Joj Srđane, Gorane, Bobane: U Mitrovici osveštan spomenik trojici braće Milić

Joooj, Srđane, Mrđane, Mlađene, joj, tri goda u mom vijeku, tri prvine u mom mlijeku...

Je li znao Skender Kulenović, onda kad je pisao "Stojanku majku Knežopoljku", da piše i "joj Srđane, Mrđane, Mlađene", ali i "joj Srđane, Bobane, joj Gorane", i koliko puta još "joj" za koliko majki i koliko sinova od Kozare do Dečana i Gračanice, od Knina do Gojbulje, Vučitra i Đakovice...

Mora da jeste, da nije, ne bi ni pisao. Ne bih iz krvi i suza rodio one stihove. Za Srđana, Mrđana, Gorana, Mlađena, Bobana... I za ko zna koliko srpskih sinova.

"Joooj, tri goda srpska u mom vijeku, tri Obilića u mom mlijeku, joj, Srđane Đurđevdane, joj Mrđane Mitrovdane, joj Mlađene Ilindane, Kozara izvila tri bora pod oblak, Stojanka podigla tri sina pod barjak".

I Srđan i Boban i Goran, bili ko tri bora. I oni pod isti barjak. Srđana, Mrđana i Mlađena pod Kozarom rodila majka Stojanka, Srđana, Bobana i Gorana na Kosovu majka Nada. Srđan, Mrđan i Mlađen ostali na Kozari, Srđan, Boban i Goran, eno ih, sva trojica, uz njih i otac Dragoljub, a gde da ostavi sinove, četvorica Milića na groblju Barutana u Kraljevu.

Tri bora vita, tri jabuke, što ih je majka Nada, ko i majka Stojanka na srce privijala, i koliko puta posle za njima zakukala.

I ima li tome na ovom komadu zemlje posutom krvlju i suzama kraja, ili je bilo i ostalo, zapisano, predodređeno, da bude tako kako je i bilo.

I reke krvi, i more suza, i je li išta ova zemlja sem toga rađala, i hoće li se jednom zasititi, hoće li jednom biti dosta, da stane, da majke prestanu kukati, da posle Skendera više niko nikad ne za piše "joj, gdje ste, Srđane, Mrđane, Mlađene, joooj gdje ste, tri ilinske puške prve, tri suze moje zadnje: hoće majka mrtve da vas izljubi pa sedam ravnih redi – što Knešpolje izrovaše pogani nerasti svejedi nit ije nit pije, već petama krvavim Kozarom, Prosarom, po lješevima čepa krvavim, ne bi li kojeg od vas poznala žalosna majka Stojanka, što vas je zimus pratila u akciju, posvunoć cjelcem batrgala i prugu trgala". 

Voleli tu zemlju više nego sebe

Milići davno, odavno, zakopitili na Kosoou, u Gojbulji kraj Vučitrna, voleli tu zemlju više no sebe, kroz vekove bilo među njima i ratara i ratnika i stočara, branilaca kućnog praga i njive i livade i istorije i kulture i šta je drugo majka Nada mogla da rodi nego Srđana i Bobana i Gorana.

Đed Božidar školovao Dragoljuba, Dragoljub školovao sinove. U Kosovskoj Mitrovici 3. aprila 1973. rodio se Goran, godinu dana kasnije, u razmaku od desetak minuta blizanci, Srđan i Boban.

Nada gajila sinove, zadojila ih čašću i poštenjem, ljubavlju prema toj nesrećnoj zemlji, ponosila se njima trojicom, gledala kako rastu, izrastaju čestiti mladići.

Srđan i Boban išli u jedno odeljenje, sedeli u istoj klupi, teško je bilo razaznati ko je koji, Goran završio, kao i majka Nada ekonomski fakultet, Srđan i Boban odlučili, otac ih podržao, i majka isto, da krenu u Beograd, u Vojnu gimnaziju, da postanu oficiri.

Na završnoj godini Vojne gimnazije odlučili su da odu u dobrovoljce, da pomognu braći u Bosni i Hercegovini, ali je viša vojna komanda procenila da su dečaci još mladi, da treba da nastave školovanje.

Vrsni sportisti

Kad su završili Vojnu akademiju, Srđan je raspoređen na službu u 125. brigadu Vojske Jugoslavije koja je bila stacionirana u Kosovskoj Mitrovici, Boban je stigao u bataljon za specijalne namene vojne policije u Prištini.

