goreti kao sveća, biti načisto sa svojom savešću, siguran da ništa loše nisi uradio, to ti nije nikakva garancija da ti neće upasti u kuću, ponižavati te pred decom, vezati za bukvu i tući do smrti, da te neće optužiti za ratni zločin", teče dalje teška priča ovog čoveka.

Sela oko Zubinog Potoka, sam gradić na severu KiM, sve češće, naročito poslednjih meseci, liče na ratnu zonu. Borna kola, specijalci, duge cevi, šlemovi, maske, prst na obaraču, patrole koje špartaju seoskim i šumskim putevima, uplašeni ljudi, ogromna mržnja prema Srbima.

I to nije u Ibarskom Kolašinu tako od juče. U stvari tako je, sa prekidima od kako su 29. decembra 2023. po severu sklonjene poslednje barikade, a Srbi nekako znali da su to i bukvalno poslednje barikade, poslednji trzaji njihovog otpora, da će ih posle toga – "loviti kao zečeve".

Početkom avgusta, kada su u Zubinom Potoku uhapšena trojica Srba i oni optuženi za ratni zločin, za samo nekoliko dana iz gradića i okoline iselilo se par desetina Srba, svedočili su tada iz ovog dela severa KiM. Koliko će Srba otići danas, sutra, ovih dana, znaće se uskoro. Ujutru, kada po selima oko magistrale Kosovska Mitrovica – Brnjak vide da njihovih komšija nema, da je kuća zaključana, da se uveče ne vidi svetlo.

"Većina nas opstaje zahvaljujući platama, dodacima, penzijama, pomoći koju nam daje Srbija. Da nije toga, još bi nas manje, mnogo manje ovde bilo. Ali, džaba pare, džaba plate, džaba penzije kada nema mira ni dan ni noć. Kada po svu noć provedeš budan i čekaš hoće li ti upasti u kuću. Kada se, i kad zaspiš, budiš na najmanji šum i misliš – eto ih. Razmišljam, ponekad pomiren sa sudbinom, neka mi uhapse, znam da mi je savest mirna, i zatvor je za ljude, ali se onda setim dece. Još nisu došli do svog hleba, još sam im potreban, šta će deca, šta će porodica ako mene uhapse, od čega će živeti, kako će se boriti sa činjenicom da sam u zatvoru. Razmišljam onda se spakujemo i krenemo u Srbiju, a kako ćemo kada nam je ovde sve što imamo. Od kuće, imanja, grobova predaka? Na kraju shvatim da izlaza nema, da nema ni života ni rešenja, već samo muka i muka koja je već došla do oka", svedoči dalje ovaj Srbin iz Zubinog Potoka.  

Napad na Srbe na Kosmetu na Krstovdan: Više uhapšenih, oglasio se Beograd

Proletos su u sela oko Zubinog Potoka stigle građevinske mašine, krenuli su da traže navodne masovne grobnice. Uz mašine i specijalci, nemir u selima.

Onda su krenula rušenja srpskih vikendica, kuća, jednog hotela na obali jezera Gazivode. Jedan talas, pa drugi, pa treći. Dvadesetak objekata je već srušeno, broj onih koji su na spisku za rušenje je daleko veći. Srbi iz Gornjeg Jasenovika na čijim je otetim njivama i livadama sagrađena vojno-policijska baza godinama već ne mogu ni da vide svoju imovinu, a kamoli da je koriste.

"Ima i onih među nama Srbima, ali su retki, koji kažu, nisam kriv, ništa nisam uradio, nek hapse, i ostaju. Pomire se sa sudbinom a onda im ostaje samo čekanje. To što su sigurni da ništa nisu uradili, da nikog nisu oteli, ubili, maltretirali, ovde ne znači ništa. Vidimo ovih dana kako posle 27 godina hapse i optužuju ljude za neke navodne ratne zločine, kako nalaze svedoke koji su se posle skoro tri decenije setili kako su čuli u selu da je neki Srbin ubio nekog Albanca... Vidimo kako širom severa godinama unazad od Srba otimaju njive i livade i na njima grade vojne i policijske baze. Ko nam garantuje da sutra neće zakucati na naša vrata, oteti nam kuću, stan, pobiti četiri kočića na livadu i reći – od danas je ovo naše. Ovako izgleda danas živeti na tzv. Kosovu za nas Srbe", priča naš sagovornik.

Podseća da je Đokićima iz Kovača kraj Zubinog Potoka letos na Gazivodama srušena kuća koju su izgradili na dedovini, na imovini koja im je 1973. eksproprisana zbog gradnje brane na Gazivodama a zatim 1997. pravosnažno vraćena. Priča da je jednu od srušenih kuća na obali Gazivoda napravio Srbin iz Vučitrna. Tu se skućio pošto mu je kuća u starom zavičaju, kraj Vučitrna dva puta porušena. Prvi put u leto 1999. godine, on se vratio, obnovio je, drugi put u Pogromu 2004. godine.

Srbima čije su kuće i vikendice na Gazivodama porušene ovih dana stižu rešenja, kazne od po 2.000 evra, da sami plate rušenje svoje imovine.

"Sve su to kockice jednog stanja, atmosfere u kojoj mi Srbi na Kosovu i Metohiji živimo. U stvari, pravimo privid života. Ne prođe dan a da ne zapitam sebe, suprugu, je li ovo život? Imamo li prava da zadržavamo decu, sinove da ostanu ovde? Sa kojim pravom? Da im kažem da će biti bolje, da ih lažem u lice a dobro znam i ja kao i oni da bolje neće biti. Šta je rešenje? Ima li ga? Nema!" priča dalje ovaj čovek.

Onomad, u dane oko 16. septembra kada je u Hagu izricana presuda Tačiju i komandantima tzv. OVK preturili su preko glave, kaže, još jedan talas straha. Šta će biti, hoće li Albanci, kao i 2004. krenuti na srpska sela, da se Srbima svete za osuđene komandante.

"Pogrom kao 2004. sada nam se nije desilo, ali, ko garantuje da neće? Da se neće isprovocirati neki incident kao te godine sa onom decom u Čabri, ovde nekoliko kilometara od nas. U stvari za takvim pogromom više i nema potrebe, nas Srba ovde je sve manje i manje. Bukvalno, iz dana u dan, traje ovde jedan tihi, mučni pogrom, nevidljiv, ali, efikasan kao i onaj iz 2004. kada su po Kosovu gorele srpske kuće, srpske crkve i manastiri. Kad bolje pogledamo, ispade da jučeranjim hapšenjem devetoro naših komšija mi Srbi platismo ceh i za haške presude Tačiju i njegovim komandantima, da se sve ponovo slomi preko naših leđa", kaže ovaj Srbin iz Zubinog Potoka.