Još na Vojnoj akademiji, Srđan i Boban postali atletičari, članovi atletskog kluba "Partizan", Boban preskakao 2,15 metara uvis, Srđan preko dva metra. Boban 1991. bio juniorski prvak Jugoslavije u skoku uvis, titulu odbranio i sledeće godine na državnom prvenstvu.

Onda je došao rat. Srđan je preminuo 4. aprila 1999. godine. Tokom borbenih dejstava dobio je zadatak da nađe novi položaj za bateriju haubica, sa vozačem i trojicom vojnika krenuli su vozilom na zadatak. Tek stotinak metara dalje naleteli su na minu, trojica vojnika ostali su mrtvi na mestu, Srđan je teško ranjen, prebačen u Beograd, na VMA, nije vredelo, preminuo je. Roditelji i braća sahranili su ga na prištinskom groblju.

Sutradan po sahrani, NATO je tonama bombi zasuo groblje u Prištini, Srđanov grob nije oštetio.

Samo desetak dana kasnije poginuo je Boban. Dragoljub je kasnije pričao da je Boban dobio zadatak da tokom noći kroz Kosovo provede jedinicu od oko 300 vojnika. Krenuli su iz Merdara, kad su bili kod mesta Voluk, između Kline i Đakovice, vojnu kolonu napala je NATO avijacija. Boban je bio u oklopnom vozilu sa jednim potpukovnikom i šestoricom vojnika. Dve rakete na toplotno navođenje pogodile su vozilo, sve pretvorile u vatru, prah i pepeo.

Tuga za braćom

I Boban je sahranjen na prištinskom groblju, kraj brata Srđana. Nad humkama i Bobana i Srđana govorio je njihov đed Božidar. Kukao i lelekao u sebi, suzu nije pustio.  

Kad su Milića sa vojskom i narodom krenuli sa Kosova, poneli su i posmrtne ostatke sinova. Nisu ih ostavili da im Šiptari skrnave grobove.

Goran, zaposlen i kraljevačkoj carinarnici, svakog dana je posle posla išao na grob braći. Ujutru, 13. maja 2000. godine, majka ga je mrtvog našla u krevetu. Prepuklo mu srce od tuge za braćom.

Ostali Nada i Dragoljub u tihoj i tužnoj kući na ivici grada. Posle je i Dragoljub preminuo, i njemu srce prepuklo od žalosti, ostala samo Nada. Kao senka, da obilazi grobove sinova.

"Joj, tri vuka moja i tri ljute mećave, hoće majka da vas izljubi ledene: Zasuči rukav Srđane, lako bi tebe majka poznala, na lijevoj miški mladež – mrka kupina". Zavrni, sine Mrđane, zavrni mi desnu nogavicu, tu ti je prvi kuršum probio pod listom cjevanicu". A ti se mrtav nasmij majci, Mlađene, tebe bi majka ponajlakše poznala, četiri očnjaka ostale zube prerasla, ko u kurjaka. Joj, tri moje biljege od soja, joj, tri ljute guje s prisoja, što vas majka junačkom snagom nasisa, što vas buna kuršumskim šarom ispisa..."

Ravno 24 godine od dana kada su zločinci i neljudi krenuli da seju smrt po Srbiji, na Trgu braće Milić u Severnoj Mitrovici osveštan je spomenik Srđanu, Bobanu i Goranu.

Kraj spomenika, tri božura. Na trgu, odmah kraj glavnog mosta i ujutru i uveče, povazdan igraju se dečica, dečaci šutiraju loptu, devojčice preskaču lastiš. Ponekad njihova vesela graja, žamor, preplave trg, zasija radost iz spomenika. Kao da se nebesa raduju.

"Ovdje snagom doji Stojanka,

bunom pita Kozara pomajka,

vjerom hrani Rusija pramajka,

tri se majke ovdje sastaju:

Ko god nam došo da ambare izaspe,

i torove pune da nam razaspe,

i krcata da nam ulišta

posasne,

i da pogasne

ognjišta

– a loza mu od kletve ne pomrla –

djeca će mu zalud ovud skitati

i za kosti pitati,

jer će ovdje, gdje je samrt vršaj zavrgla,

i vršući krvlju liptala,

pa na koncu svoju samrt ovrhla:

ko krv danas, sutra med proliptati,

med i mlijeko djeci našoj do grla –

zemlja će nam u sunce prociktati!"